Godina koja je pojela skakavce – (2. deo)

Žertve komunizma, mali milojci takoreći

Akademski pesnik Matija Bećković se u „Informeru“ obračunao sa Titom okrivivši ga za sve rđave stvari koje su nam se desile, a koje podmuklo i strpljivo čekaju nove naraštaje. Radoš Bajić obračunao se sa crnim Turčinom, Sulejmanom, koji svojim maternjim jezikom, a izgleda i razvratom, kvari našu mladež i našu starež. Ah, serije o mrskom osvajaču na svim su našim televizijama. Zgodi se da g. Bajić provede celu bogovetnu noć menjajući kanale, i svud se turska rečca ori, nigde nema reprize njegovog životnog dela o besmrtnom Čiči. Dobra vest, takoreći blagovest! Slobin obožavalac i svestrani potrčko zvani Bracika pravosnažno je i zdravosnažno oslobođen optužbi da je na pravosl. Kipar odneo silnu gotovinu koju je njegov gospodar čuvao za više ciljeve i za porodične potrebe. Građanin Kertes oslobođen je usled apsolutne, konačne, totalne i eshatološke zastarelosti, pa sa takozvanim slučajevima i predmetima u pravosuđu zar se ne događa isto što i sa svačijim životom: dok dlanom o dlanu, zastareo si bez prava žalbe.

Blagovremene mere i koraci

Dobre vesti: jedan čovek preživeo je brodolom Demokratske stranke i konkurisaće za čelnika Ujedinjenih nacija kao fizičko lice. U Vladi (da ne kažem kao njeni članovi „na Vladi“) poriču da se išta govorilo o Jeremiću kao našem kandidatu za rukovođenje Svetskom kakva je da je organizacijom, ali Vuče još u Njujorku beše shvatio da je pojedinac, a ne država, mera svih stvari, i već je sastavio odu sebi računajući da će vladajuća partija pasti u cajtnot te će biti još kako zadovoljna da potpiše ono što je izuzetni pojedinac o sebi blagovremeno sročio i dao da se prevede kod ovlašćenog sudskog tumača.

Vuk Jeremic

Zločin bez kazne

Godina prođe, a išaranost vozova ostade, ništa ne bi od mog predloga da se osobi koja je uvezla onoliko išarane vagone i vozove sudi. Išaraboćkani vagoni su teški ekološki i estetski ispad, takav voz zagađuje čoveku vidik i ubija mu volju da kupi kartu i da se nađe u unutrašnjosti te rugobe: odurna vanjština nagoveštava da su unutra takođe grafiti, zgnječene prazne konzerve piva, opušci, prezervativi, prašnjavi špricevi i šta ti ja znam. Isprva sam mislio da se radi o jednom vozu koji nam je nekako utrapljen, sad svaki voz koji vidim tako izgleda. Očekivao sam da će vagoni biti rasfarbani ako se železnice prihvati naš dobri Beko, ali njega će krajem godine raniti, pa mu verovatno više i nije do pravne naslednice JŽ.

Dobri momci, iako pribegavaju različitim vrstama podvoza

Nestašni dečko SPS-a known as Bajat zaustavljen je nadomak Subotice. Vozilo u kojem se službeno obreo letelo je 210 kilometara na sat, saobraćajna patrola ga je dakako pardonirala, za volanom beše službeno lice, ali je iz kola izišao sam Bajatović da ličnim šarmom i harizmom zataška banalno prekoračenje brzine: „Momci, kako ide? Ne, ne mislim na ovaj auto, nego kako ste mi vi?… Znam, dozvoljeno je 120, moj vozač ima disleksiju, učinilo mu se da idemo taman kako treba, eto, da ja nisam zadremao, a dremnuo sam namerno, da bih u Budimpešti što dostojnije predstavio Srbiju, do ovoga ne bi ni došlo!“
Naša Vlada otputovala je u Niš autobusom, možda baš „Niš-ekspresom“, ali u rodnom mestu cara Konstantina održala je sednicu; Vučić i Vulina igraju šah, ravnodušni prema divoti krajolika, a bez straha da će se sudariti sa Bajatovićevom bomba-limuzinom; ovi mladi rodoljubi naš su uzor, tako treba svak od nas da razvija um u svakom trenutku, a ne da se na primer karta.

Dušan Bajatović

Sve što smo hteli da prigovorimo Titu, a nismo smeli

Prošle godine osta Guča bez predsednika Republike. Odmenio ga je Dodik koji se zaista doima kao neki naš rezervni vladar, doklen se g. Nikolić se do Bodruma vinuo specijalnim avionom. Novinari su saleteli njegovu savetnicu: da li predsednik krnji platu letujući, ili se odmara u našem interesu i na naš račun? Poput proročišta u Delfima Stašenjka je rekla slatke riči ove: „Ako kažem istinu, ne valja, ako ćutim – opet ne valja“. Lično ne vidim šta bi falilo istini da predsednik sam plaća svoju luksuzaciju: kao osoba koja dobro zarađuje nipošto ne bi predsednik nikad letovao o državnom trošku, pre bi se odrekao i putovanja i odmora, da se tim novcem obnovi makar jedno domaćinstvo u Obrenovcu. Tuđinska morska plavet ipak je podsećala predsednika na njegov oblačni i blatnjavi zavičaj, ispod suncobrana je otkucao SMS amanet da se kuće ugroženih obnavljaju malo življe, a ne ovako preko volje.  Da. Preplanuli još reče da je humanitarni rad najefikasniji poradi toga što nije plaćen, pa i letovanje je najefikasnije kad ga čovek ne plati iz svog džepa, isn’t it?

U traganju za nedostižnom mudrolijom

Jednom upoređen sa Čerčilom, predsednik Vlade je u stalnom traganju za rečenicom koja će ovekovečiti njegovu vladavinu i njegovu retoriku, sad je negde kazao kako će od Srbije napraviti državu za koju vredi živeti, nadomak ste svog plemenitog cilja, dragi AlEksandre, ali nije država svrha života, barem ne mog, mada za političare možda i jeste! Da sam u vašem kreativnom timu, ja bih Vam to, uz Vašu naravno saglasnost, preinačio u ovo: napravićemo državu u kojoj vredi živeti (mada život uvek vredi, bez obzira na to kakva je država).

Žalopojci godine: Bajić Radoš i Erić Dobrica

Godina 2014. je godina Radoša: g. Bajić svojim zemljoradništvom ubi boga u meni (ne znam šta je gore, ako mu „Politika“ i „Novosti“ za njegove paraknjiževne izlive plaćaju, ili ako on od honorara dobijenog za „Ravnu goru“ zakupljuje prostor u novinama da si dadne oduška dok mu budući direktor Javnog servisa ne bude opet dao neki kolosalan zadatak), pa Erić Dobrica, koji nariče zbog toga što je naša muzika pod turskim igom i pod okupatorskom čizmom. Otac „Devojke iz grada“ bi da se svi vratimo u selo gde bismo kitili svirce i razbijali čaše, a u malo kom selu danas uopšte imamo živog i zdravog svirca, sve su to vulkani odavno pogašeni. Isticao se i Ratko Dmitrović, za divno čudo nije govorio o Srbiji nego je javno podelio besplatne savete o očijukanju sa pripadnicama suprotnog pola, u doglednoj budućnosti možda i istog pola, ko zna, lepo se pokazao i ministar policije koji je leleknuo poput zlostavljanog sebra što nemamo smrtnu kaznu, makar samo na jedan dan, ili u jedno jedino maglovito jutro, da obesimo ili streljamo netom uhvaćenog ubicu. Ne znam koji način izvršenja smrtne kazne doktor najviše ljubi, mogli bismo povoljno da kupimo koju giljotinu od Francuza.

Molim buduće štićenike FZND za strpljenje

Šta je još bilo? Vukovci ljiškog okruga idu o trošku zajednice na letovanje. Lepo jeste, ali nee u skladu sa mojim fantazijama o Fondu za netalentovanu decu. Ako ja jednog lepog dana stanem na zdravu nogu, na more ima da idu samo deca koja su pala na popravni i ponavljači, jer ima indicija da ih roditelji baš zbog toga njihovog školskog fijaska neće poslati ni u Bodrum, ni u Igalo..
Dačić ponosno ide stopama svoga nadređenog. Naložio je espeesovcima da se i oni odreknu i okanu sviju funkcija osim one jedne koja im najbolje ide od ruke. Agencija pak za borbu protiv korupcije dala je 78 blagoslova političarima da vode dvostruki ili višestruki život.

Godina kad smo prvi put zamrzeli dijasporu i počeli štaviše da joj pretimo

Moj ljubimac Rasim srdi se na naše sunarodnike koji odlaze u tuđinu da ratuju i preti im novim zakonom. Šta da radimo kad smo tako naglo prekinuli svetlu tradiciju vojevanja, idu ljudi za ratom kao nekoć proleteri za boljim poslom.
Godina je proletela u jagmi za Slavicom Đukić Dejanović, univerzitetsku profesorku i narodnu poslanicu preklinjahu da se prihvati i rukovođenja psihijatrijskom ustanovom. Nijedan posao neće trpeti ništa, ni „Laza“, ni Skupština, ni budući lekari, uskliknula je socijalistička trojeručica. Pitaće ipak nadležne da ne postoji možda kakav neznatan sukob ili nesklad interesa, ali ustanova koja o tome odlučuje zar ne beše i sama u sukobu interesa: njenim članovima osladilo se da bdiju nad ćudoređem, jer tu plemenitu kontrolu ne sprovode pro bono, so, nevoljko se i retko zameraju osobama iz vladajućih partija.
Iako se stanovništvo tradicionalno i rutinski vajka, bilo je prošle godine i lepih vesti: svaki četvrti zaposleni u „Srbijagasu“ ima službeni automobil, pa neka! Zar naš ideal nije da svaki zaposleni, a u daljoj budućnosti i svaki nezaposleni, ima službeni auto!?
Obezglavljena desničarska sektica zvana DSS tražila je u razbežanom članstvu zamenu za besmrtnog vođu koji se uvređeno povukao, kivan na stanovništvo, na istoriju i na dijalektiku, ni Koštuncijev verni štitonošta Smaradžić ne htede se ni za živu glavu kandidovati na stranačkim izborima. Ako, ako, precenjeni ste bili i preplaćeni godinama, sad ćete predsednika morati da izaberete žrebom.

Prošle godine umro je i akademik Palavestra, te je akademik Matija održao svoje milionito posmrtno slovu u Aleji pretpostavljam velikana. Iz besede (jer Pesnik besedi ili kazuje, da govori ume svak) bio sam razabrao da je smrtnost u Krunskom savetu znatna, pa sam se u okv. sv. mogućnosti potresao, ali sam se brzo i utešio, jer će tolika da kažemo protočnost pružiti priliku i drugim monarhistima da budu članovi te nepojmljive udruge.

Dobrodošli u zemlju litija

Lane smo prilično i litijali, ako može tako da se kaže. Osim litije za Spasovdan koja u prestonici čuva i spomen na prepobožni SPO (vukovci su gradsku slavu vratili iz poluvekovne veštačke kome u koju su je ubacili kleti partizani), vernici sa crkvenim barjacima i ikonama planirahu da pravoslavno i svetosavski prodefiluju centrom grada kad bude zakazana Parada ponosa. Parade dakle može i da ne bude, ali je litija sigurna, možda će prerasti u turističku kak se veli manifestaciju, karneval u Riju, litija u Beogradu, pa neka je rođena i iz duha tragedije Prajda: svako zlo ima svoje dobro.
Predsednik Nikolić želeo je da se nekim dobrim delom ureže u sećanje svojojm omiljenoj manjini, Bunjevcima, pa im je lično uručio udžbenike na ćirilici, što je u tobožnjoj, samozvanoj matici Bunjevaca, Hrvatskoj, shvaćeno kao podmukao način da se hrvatska manjina posrbi. Bunjevci nisu ni Hrvati ni Srbi, kazao je autoritativno predsednik. Kako zna, pomislio sam, kad, na Javnom servisu jedna građanka reče, takođe u ime vaskolikog bunjevaštva: „Mi nismo Hrvati, mi smo Bunjevci!“. Tja, da su snage Nenada Lj. Stefanovića anketirale još neku osobu možda bismo čuli i pokoji drukčiji odgovor.

Vučić i Depardje

Ima zavisnosti i zavisnosti, ja sam na primer zavisnik od kulture, reče Žerar Depardije i popi tuluminu vina

Iz ruske stepe stigao nam je jednog lepog dana Džerar Depardievich, primio ga predsednik Vlade, primio ga gradonačelnik Beograda, primio ga ministar kulture, a naturalizovani Rus obelodanio je da baš i dolazi samo radi kulture. Meni kad naspe da se napajam kulturom ne gledam koliko me košta put ni koje je godišnje doba, dolazim na lice mesta, ponosan sam što Srbija nije uvela sankcije Rusiji, izjavio je novi prijatelj Srbije. Naši su se na vreme ugrizli svak za svoj jezik i nisu pitali: zar ne bi trebalo mi da budemo ponosni, a ti da budeš samo blagodaran i radostan, jer nismo dodatno razgnevili tvog pokrovitelja i nismo pridoneli da poreska stopa u Rusiji poraste? Ne, naši su savremenog Gargantuu dvorili i dvorili, sad će da mu daju Belog anđela, pomislio sam, ali potonjega ne beše izgleda na lageru.

Žertva vlastite slabosti, ali i incestuozne bliskosti poslodavca sa oruđem vladajuće klase tj. državom

Dve hiljada četrnaesta bila je i godina opasne pohlepe. Baksuzni blagajnik Svete matere kome je ustanovljen kraljevski manjak u kasi (više od milion evra u ekumenskoj mešavini pravoslavnih dinara, dolara i švajcaraca, kao i katoličkih evra) dodatno je kažnjen, sud mu je na sedam godina zatvora dometnuo još dve, poradi toga što je oštetio udrugu ekstremno uglednu, a neprofitnu i blagozavisnu od milodara vernika i grešnika; otežavajuća okolnost mu je i istrajnost u prestupništvu (kao da se tolika svota može proneveriti navrat-nanos), pa čak i to što pronevereni novac nadmašuje prosečnu zaradu kako vernika tako i prosečnog ateiste u Srbiji. Nije li  blagajnik pao žertvom prevelike ljubavi između države i crkve? Sud uostalom sam priznaje da bi kazna bila manja da je opljačkana kakva zemljoradnička zadruga, opština, rudnik ili fabrika.

Ja i jesam za to da se pesnici, kao Danojlićev Dobrislav samofinansiraju, ne bih ja umetnicima iz državne kase dao ni cvonjka, pa opet, kad pesnik počne da prodaje svoju umetnost
maloletnicima čoveka to malko štrecne  

Dečijem pesniku Ršumoviću zvanom Ršum dodijalo da vavek preko neke kulturno-prosvetne zajednice gostuje u školama, MZ ili dečijim odmaralištima, pa je nastupio tj. postupio kao privatni pesnički preduzetnik. Utanačio je sa upraviteljem osmoljetke u Zemunu „Književni dan“ (ne dostoji se maloletnicima da dolaze na književno veče koje se tradicionalno završava poznom večerom na račun domaćina i pijankom, nego je smišljen književni dan), mali prijatelji poezije platili su pesniku po dvesta dinara da čuju njegove slavne rimalice od njega lično. Bolje i to nego da kupimo još koju njegovu knjigu, pomislili su roditelji i platili. Novinari – zavidljivi što oni ne mogu za vreme velikog odmora da deci prepričavaju svoje izveštaje i kolumne, makar i za sto dinara po učeniku – obrušili su se na poetu. Ceo vek parazitiraš na nejači, prodao si mnogu zbrku svojih pesama roditeljima, tetkama, ujacima i bakama nedoraslim da provale tvoju bestidnu tehniku, sad ideš i naplaćuješ svoju živu reč, ali je pesnik svima prozom zapušio usta: „Ulaznica za zoološki vrt košta 350 dinara, a ja verujem da vredim kao pola majmuna. Da li ti roditelji misle da treba da izgubim ceo dan, a da mi se to ne plati!?“

Tomislav Nikolić

Razvojni put predsednika Republike (kratež, kroki)

Junaci prošle godine su ipak Nikolići, sinovi, otac, majka, maloletno Nikoliče koje se zateče na vojnoj paradi… Pater familias kad zapuca u neko selo na Sajam šljive drži da mora nadmašiti Daviča: “Čim ugledam brdo pomislim kako mora da je svo u šljivicima, volim svuda da idem, ali kad se kod vas zaputim, srce mi je puno neke slasti, ono što je Rusija među državama, to je ovo vaše selo među drugim, ravnopravnim i jednakom dragim mi srpskim nastambama!”. Predsednikovu savetnicu gospoju Pak ubacili su u Bračni sud, na televiziji savetnicu pitaju kakav je brak predsednika Nikolića. Videla je, reče, brakova i brakova, ali brak tako srećan kako što je predsednikov sa Prvom damom njene savetničke oči još ne videše. Prošle godine upoznao sam se sa životopisoma gospože Pak, vodila „Slagalicu“, pa LOTO, da bi na vrhuncu svog dijalektičkog razvoja zablistala i u samom informativnom programu mislim RTS-a. Zar ovo ne odslikava i razvojni put našeg predsednika: znanje uzimaš ujutro iz „Šarenice“; uveče iz „Slagalice“, potom pratiš igru na sreću, da bi ti u punoj intelektualnoj zrelosti dnevnik bio omiljena lektira!

Čovek koji je premalo znao II (patr.)

Predsednik je na zasedanje takozvane svetske organizacije svetski odveo svitu na čijoj mnogoljudnosti mu je tamo pozavideo možda i koji sultan, za to vreme je njegov nerazdvojni prijatelj patrijarh srpski Irinej briljirao u domaji: sirotan ne razlikuje homoseksualnost od pedofilije: ako dozvolimo Gej paradu, zašto da nemamo i svečani defile pedofila? Verski poglavar odnekud znadijaše da je i incest najrasprostranjeniji na zapadu, prenebregavajući da rodoskvrnuća ima u „Hiljadu i jednoj noći“, u mitologiji i dramama naše grčke braće. Eh, da ima savetnicu poniklu u Javnom servisu, verovatno bi ga spasla ugruvavanja.

Pa i Bog je Srbin bio kad je stvaro svet

U Njujorku nam se predsednik raspištoljio i obelodanio da očekujemo najezdu turista kojima nikad dosta istorije, a Srbija je zemlja prebogata istorijom, naša istorija sa pet zvezdica pristupačna je i srednjestojećim strancima, a preostaće im pokoji evro ili dolar i za vanistorijsku potrošnju, mi Srbi zauzeli smo najlepše mesto na planeti, te smo otud najlepši i najpametniji na svetu, prelepo stanovništvo bavi se naravno jedino istorijom: u Srbiji si ili istoričar ili istorijska ličnost.
Premijer Vučić iskoristio je moj drevni predlog se Vladin avion proda (imam dokaze crno na belo da sam autor ovog domaćinskog akta, ali još dok sam to pisao mišljah gorko: nema ništa od tog posla, ako jednog lepog dana i ode taj aeroplan na dražbu ili u otpad, neće ti niko reći hvala! Ali, neka, neka se moja intelektualna svojina prisvaja, smisliću ja nove mere za unapređenje ove sve u svemu dosadne zajednice).

Jorgovanka Tabaković

Savršeni zločin koji hvala dobrom Bogu što je savršeno i propao

Naša guvernerka je usred Miholjskog leta uznemirena i umereno poharana u crnogorskom hotelu; provalnik je prenebregao zlato žeženo, novac i nakit, okomio se na lekove bez kojih nama srdačnim bolesnicima nema života: „Hteo je da izgleda kao da sam umrla najprirodnijom i najobičnijom smrću“ – izjavila je umalo ne rekoh guvernanta, guvernerka: po moemu, preučila je čitajući Agatu Kristi, ali mi je s druge strane i drago, jer iz ovoga vidim da su u Magistratu imali i biblioteku.

Godina Rusije, uz dužno i nadasve iskreno poštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine, ali i našeg bogami vlastitog

Prošle godine dobili smo cara, i to ruskog. Dobro, ne cara nego carsku bistu, uoči ukazanja Vladimira Vladimiroviča stigao nam spomenik ruskom caru, a kao nagoveštaj posete njegovog pravnog naslednika; baćuška Car podviknuo je Francuzima da našoj vojsci pošlju već jedared te lađe francuske, ako li nam ne pošalju lađe, ima Rus iz rata da izađe! Noć uoči dolaska Medvedeva, pre ne znam tačno koliko godina, bio sam očevidac noćnog, takoreći interventnog montiranja spomenika Aleksandru Sergejeviču Puškinu: ako gost iz svečane kolone u Ruzveltovoj pogleda kojim slučajem nadesno prepoznaće u parku spomenik i znaće koliko ljubimo i rusku poeziju i rusku prozu oličenu danas najvećma u govorima ruskih predsednika.

Vojna parada

Godina parada

Osim gej parade imali smo i vojnu paradu, svečani defile dakle u kojem su ponovo veličane porodične vrednosti, što se videlo i po nejači koju su naši voljeni rukovodioci doveli na svečanu tribinu. Parada je bila svečanija nego ikad jer se, gle, podudarila sa posetom predsednika Putina. Bio je doista tek šesnaesti oktobar, ali kao što u zlatno vreme Demokratske stranke život nije mogao da čeka, tako sad i Oslobođenje Beograda nije moglo da čeka.
Ali dok je na paradi bilo sve cakum-pakum unapred ozloglašena fudbalska utakmica sa Albancima dala se na zlo još veće od onog kojeg smo se plašili, izviždali smo fino neprijateljsku himnu, kad se naprečac iznad tribina i iznad zelenog tepiha pojavio helikopterčić na daljinsko upravljanje, a pod njime barjak omraženi, mapa Velike Albanije koja je kao teška crvenocrna sen ostala nad celom našom godinom, nad našim životima i nad našim sportom koji će krajem godine podneti još jedan mučki udarac: Kosovo će biti primljeno u Međunarodni olimpijski komitet! Mi smo Kubertena prilagodili našoj nemiloj zbilji: važno je ne učetvovati tj. važno je da Kosovo ne učestvuje. Odluka da se lažna država primi u MOK odvratiće mnogog našeg rodoljuba od napornog treniranja, ogadila je sport i nama koji smo se amaterski ili rekreativno tu i tamo istezali. Šamar sportu, etici, pravdi, posle drona nad stadionom Vojske Srbije nešto je najstrašnije što se nekom slobodarskom narodu okrenutom sportu može desiti.

https://soundcloud.com/istinomer2/godina-koja-je-pojela-skakavce-7-deo

I poslednji grad se sruši

Da. Prošle godine napustio nas je nikad nepreželjeni “Utisak nedelje”. Nakon kraće, ali i neizlečive bolesti legendarni karantin Olje Bećković našao se vdrug na smetlištu istorije, ostavivši ucveljene ostatke zaklanog DS-a da nedeljom uveče tumaraju gradom bez cilja, ne znajući kako bi nakon dvadeset devet godina zavisnosti našli sebi leka: okupljahu se oko zgrade nesrećnog B92 kao duše umrlih kad još četrdeset dana obitavaju nad mestima koja su im bila draga, gori ste sto puta od Slobe, ukorila je autorka vlastodršce, uverena da je pala kao poslednji bedem slobodne reči.
Dok smo još kod crne hronike da se spomenemo i veličanstveno neutralnog DSS-a, za čijeg su vakta svečano buktale ambasade Amerike i Nemačke, spomenimo se partije koju sada nema ko da požali. Starosta Koštun se uvređen povukao, i stranka je pala na žirafama prekrivena nežna pleća doktorke Ivić Rašković. Ah, gde su zlatni dani kad je Koštunica mogao dvoje svojih ljubimaca da smesti na puškomet razdaljine! Ribu zvanu Sanda – ovo je Basarino, aferim! – poslao je Koštunica kao ambasadorku u večni Rim: robinja mode bila bi još srećnija u Milanu, ali tamo bi šef mogao da je postavi jedino za konzulku.

Utisak nedelje

Godina opasnog življenja

Prošle godine naši najviši rukovodioci našli su se u više navrata na udaru nesavesnih vozača, na svečanu kolonu naleteo je u sitne sate džip generala policije, na premijerovu limuzinu naletelo je takođe državno vozilo… Nama dvojici, premijeru i mojoj neznatnosti, zajedničko je protivljenje ovolikom broju službenih automobila. Što je vladinih kola i vladinih vozača manje to je manja verovatnoća da se vladin auto pod upravleniem vladinog šofera zakuca u krilo premijerove tobože štićene limuzine. Da bi bruka bila veća, sudarčić se zbio nadomak BIA-e u čije je osveštane prostorije premijer mislim i krenuo da nazdravi bezbednosti kako države, tako i bezbednosti svakog od nas ubogih podanika ponaosob.

Na ovo mi pitanje niko od nadležnih do dan danas nije odgovorio

Ali sve je dobro što se dobro svrši, tako i ja, pošto niko nije povređen, odmah se upuštam u maštaluk, zamišljam sebe kako radim za Vladu, tačnije vozim Vladin auto: moj šef na službenom ručku, ja dremam pošto sam pročitao cele “Večernje novosti”, ako bih i izazvao kakav manji udes gledao bih da ne udarim baš nekoga od naših, iz Vlade, iz Predsedništva, pa ni iz Skupštine, ta ima toliko drugih učesnika u saobraćaju!
Zaista, kako se postaje šofer u Vladi? Nisam nikad video oglas, konkurs, gde Vlada pronalazi toliki šoferski živalj? U nemogućnosti da se drukčije obratim i preporučim Vladinom odseku za ljudske resurse, na ovaj način obznanjujem da sam nosilac vozačke dozvole B kategorije, dovoljne za bezbedan i zakonit podvoz vladinaca, ne pijem alkohol, jedino bi neko, kao guvernerki, mogao da mi ukrade lekove za srce: v takom sluchae, konechno, ne mogu da jamčim za sebe.

Kad milosrđe kasni

Evropska unija je u nastupu milosrđa ukinula sankcije pravnim i genetskim naslednicima Slobodana Miloševića. K chemu, zavapila je udovica na privremenom neradu u Moskvi, sva naša tečevina je u Srbiji.
Premijer Vučić radio je u tuđoj časovnoj zoni prekovremeno, po nekim izvorima sa ruskim predsednikom razgovarao je u Moskvi deset sati, po nekima i više, a divanilo se najvećma o našem dugu braći za bratski gas. Držim da je visina duga u bratskoj srazmeri sa dužinom razgovora i tek sad razumem gospodina Putina koji se našoj velelepnoj vojnoj paradi držao rezervisano i takoreći ugriumo – kao i svaki poverilac zanimao se na šta dužnik troši pare. Ja vam dajem gas, vi ne plaćate, ili ne plaćate na vreme, a ovamo se rabacujete i razmećete, čak ste me pozvali da to svojim očima gledam!

Dvadeset i četiri debele godine profi poslanika

Dinastija Nikolić pamtiće prošlu godinu kao debelu godinu: Sinak Radomire dobio je na upravljanje varoš kragujevačku, otac stoluje u Beogradu, kao pravni naslednik Karađorđevića, a mali se uči zanatu tamo gde je bio presto Obrenovića. Prva dama je prvu damu žalne Makedonije odvela u naš donedavno žalni Narodni muzej, a jedna kustosica je poverila novinarima da Prvoj dami nije Prvi put da dođe na neku izložbu: ako i živimo u apsolutizmu barem je prosvećen.

Udelimo najslavnijima makar mi krepali jer nam krov prokišnjava, a Rasim opravlja oluk i menja crep samo kad prokisne vila nekoga kome se kao dete divio

Da. Bolesni zamysel i bolesna praksa da se poznatim ličnostima daju nacionalne i specijalne penzije dostigla je prošle godine svoj umobolni vrhunac: naci i specijalne penzije neće biti smanjivane! Viša bića koja smo lakomisleno uzdigli na izborima ugađaju još višim bićima, akademicima, olimpijcima, estradnim zvezdama, ali i prišipetljama nižeg ranga, tako što im daju doživotne penzije, i sada tu bolesnu i protivustavnu izuzetnost hoće da ovekoveče, uz nos svima čije će platice i penzijičice biti srezane!
Univerza „Union“, na kojoj je doktorirao predsednik novobeogradske opštine gospodin Šapić, raspisala je audiciju za komisiju koja bi se stručno i nepristrasno pozabavila  kakvoćom disertacije gospodina predsednika Opštine, ali se niko živi mesecima na konkurs ne javlja. Nema druge nego da sam osumnjičeni naučni radnik angažuje veštake, ali da u našoj bolesno podozrivoj sredini ne bi i to bilo izručeno sumnji, predložio sam da eskpertizu obave trojica notara koji bi bili izvučeni žrebom.

Dragica Nikolić

I Sveti Nikola je pomagao ubogima ne ukazavši im se i ne ističući svoja dobročinstva, tako i Prva dama neće da oda ko to dolarima i evrima štedro puni kasu iz koje ona udeljuje sirotinji

Naš predsednik Nikolić se osim za našeg i ruskog patrijarha emotivno vezao i za ruskog cara Nikolaja kome je svečano otkrio spomenik. Od silne okrenutosti Rusiji ne stiže da pobije glasine o bespravnim kućama koje ego synov’ia podigoše na parcelama nepredviđenim za to, ali kad i bi imao više vremena – kako da svom vlastitom porodu zameri što se skućio, zar nije to bolje nego da im država iz fonda saveznih organa dodeli stanove?! Drugo, predsednik sada ima i radnike u rodnoj kući, vodeći živopisci i ikonografi vredno rade na enterijeru njegove privatne bogomolje. Ako su svi umetnici domaći, mogli bi mu ruski patrijarh i sam spomenik cara Nikolaja spočitnuti što nije uzeo nikog iz slavne ruske škole, ali možda će Rusima pripasti čast da izliju zvona. Prva dama ćuti kao Rubljov kad je pitaju ko daje toliki novac za njen dobrotvorni rad. Pa lekari su se Hipokratovom zakletvom obavezali da ne brbljaju o svojim pacijentima, od kojih većinu nema ker za šta da ujede i koji na savesti nema ništa krupno!
Ne znam prima li predsednik pomoć za dovršenje hrama Gospodnjeg, ako prima hoće li prema darodavcima ostati nepristrasan i takoreći nezahvalan? Ako pak sve radi od predsedničke plate to mi govori da njegove ukupne privilegije daleko nadilaze moju zavidljivu siromašku maštu.
Ministar prosvete Verbić gorko mi se zamerio. Odbio je da se o saobraćaju uči u školi, što će reći da nije ni čitao „Šoferski manifest“ (Vreme, 13. IX 2012.) gde predlažem da vozački ispit bude besplatan i da se polaže na kraju srednje škole, makar neki maturanti nikad ne imali automobil: kako sam na predvojničkoj naučio da rasklapam pušku M-48 i da štaviše pucam iz nje, makar docnije ne prolio nijednu kap neprijateljske krvi.

Hoćemo još spomenika Karađorđevićima, želim, predlažem i insistiram da i dalja rodbina kraljevske familije bude izlivena u bronzi, neka biste plemenitaša prekriju sve naše trgove, parkove, sve osim mesta koje je već zaposeo Parking servis

Gradski oci na čelu sa gradskim stričekom Vesićem rastrčali su se po varoši beogradskoj, tražeći lokacije za spomenike Karađorđevićima. Napravite nam što više spomenika, možete i jedan Tomislavu Nikoliću, koji nije kralj, ali koji je prvi nakon Drugog svetskog rata ostavio zadužbinu po uzoru na stare srpske vladare.
Naš poverenik za javnost i privatnost g. Šabić (umalo da napišem: poverilac) dobio je u Bačkoj od udruge „Plavetni Dunav“ nagradu za toleranciju. Čestitam, mada bih lično voleo poverenika koji je manje trpeljiv, ja bih da moj zastupnik plane na svaki od bezbrojnih marifetluka naše volj. vlastele.

Taknuto – maknuto

Naša bleda mati oštri se da počiniocima težih saobraćajnih udesa ili onima koji budu uhvaćeni za volanom sa previše alkohola oduzima vozila. Pa jeste, bolje i to nego da povrede pešaka, motociklistu, živinu, ili da poruše neku ogradu i pogaze rasad. Možda planira da zaplenjena kola prodaje na licitaciji, a da novac troši na spomenike kraljicama, kneginjama…

Aleksandar Vulin

Eh, kad bi drug Tito znao šta se s nama radi…

Dok je premijer opravdano bio izvan matice Vulin je je silan državni novac razdelio po vlast. nahođenju; mnoge humanitarne udruge koje su friškim novcem omastile svoje dobrotvoreće brke nastale su baš uoči ove kraljevske raspodele, neke su registrovane kad je konkurs bio već u toku; uglavnom sam mislio da će Vučić kad se vrati zgromiti i smeniti samovoljnika, ali možda niko nije imao srca da mu to onako neispavanom kaže, pa Vučić to i ne zna (eh, kad bi drug Staljin znao kako sa nama postupaju u Gulagu, eh, da drug Tito sazna za Goli otok, svašta bi bilo!): ako premijer ikad dozna istinu o tim novcima, slavni levičar rođen iz duha tragedije JUL-a ima da živi samo od honorara u „Pečatu“.

Koliko para – toliko kostiju

Večna potraga za zlatnim runom domaće desnice tj. za Dražinim grobom nakonec obustavljena. Bojan Tončić ima u E-novinama naslov „Koliko para – toliko kostiju“. Aferim, Boian. “Politika“ se sneveselila što su Srpkinje popustile u rađanju, doklen Albanke i Romkinje ne znaju šta je dosta; predstavnice više rase odaju se školovanju i kojekakvim užicima, dokle im je materinstvo zadnja rupa na ako se tako može reći svirali.

Traktat o rasi: dragi gosti, vi jeste žuti, ali ja nisam rasista, i da ste žući od limuna isto bih vas ovako prostodušno primio, uostalom, nauka će sigurno i sa tim pigmentom izići na kraj, ja lično verujem u napredak medicine i unapred ga srdačno pozdravljam

Predsednika Nikolića njegov toliko željeni mandat baca kano slamku među vihorove. Rekao je Kinezima da su ih u svojim bratskim snoviđenjima opisali naši vodeći proroci: ovde će doći ljudi sa istoka, žuti ljudi, a vi ste žuti, i ja vam to ne uzimam kao neki minus, ali jeste, brate, žuti, ja sam kao dete mislio da ste još žući, kao zreo klip kukuruza, ali žuti-nežuti pićete vodu iz prečiste Morave, a kad utažite žeđ i povoljno ocenite prirodu i klimu, vladaćete ovom našom nekada samostalnom kneževinom i državom, aferim, žuta braćo!
Slobodni tisak je s tugom i bolom obznanio da se svega dvadeset procenata naše mladeži aktivno bavi politikom. Zar vam je to malo, braćo, svaki peti omladinac vidi sebe kao budućeg Tomu Nikolića! Presekao sam se i kad sam početkom milenijuma saznao za Đinđićevu zamisao „Hiljadu mladih lidera“, no more leaders, please, došlo mi bilo da zavapim, jakože Amerikanci u čiju se zgradu uselio veći broj našijenaca iz Bosne: danonoćno su i naravno preglasno puštali muzičku sklepotinu u kojoj se ponavlja „Gara, gara, gara…“, pa je na fasadi jednog jutra osvanuo grafit NO MORE GARA, PLEASE!

V E G E

*Amandman br. 1: „Ako predsednik Republike svečarima ne čestita državni praznik, praznik se pretvara u radne dane kakvih je tokom godine tušta i tma.“
Amandman br. 2: „Ako šef države ne čestita stanovništvu državni praznik, državni tužilac će protiv počinioca tj. nepočinioca podići optužnicu za uvredu i omalovažavanje države. Zaprećena kazna za ovo kriv. delo je dve i po godine.“

Godina koja je pojela skakavce – (1. deo)