Mali Vorhol #Retrovizor

Jedna od najgorih stvari u despotiji je kad despotu naspe da se šali, to je kao kad galioti shvate da robovlasnik hoće da se skija na vodi, uglavnom, moraš slušati despotove pošalice, dosetke, viceve, stilske figure, moraš da trpiš njegove uzrečice (“Nemam s tim nikakav problem”), i njegovo nemilosrdno glumatanje puno uzdaha i dramskih pauza. Ne bih se na ovo ponovo vajkao, da Gospodaru nije naspelo da još jednom bude duhovit. Nakon protesta podanika, nakon šetnje koja nikome nije bila naložena niti plaćena, a u kojoj su bile desetine hiljada ljudi, despot se slikao sa dvoje svojih vazala, vazalom i vazalkom, i napisao “Nas je samo troje”, što je blagonadahnulo vazalku da iskopira dva raza sva nasmejana lica te da napiše “Sad nas je devetoro, uskoro možemo na Gazelu”, što je vlastelinski način da se narugaju podanicima koji su prepunili centar prestonice i preprečili put za Carigrad.

Da li je vazalka razvila temu poteklu iz duha Najvišeg bića, ili su zajedno isplanirali ovaj skeč u dva čina? Šteta koju su Partiji i sami sebi naneli – jer je dosetka naišla na podsmeh ili osudu, kako gde – ovako ide na dušu vazalke, ali držim da se sama vezirka ne bi usudila da prekorači prirodnu meru, ne bi od tugaljive, male gluposti despotove smela da napravi trostruko veću, mada, kad je despot nedavno poželeo i ushteo da vrati smrtnu kaznu, vazalka mu je na čistom vazalskom rekla “no pasaran!”, i osvetnički nastrojeni vladar joj se prvi put javno pokorio i sam obznanio zašto njegov zamysel nije zaživeo (ako se tako može reći o smrt. kazni).

Dakle, ako je vazalka desetak dana pre zlosrećne montažerije iskoristila pravo veta, i odlučno predupredila povratak vešala, streljačkog voda, električne stolice, giljotine i smrtonosne injekcije, zašto ne bi na svoju ruku odlučila da se šali i da bude sam svoj Endi Vorhol: ti, belokosi, umnožavaj Merilin Monro, ili konzervu sa nekom američkom vegetom, ja ću to da uradim sa grupnim portretom koji je delo mog i našeg demijurga.

Bi li se na primeru jedinke dao pratiti nastanak i razvoj govora i mišljenja? Ono što su u istraživanju Lava Vigotskog bila deca, za mene je Ana Brnabić: kad je bila proizvedena u predsednicu vlade nije bila vična, možda ni dorasla prepričavanju, da bi iz godine u godine, iz nastupa u nastup, nezadrživo napredovala: od nemuštih rečenica uznapredovala je do slikovitog govora, pa do ironije, sarkazam joj se takođe osladio, pa se proslavila i vizuelnom izražavanju (devetoglava hidra), da bi nedavno pokazala koliko dobro vlada sočnim prostaklukom koji, kako nas je naknadno prosvetlila, nije bio upućen svim poslanicima – pa naravno da nije, jer su to većinom velmože iz njene partije, Bog ih poživeo i Vučić ih doveka dabogda predvodio – nego je blagoupućen Aleksiću, bla, bla… Moju neznatnost manje zanima kako je govornicu mati vaspitala: nečiji napredak može se meriti njegovim mestom u društvu, titulom, zaradom, slavnošću, može se nečiji životopis pratiti i prikazivanjem mesta na kojima je osoba stanovala u različitim razdobljima njenog dijalektičkog razvoja, ali ako je vrhunac u luksuzu možda i dostignut useljenjem u Jovankinu vilu, vrhunac u jezikoslovlju premijerka verovatno još nije dosegla.

Njegova svetost podsetila je upravitelje osmoljetki i srednjih škola da se približava Spasovdan, krsna slava prestonice naše, zadužbina i milodar Svetog Se-Pe-O-a Beogradu, bogougodno bi bilo i svetosavski da se litiji pridruže svi đaci, nastavnici, pa zašto ne i direktori škola, Portirije da li je pisao i direktorima koji nisu ljubili uvođenje veronauke, a čiji mu je spisak, crna lista, pao šaka? Ili je njih posebno upozorio da se dozovu pameti i veri, što su dve strane istog novčića? Rekao bih da najviši crkveni poglavar doživljava sebe kao Svetog Savu, koji je, kao što u Himni i stoji, bio (svetiteljska) glava srpske i crkve i škole, hoće li neko Njegovu svetost makar po služb. dužnosti podsetiti da su crkva i država odvojene, dva smo sveta različita, rekao bi Sv. Toma, te da na litiju mogu doći samo đaci koji sami to žele, a nipošto ne organizovani ili nauštrb nastave, jer će narodno dangubljenje i rasipništvo da se desi tek na drugi dan gradske slave, kad despot bude organizovano u varoš prestonu doveo i pristalice i nepristalice, da, Gospodar (svetovni) podseća me na “Balkanskog špijuna”, kad Iliji priskaču u pomoć i braća iz unutrašnjosti: “Nas Čvorovića barem ima, da dođemo i razbucamo ta… (sledi reč iz jezičke riznice Ane Brnabić)”.