Godina koja je pojela skakavce – (1. deo)

https://soundcloud.com/istinomer/padaj-scilo-i-haribdo

Uputstvo za upotrebu letopisa:

Usled neočekivane opširnosti letopis bi valjalo slušati naporedo sa nekom radnjom od koje će vaše domaćinstvo imati koristi (peglanje velikog veša, razvlačenje kora za pitu ili gibanicu; članovi porodice oslobođeni pegle i kuhinjskih radova mogu letopis slušati dok gledaju na primer teniski meč koji prethodi Noletovom i koji nas naravno ne zanima te ga je moguće gledati sa utišanim televizorom).
Prekomernost ovog dokumenta donosi i izvesna ponavljanja, ali takva je istorija, a možda je to i jedno od obeležja mog pisanja: silne metonimije i neznatne varijacije. Pročitao sam da kod Unamuna ima dosta ponavljanja, pa mi je unekoliko lakše kad se toga setim. Pomislio sam da pojedina poglavlja odvojim muzičkim numerama (svojim), ali bi cela stvar, zar ne, ispala još duža.

https://soundcloud.com/istinomer/vostani-serbie-1

Kako su kontrolori letenja poslužili da se ponovi prizor isterivanja trgovaca i crnoberzijanaca iz Hrama Gospodnjeg

According to me, prošle godine smo saborno prigrlili život u jednopartiskom sistemu, volimo ga još više nego onaj posle Oslobođenja, jer nam ovaj nisu naturili kleti partizani i boljševici, nego smo ga nanovo vaspostavili: svuda prođi, kući dođi! Još dok je bio u razvojnoj fazi prvog potpredsednika, Vučić je nezajažljive kontrolore letenja koji su iskali trinaestu platu na buljuke razgonio iz svojih odaja. Vrata je za njima zalupio tako silovito da se sirota brava razletela u paramparčad: ponovio se prizor kad je Sin Gospodnji iz Hrama u Jerusalimu razjurio ondašnje biznismene koji su se na tom svetom, ama prometnome mestu bavili menjačkim poslovima.

Uloga predsednika Republike u dodeljivanju Nobelove nagrade, Oskara, Zlatne palme, Gremija i sl.

Predsednik Republike nije podržao dodeljivanje Nobelove nagrade Dačiću, jerbo ovaj zaista pregovara sa Tačijem i njegovima, umesto da samo kobajagi divani, kao što je već bilo uobičajeno, tako da smo ostali na Andriću. Nije li dirljiva predstava koju o svetu ima naš svetovni poglavar: Nobelov komitet neće dodeliti nagradu ako prethodno ne dobije saglasnost šefa te države, jer je to nagrada pre svega državi u kojoj je laureat ponikao i razvio se. Ravnodušan prema Nobelu, Palma je napravio prijem za četiri hiljade duša, ali kako bi ih moglo biti manje ako se zna da je ovaj prirodnjak uložio silan novac u sklapanje brakova i produženje vrste, neka su došli samo oni koje je vodio na romantična upoznavanja, neka su došli samo oni koji su se zahvaljujući njemu uzeli, eto Palmi pune kuće!
Jedna, umalo ne rekoh samohrana, porodica ostala je u zimske i božićne dane bez doma. Apelacioni sud potvrdio je presudu da vila u Užičkoj mislim 34 ne pripada više Mirjani Marković niti njenoj deci. Odbegla građanka (koju će naš predsednik još i sresti šetajući voljenim Arbatom ili Crvenim trgom, a ne sme da pita kolegu Putina zašto prima i pomaže begunicu od našeg zakona) žaliće se sudu u Strazburu, što je i razumljivo, pa njena egzistencija već je duže vreme internacionalna. Nobelovac in spe je bebi prvorođenoj u novogodišnjoj noći poklonio dukat, ali nas je u stilu patrijarha upozorio da će Srbija nestati ne bude li više novorođenčadi. Neće, kaže, biti potreban nikakav rat, u koji se njegova vlada doista ne bi ni upuštala. Božidar Đelić svečano se ispisao iz DS-a, odlazi u neku slavnu banku i daje besu da neće raditi u Srbiji. Mene što se tiče nisi morao ni da dolaziš iz Francuske.

https://soundcloud.com/istinomer/godina-koja-je-pojela-skakavce-1-deo

Kako predsednik redovno i radosno vezuje pojas u kolima jer ga podseća na lentu, na Legiju časti i na matičara koji ga je venčao, a sinovi mu krše propise o građevinskom zemljištu

Predsednik Nikolić, premda osuđen na zadnje sedište limuzine, neodustajno se cele 2014. vezivao i, gle, nagrađen je specijalnom plaketom za bezbednost u saobraćaju: „Da sam samo sitnije građe, seo bih i u sedište za decu, da i roditelje podsetim na zakon o saobraćaju i na zakone fizike. Neko će reći kako sam se i vezivao jer sam znao da mi auto nema zimske gume, ali sam ja pojas stavljao i leti, i zavoleo sam ga, dođe mi kao neka lenta, vezujem ga i sada kad se MUP smilovao na moje molbe da me uskladi sa zakonom: nisam više pretnja ostalim učesnicima u saobraćaju i ne dovodim u neravnopravan položaj vozače koji zbog letnjih guma plaćaju kazne!”
Stariji predsednikov sin dao je da se sazida komforna jednosobna stražarska kućica, tu će se smenjivati najmanje tri hranioca porodice, da ne govorim o tome koliko je radnika već zaradilo koricu hleba radeći na ovoj doduše divljoj, ali dopadljivoj građevini. Velimir Ilić zajamčio je svojom marinskom frizurom da dvospratnici neće faliti dlaka s glave – kad se bude donosio zakon o savskoj obali izgrađene kućice političarskog poroda imaće pravo prečeg postojanja.

Njegova svetost baca oficirski kor na oficirska kolena i hoće da Teslu fizički poveže sa Karađorđem, iako se Tesla nerado i rukovao

Patrijarh je, ah, osveštao kapelu u Vojnoj akademiji, video sam samo slike: protivno Ženevskoj konvenciji vojnici i oficiri svi na kolenima. Kako li glasi komanda u novom Pravilu službe, na koju uniformisani vernici zauzimaju taj u komunizmu odbačeni stav: „Na kolenaa – spus-tis!“ Ili: „Pozdrav odoozzz-do!“?
Da, kao što predsednik nije mogao da dočeka predstavu „Solunci govore“ pa je banuo na probu, gde je, gle, prvobanuo Milorad Dodik, opštepoznati poklonik teatra, tako SPC ne može da dočeka urnu sa Teslinim pepelom. Mošti su dakako poželjnije, ali i pepeo je dobrodošao, ako je iz kvalitetnog izvora. Patrijarhov san je da Tesla bude fizički blizu Karađorđa: ne veruje Njegova svetost u bežično komuniciranje kojemu je Tesla otac.
Iskreno, nisam baš pratio pomno šta rade naši demokratski izabrani predstavnici i njihovi potčinjeni, pa opet, zapazio sam ministarku Zoranu po aksiomu da prvi potpredsednik vidi dalje od ostalih. Na stepenicama Palate pravde kao da sam stalno viđao Miškovića: trčećim korakom, kao da će sad predati Štafetu drugu Titu ili da nosi olimpijsku baklju, izbegava najbogatiji Srbin toplog novinarskog i badavadžijskog zeca i uzleće, prisilno osmehnut, ka sudnici. Da. Evropski velikaš zadužen za regione sa posebnim potrebama zvani Kukan zajamčio je da nećemo ući u Evropu do 2022. godine. Ko te vuče za jezik da nam to govoriš – hoćete da vas, iz te naddržavne administracije, tako krasno snađene i nadmene, zamrzimo više nego ove naše?

Ja sam zavisnik od slave, pompe, počasti, divljenja i moći, zovem se Tadić Boris i voleo bih da prezdravim, ali me pomisao na zbornicu, školsko zvono, skamije i roditeljske sastanke ubija

Kad sam video ko sve napušta Demokratsku stranku došlo mi bilo da za nju glasam. Počasni predsednik Boris ode među prvima: zašto da budem isteran, kad mogu da vas napustim? Iz velečlanstva se ispisaše Sneža Malović, Jelena Trivan, od voljene stranke odmetnuo se i Slobodan Homen, za potonjim će, kao ždralovi za Putinim, odleteti svi kojima su na srcu đeneral Draža, Radoš Bajić i Nebojša Glogovac, dok će ostaci zaklanog DS-a morati da birače potraže među prezrenom partizanijom i njihovim crklim dabogda potomcima.
Danas vidim naslov „Vraćam se u politiku da sprečim osiromašenje“, kome je to dosta siromaškog života, Tadiću, pa da, koliko već dugo nije predsednik, ni države, ni stranke, a kod nas je politika najunosniji biznis. S druge strane, vidim da je bio u Minhenu, na konferenciji o bezbednosti. Kako je tamo ušao, ko mu je platio put, koga je tamo zastupao? Nadam se da je reč o samofinansiranju, tj. da nisam niukoliko financijski potpomogao ovo besmisleno putovanje, tim pre što je tamo bio naš premijer, kome je bezbednost i vokacija i sektor. Predsedniku Nikoliću u Sočiju se otelo, a izveštač “Politike” nas je o tome savesno izvestio: „Ovde je hladnije nego u Londonu, ali je atmosfera toplija!“ Plači Britanijo, likuj izabrana pomajko! Ivica pak Dačić, koji sustiže Vuka Draškovića po broju molitvenih doručaka u Vašingtonu, veli da su o Srbiji sve fruštuklije imale samo reči hvale. Fabrikant serbski g. Jovanović Chadda reče kako je vreme da nam svima krene. Mlad čovek nije se u dobru uzneo, seća se nas koji nemamo nijednu fabriku. Tako je, fabrike radnicima, zemlju seljacima!

Zanati koji izumiru: Demokratska stranka Srbije

Endemska vrsta zvana DSS sama se samcijata okušala u okrutnoj borbi za opstanak. Vladeta Janković, koga je produženi boravak u Vatikanu vozdigao iznad varljivoga blaga ovozemaljskog, veli na latinskome da čistotu Prorokove vizije neće uzmutiti grešna želja ijednog člana partije za učestvovanjem u vlasti. Njihov kandidat za gradonačelnika bio je, kak i vsegda, Aleksandar Popović: „Ako ništa drugo fotogeničniji sam od mojih konkurenata!“ – daje se pročitati sa njegovog nasmejanog lica koje odbija da imalo ostari dok ne proživi bar jedan gradonačelnički mandat.
Šta je još bilo? Kusturica za zakrvio sa Austro-Ugarskom, odnosno sa Mađarskom i Austrijom kao njenim pravnim naslednicama. Tražio je da se sudski proces protiv Gavrila Principa proglasi nevažećim, u protivnom neka se ne nadaju ove dve članice EU ni koncertu „Zabranjenog pušenja“, ni pozivu na neku od svečanosti koje priređuje na svome lenu.
Borac za srpsku porodicu te za prava poplašenih i ugroženih heteroseksualaca da polno opšte u blagoslovenom ozračju braka, a radi produženja loze, gospodin Obrazović Mladen, bio je ikona Srpske radikalne stranke na vanrednim izborima, veličanstvenoj proveri narodne volje glede vođenja ljubavi od koje se ne može očekivati porod.

Za razliku od života, moje je proročanstvo moglo da čeka

Unapred sam poput ranjenog Turčina u „Tutorima“ bolano jauknuo što ću morati i vanredne izbore da finansiram te da otrpim još jednu overdozu slogana, koji su kruna političarske domišljatosti. Ne bih da vas nanovo provedem kroz toplog zeca njihovih parola i dosetki, radije bih počeo od nedeljne večeri kad bejasmo svedoci dosad neviđenog egzodusa iz politike, rajskog naselja u kojem su se dvadeset godina baškarile hiljade štetočina. Besedim dakako o DSS-u. Toj partiji sam prvi predskazao propast, za šta mi naravno neće oni kazati hvala, još pre deset godina pisao sam da mali srpski zadrugari (koji bi da neutralno jedemo drvenim kašikama iz istog čanka dok ne izginemo svi do jednog na Kosovu) neće preći cenzus, i bio sam u pravu, moje proročanstvo samo beše unekoliko preuranjeno.

Pali velikani koji su nas voleli

Da sam morao kao izveštač nekog tuđinskog glasila da izveštaj o izborima propratim jednom fotografijom bila bi to ona na kojoj su Koštunica, Vladeta i Smaradžić, tri sina kraj očeva odra, čemerni i utučeni, šta ćemo sad i kud smo prispeli, ostaju nam shodno našim prepolitičkim vokacijama grčki mitovi i samoupravljanje, vazda isti vonj fakulteta i instituta, zbogom politiko, raju iz koga smo zanavek proterani, a nismo počinili nikakav hibris, dapače! Da, Srbadija se napokon zahvalila Čedi i Dinkiću, koji u nižu ligu silaze jedan kao fabrikant, drugi kao muzikant, ne može se o minuloj godini dakle govoriti samo pogrdno. Dinkić Mlađan je istinabog abdicirao sa partijskog prestola na koji je zaseo još kad su bili smislili G17, udrugu čiji je viši smisao izmicao običnom ljudskom umu, koja je izgledala kao puki i samim tim drzak način da se grupa dovitljivica primakne dugoročnije državnim jaslama. Radiću na fakultetu ili ću se baviti muzičkom produkcijom, obznanio je viziju budućnosti, ovog puta svoje vlastite, stručnjak koga je publika krstila Del Boj.

Srpski radikali, uveliko zaboravljeni i prežaljeni okupili su se bili za svečanu priliku tj. za izbore, ali želja za Karlobagom i Viroviticom minula je i najtvrđe Srbende, nije im pomogao ni Mladen Obrazović, ali ako su zadržali Magistrat, palatu i platu za sve što su propatili srpstva radi.
Pobednici kao da su bili u nekom kampu za odvikavanje od trijumfalizma, dostojanstveno su se smešili, a šampion Vučić je izjavio da neće nikoga nipodaštavati i da će čovečanski divaniti sa svakim ko Srbiji želi i misli dobro. U ponedeljak je istorija uzela slobodan dan, a već u utorak uhapšen je građanin osumnjičen za trgovinu nedozvoljenim supstancama.

Kako se boravak u EU odražava na spisateljsku uobrazilju i na spisateljev rad u doba kad bi trebalo da piše kao Tolstoj

Milovana Danojlića neznano kako, država Francuska decenijama drži na svojoj teritoriji, a protiv njegove volje. Dodatno ga je okovala francuskim državljanstvom (možda i kakvim kreditom), uglavnom umetnik tamo vene i čezne pesnički za Srbijom, ne znam zašto naša zemlja ne traži da nam ga ta nekadašnja kolonijalna sila vrati, da srbuje kao svoj na svome, a ne na nerazuđenoj obali Atlantskog okeana po kojem ime dobi i mrski pakt, ime mu se ne pomenulo.
Odovud mu doista tamo stižu nagrade, kao robijašu paketi od kuće, sad je osvojio „Izviiskru Njegoševu“. Obožavaju pesnici inverzije i kovanice. Meni je izviiskra isto što i skočimiš, počinjem polako i ja da uviđam koliko je boravak u porodici evropskih naroda štetan, Danojlić je ovde pisao izvrsne romane, otkako je u raljama Zapada piše kao Dobrica Erić. Da, „Izviiskru“ su pre njega dobili Amfilohije i Rajko Petrov Nogo. Novi laureat rekao je da u Srbiji ima sto hiljada dedova, sto hiljada stričeva, sto hiljada ujaka. Pesnik je rođen po muškoj liniji, ne pominje babe i tetke. Onako zarobljenome u francuskom vinogorju, dok pije grko vino sa tuđinskim geografskim poreklom, Srbija mu se čini kao zemlja brkatih muškaraca sa šajkačama, svi peku rakiju i jedva čekaju da se zarati, pa da izginu i oni kao i njihovih sto hiljada dedova. Da, dobra vest: Srbi će smeti da peku rakiju kad uđu u Evropsku uniju. To nam je, shvativši značaj toga hemijskog procesa za srpsko biće, sad poručio Majkl Davenport, šef delegacije EU.

Kako su obični izbori omilili život Prvoj porodici i kako se to povoljno odražava na život porodica običnih ljudi, glasačke takoreći mašine

Prva dama blagorukovodila je cele godine humanitarnom udrugom „Dragica Nikolić“, koja podstrekava začeće, trudnoću, rađanje i krštavanje novorođenčadi. Najnovija misija ima poletan, unekoliko i palminski moto: „Da nas bude više!“ Toma i Dragica žive kao u najlepšem snu: olimpijade, prijemi, nove frizure za prvu damu, pretpostavljam lična šnajderka i stilistkinja, besplatan podvoz, novi gradovi puni lepih radnji sa tekstilom po, gle, pristupačnim cenama… Sve to budi iskrenu želju da se rajska zemlja, u kojoj je pravda pobedila i u kojoj je Toma predsednik, blagovremeno opskrbi novim i novim žiteljima, da se sreća podeli sa novim i novim korisnicima, od kojih će neki takođe biti profesionalni narodni poslanici, četničke vojvode, neka još nerođena beba biće i predsednik, a bebina bračna drugarica podstrekavaće fertilne primerke buduće srpske mladeži da se obože i još više umnože ne bi li oborili rekord iz Starog zaveta.

Profesija: portparol. Nikad nisam video konkurs za tu cenjenu i preplaćenu struku, što je i dobro: svoju bih glagoljivost stavio ko zna kome na raspolaganje

Portparol specijalnih jedinica (koji sada vojuje rame uz rame sa ruskom braćom, a protivu naše ukrajinske braće od strica) g. Počuča pozvao je preko fejsbuka ili tvitera navijače da se manu međusobnih tuča te da bes i netrpeljivost iskale na Ženama u crnom. Njegovi poslodavci ne htedoše više produžiti ugovor sa njme. Kraj mi se sviđa, ali bih voleo da vidim kako je izgledao početak, kakav je bio konkurs za taj posao, kako je izgledao prijemni za portparola, ili intervju za to radno mesto. Rečitost i bistrinu g. Počuče starešine su zapazile još dok je bio dobrovoljac JNA?
„Naši“ su nam prošle godine darovali monografiju o najvećim srbomrscima (nikakvim Tompsonima i pripadnicima drugih nacija od kojih se tako šta može i očekivati, nego je reč o spisku domaćih izroda). Trideset duša. Zašto samo trideset, zašto baš trideset, pitaju se i neki od objavljenih. Pa zato što je trideset zlatnika bila Judina plata za njegovo izdajstvo, to je moje nestručno mišljenje, a ako „Naši“ budu kolektivno prikopčani na umrežene detektore laži videćemo jesam li bio u pravu.

Beli dvor i kako ga steći

Jedno vreme ni imadosmo Vladu, usled čega je i krov Belog dvora bio prepušten umalo ne rekoh komunističkom prokišnjavanju. Dinastija nije bila rada da ona menja rogove, crep i oluk. Rasim neće da pomaže bračnom paru koji je u punoj snazi. Tek ako jedan član kraljevskog para ostane samohran i zanemoća, potpada pod humanitarnu pažnju dobrog čika doktora koji će u novoj vladi biti ministar trgovine i rada. Prestolonaslednik se vajka da im država daje pare na kašičicu. Pa ja vam ne bih dao ni na kašičicu! Najpre, ne verujem da je Dvor vaš, pre mislim da je narodni, naš zajednički, ali ako je ipak vaš, onda ga sami i opravljajte.
Ako je Beli dvor državni, onda vam ne bih dao ni da stanujete u njemu, nađite smeštaj kakav dolikuje vašoj radinosti i prihodima, a dvorac biće otvoren za turiste kojima nikad dosta prizora iz života kraljeva. Samo bih voleo da u dnu vrta bude od naboja jedna kućica sa zemljanim podom, bez struje, bez vode i bez sanitarnog kak se veli čvora, da turisti vide kako je živela obična porodica bez kapi plave krvi.

Kako smo razočarali darodavca i kakovu smo besu dali za preostala dva džipa

Predsednik minule godine baš nije imao sreće sa gumama, te nikako da mu montiraju zimske pneumatike, kumio je onoliko potčinjene da to urade, jedva se ovi smilovaše. Kad su na red opet došle letnje gume, ode predsednikov blindirani crni džip vredan milion dolara na otpad: prilikom ilegalne i besmislene probne vožnje predsedničko se vozilo, srećom ne u ličnom prisustvu predsednika, zakucalo u autobus, ali takvom brzinom da je spljošteno do nepopravljivosti. Beše to jedan od tri megadžipa koje je šeik ne znam mu sad ime poklonio našim rukovodiocima.  Bože blagi, da li je kasko osigurano, prvo mi je prošlo kroz glavu, a onda sam pomislio: „Ako je osiguravajući zavod naš, onda je zavijen u boju slupanog džipa, pa i u tim omraženim ustanovama, koje se nadaju da će svak čuvati svoja kola, rade naši ljudi!“ Drugo, trebalo je smoći snage i javiti darodavcu, takva i takva stvar, i tako biste čuli šta je bilo sa poklonom…  Mi smo pažljivi i zahvalni, ali takav je džipu bio kismet, da nestane, eto, nemojte nam slati novi primerak, preostala dva pazićemo i zbog nas samih, i zbog drugih učesnika u saobraćaju, i zbog toga što smo ih dobili na poklon, hvala još jednom i svako dobro!
Kraljica Marija ponovo je lane rehabilitovana, a biće rehabilitovana bar još jedared ili dvared u narednih deset leta. Partizani su je đuture sa svima Karađorđevićima bili proglasili negativnom i nedobrodošlom istorijskom ličnošću, i taj se komunistički zulum sada mora ispravljati u više navrata, kao onaj serum što primite čim se nabodete na zarđali jekser, pa dogodine opet, pa za tri ili pet godina opet… Ja mislio da je sa Kraljicom sve cakum-pakum otkako je pobedila 27. mart. Ulica 27. marta proglašena je poodavno Ulicom Kraljice Marije, čime je domaća vlastela pokazala da su demonstracije protiv pakta sa Hitlerom bile greška.
Prošlu bismo godinu morali voleti i zato što smo tokom nje dobili vladu: premijer je poverenje ukazao mostly Mađarima i lečenim slobincima tj. SPS-u. Koju će ko oblast dobiti nije se naravno ni znalo, znalo se samo da u Vladi mora biti Rasim koji sa svoje strane neće biti nikakav probirač: dajte mi portfelj, bilo koji, dajte mi naređenje i ja ću ga izvršiti, samo da se ne vratim nikad više u voljeni Pazar i da budem podalje od doma zdravlja.

Jedna od manjina je neću reći ugnjetavana, ali ju evo i sadašnji predsednik dovodi u neravnopravan položaj. Govorim naravno o radnicima, koje predsednik voli manje nego vernike, manje nego vojsku, manje nego patrijarhe etc.

Predsednik Nikolić nije nam čestitao Prvi maj. Svetli uzor mora da mu je bio Boris Tadić koji je depešom, prvi, pre strica i roditelja pobednikovih, čestitao Đokoviću trijumf na turniru. Pre dve godine finale beše palo baš na Praznik rada, i odmah je iz Tadića kabineta poslat telegram, a nama koji nismo uživo videli nijedan teniski teren kad smo bili deca, nego su nam uzor bili paori i mehaničari u zemljoradničkoj zadruzi, prijatelj sporta nije hteo da čestita naš jedini praznik. Bude mi drago kad naši vladari čestitaju svečarima Bajram, ali i nama koji se danas takođe smatramo manjinom tj. radnicima, seljacima i poštenoj inteligenciji – zar ne pripada makar i samo šuplja, protokolarna pažnja?
Tadiću sam pre dve godine javno zapretio da ćemo, bude li i naredne godine tako osoran i uobražen, raditi demonstrativno u sve tri naše smene, nećemo dozvoliti da Prvi maj bude samo izgovor da hiljade parazita, mutikaša i lezilebovića ne odlaze ni reda radi na njihov takozvani posao. Nije upalilo. G. Nikolić inispirisao me je da sročim dva amandmana* koji su stupili na snagu danom objavljivanja u mojoj kolumneti.
Zvezda Olivera Antića, negdašnjeg dekana Pravnog fakulteta i savetnika Predsednika Republike beše lani počela da tamni, govorkalo se da će mu se Tomislav Nikolić na savetničkim uslugama zahvaliti. Nisam ljubitelj lika i dela prof. Antića, dapače, ali ako ni njemu nije zajamčeni dugoročniji komfor, čemu tek mi da se nadamo?

https://soundcloud.com/istinomer/godina-koja-je-pojela-skakavce-2-deo

Kako je država Italija razbila monotoniju Berluskonijevog života i kako su naši organi reda prerasli pancire koji život znače

Kad smo kod Evrope, Berluskoni će kaznu služiti tako što će godinu dana negovati stare i bolesne, sudija drži da će zhiizneradostnomu Silviju ovo razdoblje pomoći da svet vidi u njegovoj uzbudljivoj raznolikosti, jer je bogati političar godinama bio usredotočen samo na zdravu mladež jednog te istog pola. Policijski sindikat u Novome Sadu zakukao je da su panciri dodeljeni policajcima premali, video sam corpus delicti, sliku policajca kome fali pedalj i po da zakopča pancir, živi dokaz da su ili zaštitni prsluci odveć tesni ili da nam se narodna milicija raskrupnjala. Po mojoj nenaučnoj proceni MUP je mic po mic izgubio službenu vitkost, njime je donedavno rukovodila Partija debelih, koja i da je htela nije mogla da naredi sveobuhvatnu policijsku dijetu, post i pojačanu fiskulturu, ali u sveobuhvatnoj renesansi Srbije zašto ne bismo imali i policajce kadre da sustignu biciklistu ili lopove koji zamiču za ugao noseći crkveno zvono?

Konvoj otvorenog srca ili kako je pojedinac nadmašio Crveni krst, Unicef, Trumana i šta ti znam ja koga sve ne

Prošle godine imali smo poplave, ali ne plavi reka gradove i sela da bih ih potopila, nego da narodni izabranici pokažu koliko ih kao nekoć pesnike sve rane njihovog roda bole. Šteta će mic po bit biti ublažena i prežaljena, a sećanje na konvoj predsednikove pomoći živeće poput bitaka u kojima smo porazili Poćoreka i druge, eto, već zaboravljene đenerale Austro-Ugarske. Dvadeset sedam kamiona pomoći Krupnju poslao je lično predsednik Nikolić, dvadeset sedam puta sam to video na televiziji, čuo na radiju, pomislio sam, grešna mi duša, pa ovaj čovek konkuriše Crvenom krstu i drugim ustanovama specijalizovanim da pomažu, ali ne, dobročinstvo beše opevano kao da je predsednik prodao sve što ima, i kuću, i sinovljevu bespravnu kuću na Savi, i kazan, i audi koji je dobio od sina – sve osim uknjižene bogomolje – i za sav novac kupio ćebad, pelene, flaširanu vodu, mesni narezak i antibiotike. Zapravo se radi o pomoći kompanija koje su svoje dobročinstvo želele da povežu sa velikanom, umesto da se utope u mnoštvu drugih dobročinstava kojima se ni broja ne zna.
Smrt i pogreb književnika Ćosića ostali su u senci siledžijstva Majke Prirode. Matija je naravno otpojao da potop odnosi i najvećeg pisca, mislioca i rodoljuba, ali bilo bi jednako simbolično bilo i da je otac nacije preminuo na Uskrs, ili Prvog maja, ili čak i Dvadeset petog maja, pošto je vaskoliko bio connected sa čitavim kalendarom, i crkvenim, i državnim. Boris Tadić se pokojniku obratio rečima „Hvala, čika Pisac, za sve razgovore…“ Nisam siguran je li vokativ „pisac“ ili „pišče“, može verovatno i to i drugoe, uglavnom si ti, sinovac, demonstrirao skrušenu blagodarnost.

Kako je izbegnuta seča struje i kako je sve dobro što se dobrim svrši

Da, prošla godina iznela je na videlo neke neočekivane neplatiše, ispade da je Lepa Breda dugovala za struju depristojdo visoku svotu, ali me je posebno očaralo to što kilovate nije ni naknadno sve platila, nego se kao kakva samohrana sirotica nagodila sa cenj. EPS-om da joj lavovski deo duga halali.  Možda ćemo zahvaljujući njoj obogatiti jezik. Zaista, strujokradica je lepa reč. Mogla bi u kazneni sistem, gde bi popunila leksičku prazninu nakon praktičnog iščeznuća reči kakve su: zverokradica, konjokradica, secikesa, lovokradica i dr.
Doktor Rasim Ljajić je lično posetio nasip u Šapcu: “Dragi Šapčani, znam da vam ne ulivam poverenje, ja sam se dokazao u borbi protiv prokišnjavanja, ali tu sam da obodrim i odobrim ono što i bez mene radite, te da se snagom usmene reči usprotivim i stihiji za koju nije kriv truli oluk!“ (Dobro, nije ovo autorizovana izjava doktora Rasima, nego više jedna pretpostavka.)

Čovek koji je premalo znao: Njegova svetost patrijarh srpski

Patrijarh bi da je regrut prošle godine dobio karakteristiku „ističe se“. U molebanu da kiša prestane zavapio je da grešnici prestanu sa svojim seksualnim izopačenostima, kako ne bi i seksualno pravoverni građani postali žrtvama Potopa.
Nauka je baš lani ustanovila da na planeti obitava više od milijardu antisemita. Aferim! To je ozbiljna grupa. Nije li čovečanstvo u obavezi da im obezbedi posebnu teritoriju i državu (ah, nema više novih kontinenata!), gde bi oni dali maha svojoj strasnoj opsesiji? U toj bi državi bilo kao u pušionici dva sa dva, kakve postoje na aerodromima, i iz kojih pušači istrčavaju brže nego što su u nju ušli.
Esad Džudžević proslavio se predlogom da svi nepravoslavci amputiraju iz prezimena mrsko „ić“. Samosakaćenje ga je ponelo pa je utamanio i “ev”, jer ne bi ni da ga neko nasilno pomakedonči, te je postao Džudžo, dodavši Prorokov omiljeni samoglasnik “o”.

https://soundcloud.com/istinomer/godina-koja-je-pojela-skakavce-3-deo

Kako smo se obrušili našu najškolovaniju omladinu usled čega im je njihov ozbiljan doprinos nauci preseo i takoreći izišao na nos

Dve hiljade četrnaesta godina nije bila naklonjena nekolikim slavnim doktorima nauka, ali su svi oklevetani doktorati izdržali udare dušmanske kritike, ja na primer nisam ni znao da mi je ministar policije doktor nauka, ni da je predsednik opštine Novi Beograd doktor, omladina je to učinila iz ljubavi prema nauci, jer njihovi položaji nisu zahtevali tako bolesno visoku naobrazbu.
“Peščanik” beše prvi zakukurikao da se u slučaju ministra radi o teškoj karabudževini tj. plagijatu. Doktor nauka je doktorski mudro i dostojanstveno ćutao, branio ga njegov mentor, rektor Mića reče da je kandidat anketirao više od stotinu duša, sve su to svedoci I takoreći očevici i jamci da je rad originalan i na razini propisanoj za doktorate.
U odbranu svog kandidata za ministra policije ustao je lično premijer Vučić – u životu, reče, nije pročitao obrazloženje gluplje od teksta zbog kojeg je srušen sajt „Peščanika“! Pošto se sam nije bavio naukom niti ima ikakvo iskustvo na univerzitetu nakon završenih studija, g. Vučić se obratio sad već punoletnom vunderkindu iz slavne Petnice: „Verbiću, tako ti Vebera, znaš da sam zbog tebe nekoliko puta izgovorio ’Verber’, jesi li ti pročitao u životu išta tako glupo kao ovaj pamflet iz ’Peščanika’?” – “Gospodaru, ako se neko načitao i naslušao gluposti, ja sam, ali nešto ovoliko glupo u svom vascelom naučnom i eksperimentalnom razvoju ne videh!“

Ministar za muziku tj. za muzičku i drugu kulturu doveo je u pitanje i samo rušenje „Peščanikovog“ sajta: kad je dirigentskom palicom nakon par dana pritisnuo ENTER, „Peščanik“ se najnormalnije ukazao, kao i uvek. Što se, dakle, Tasovčevog ličnog uvida tiče, obaranje “Peščanika” bilo je, baš kao i smrt, neproverena glasina.
Predložio sam bio ministru da da u “Politici” oglas, kakvi su nekoć bili kao dobar dan, odričem se svoje zakonite žene te i te koja me je samovoljno napustila tad i tad, i ne priznajem dugove koje učini na moj račun. Prilagođeni oglas ministra policije bio bi: „Odričem se svog doktorata na Megatrendu i ne priznajem štetu koju nanosi mom naučnom, ali i nenaučnom ugledu“.

Kako i siromašak može biti potkradan tj. kako se mojom idejom o ukidanju služb. kola, da ne kažem mojim perjem, kiti drugi

Prošle godine bio sam kreativno potkradan možda više nego obično. Shvativši doslovno moj iskonski predlog da se oduzmu sva službena vozila, Vlada je poverenika Šabića pretvorila u đaka-pešaka. Kako ću peške u inspekciju, izletelo je Rodoljubu iz groca bijeloga, pa nisam ni znao da ste vi toliko na terenu, mislio sam da u kancelariji čitate kojekakve dopise i faksimile. Šta je još bilo? Radošu Bajiću, mada nije pukovnik, nema ko da piše, te je sam sebi pisao u svojstvu izmišljenog Srbina. Radošu, Radošu, džarnuo si u komunistički zmijarnik i ne daju ti da završiš testamentarno remek-delo o Draži, ne daju ti hleba ni posla, ostaje ti samo svijetli obraz, tako nekako.

Jeste li znali da je najveća žrtva komunizma zvezdaš koji je uprkos svemu što je prepatio živ i zdrav, a tako treba i da ostane

Da kod nas nema cenzure vidim i po Milojku Pantiću, kolumnisti. Da sam 2013. umro ne bih znao da je Milojko toliko propatio u komunizmu. Očajan je što se Srbija još nije izlečila od mrske boleštine, boljševizma i partizanije, koji su gori od fašizma i poplava zajedno. A neko ga pecnuo kako ni njega, tj. njegove blistave karijere ne bi bilo da nije bilo komunizma. Ma hajte, molim vas, rekao je Milojko, znači da bez komunizma ne bi bilo ni Tesle ni Pupina?!
Voljena „Zvezda“ lane nije mogla u Evropu navodno poradi toga što je u dugovima, gubicima i prevarancijama do guše, ali će pre biti da je naš šampion žrtva svog arhaičnog imena koje i posle toliko decenija budi vazda mrsko sećanje na partizanštinu.
Novak Đoković razočarao je svoje verske fanatike iz B92, u njihovim komentarima nakon izgubljenog finala u Parizu mešaju se prebacivanje, ogorčenost, tuga i bes. Čuju se plač i škrgut zuba, da potkradem ja malo Sveto pismo, ako je ministar policije preuzeo silesiju citata od drugih poslenika nauke. Ali kako dobri Verbilije beše rekao: „Ima i većih problema od plagijata!“.
Premijer je kraj svih obaveza i tradicionalne svoje nedospavanosti pročitao doktorski rad ministra policije, I gle, dobar beše veoma. Ako pak neka komisija, uz nos premijeru, stručno i zvanično ustanovi da je ministar policije švindler i potkradač, onda, dr Nebojša zna šta mu je činiti, tako se, narodski i takoreći epski, blagoizrazio predsednik Vlade. Senat Megatrenda takođe drži stranu mladome doktoru, doklen bi državne i naučne ustanove sve do jedne bile rade da ih veštačenje u ovako neprijatnom slučaju mimoiđe, podsećaju me na Ustavni sud koji je godinama tavorio kao bastion najskrušenije smernosti, bogobojažljivosti i skromnosti: nismo nadležni za ovo, nismo nadležni za ono…

Da li su medijski magnati pomalo možda i reketirali univerzitetskog tajkuna?

Da ne beše skandala sa tim doktoratima ne bih ni znao gde nam je Vladan Kutlešić, miloševićevac koji je elegantno nestao iz mog služb. vidokruga. Ispostavilo se da je on neprijatno iznenađeni zamenik rektora na „Megafrendu“. Netom abdicirani retore Mića otvorio je srce na Pinku, potužio se koliko su ga reketirali i B92, i Blic, i Kurir, tražili silne pare da ne bi posprdno pisali o naučnoj ustanovi pod njegovim ravnateljstvom i u njegovoj svojini. Veći deo Mićinih žalopojki medijski moćnici su mahom žovijalno porekli, pa opet, Megatrend kao da je ipak bio medijski pokrovitelj i ktitor više nego što sam ja mislio.

Veliko iskusuravanje i kako ga što pre sprovesti u delo

“Nova srpska politička misao” prilježno je povodom stogodišnjice Velikog rata nabrojala šta su sve Nemci uradili Srbiji i Srbima, babuškanci ne priznaju nikakve kapitulacije, Versaje, mirovne sporazume ni ratnu odštetu: Nemačka je čitav dvadeseti vek jahala nas, 2014. bi trebalo mi da napadnemo Austriju, 2041. Nemačku, da ih razaramo što više uzmognemo čitav vek, a onih tamo narednih sto godina tek ima da se kmetsimanovski dogovorimo ko će koga da okupira, bombarduje i tamani!
Stogodišnjicu sarajevskog atentata rukovodstvo Republike Srpske obeležilo je u Kamengradu, u mrsko Sarajevo gde je izveden početni udarac Velikog rata ne htede Dodik da pošlje ni sudskog pristava, svi u Andrićgrad odakle se vidi Srbija, ali gde će doći i velikodostojnici iz Sv. Matice! Ondašnja Srbija zvanično je poricala uticaj na Mladu Bosnu, sadašnja priznaje celovitu Bosnu i Hercegovinu, ali se na teritoriji te države, susedne, naš se državni vrh sastaje samo sa predstavnicima jednog entiteta. Apsolutno romantično.
Da, prošle godine pobliže smo upoznali našeg brata u Hristu, g. Šarića. Pravosuđe dobi šaljivdžiju čiji su umetnički i estradni uzori Vojislav Šešelj i general Mladić, od početka se dalo naslutiti da ćemo dobiti proces koji nije dostojan ni pompezne najave ni časnog narko-biznisa koji u svetu kriminala ima određen ugled.

https://soundcloud.com/istinomer/godina-koja-je-pojela-skakavce-4-deo

Iznenadni gost

Lani nas je, sam Tvorac znade zašto, posetio bivši britanski premijer Bler, tja, nije slovio baš za prijatelja Srbije, ali ako mogu naši da se promene nabolje, zašto ne bi mogao da se preporodi, presaldumi i prodobri i neko iz inostranstva? Susreo se sa premijerom, posetio je premijera, primio ga premijer – ne znam ni kako se pravilno kaže, ali sam čitao da g. Bler nije za posetu i za savete uzeo ni dinar. Ako je i podvoz sam platio radi se o čistom dobročinstvu, koje bi, da se desilo samo malo ranije, moglo dobiti i nagradu Privredne komore, a ovako je nagrađena dobrotvorna udruga „Nikolić Dragica-Gaga“.
Pa ipak me je povodom te vizite danima kopkalo jedno te jedno: ako je Toni Bler došao na lični poziv premijerov, ne znam šta je potonji želeo da nauči, postigne ili doživi; ako li pak strani državljanin može po vlastitom ćefu dospeti do našeg vođe i oduzimati mu dragoceno vreme, držim da će i mene predsednik Vlade isto tako primiti kad ja ushtednem i kad budem imao vremena, iako sam neistorijska ličnost.
G. Šarić nam nije potrajao celu godinu te nam je poklonjen još jedan crni biser. Iznebuha smo od lično premijera čuli da je g. Kosmajac jedan od najvećih kriminalaca u poslednja dva milenijuma, i da to svi znamo, a ja zaista nisam dotad čuo za g. Kosmajca i nisam ga ni pasivno prikrivao, uh, ima da padne tužba za klevetu, pomislio sam, ali sam pogrešio: da li postiđen, da li poplašen, navodni ili stvarni narkobos se iskrao iz svoje palače i preko Slovakije otišao u neprimekjenost crnogorske rivijere. Ministar policije rekao je da „policija zna gde se ko nalazi“, eto zašto naši građani najviše veruju policiji, crkvi i vojsci: g. Kosmajac se na primer nalazio u bekstvu.
U poteru malo je falilo da se uključi i Stiven Sigal, kome se ispunio životni san da nakon tolikih uloga u policijskim filmovima razmeni iskustva sa pravim ministrom policije, glumac je sa najmlađim doktorom nauka u MUP-u razgovarao o borbi protiv korupcije, o tome kako da se stane za vrat preprodavcima droge… Stiven Sigal u Americi sa policijom iz nekog američkog Prnjavora snima rijaliti o hapšenjima tamošnjih prestupnika, a naš ga ministar beše primio kao da je Žozef Fuše ustao iz groba i odlučio da poseti baš Srbiju!

Prorok u slobodno vreme

Pod radnim naslovom “Sam svoj Tarabić” obznanio je Tomislav Nikolić vlastito besplatno proročanstvo da Bosni i Hercegovini nema života, da za nju nema opstanka ni budućnosti. Nisu to vizije na koje predsednika baš obavezuje Ustav, i nije pogotovo dužan da ih javno izgovori, ali kao čovek prostodušan i čestit ne može da od naših komšija i od naše prekodrinske braće da taji šta ih čeka. U državi budućnosti tj. Srbiji predsednik neumorno prikuplja i raznosi pomoć, tako da je njegova rođena crkva na pradedovskome gumnu otišla ako se tako može reći u drugi plan, mada sam negde pročitao da ljudi iz njegovog blagoslovenog okruženja sakupljaju priloge za taj hram. Koji će pomiriti privatno i javno, u kome će, jakože i u našoj zbilji, država i crkva biti u večnom sladostrasnom kolopletu.
Predsednik Republike se za Vidovdan ukazao na Gazimestanu gde je bio izviždan i umereno kamenovan, dok je predsednik Vlade svojim prisustvom uveličao ionako uveličanu proslavu u Andrićgradu. Premijer je, mezhdu prochem, gledao kako se svečana okupatorska kolona na čelu sa tuđinskim prestolonaslednikom pomera čas napred, čas nazad, vođena GPS-om, doklen sa srpskog neba spuštahu se okačeni o sajle od srpskoga čelika belokrili angeli kojima aneksije, i carske Vijene, i njenih valcera, beše već preko glave.

Naši u belom svetu

Naš Porfirije o kojem sam mislio da će penziju dočekati u RRA dobio je prekomandu, prošle se godine zamitropolio u banskom gradu Zagrebu:”Dolazim vam otvorenog srca!”, izjavio je svetosavski i radiodifuzno, koga li će Sveta matera kooptirati u Radiodifuznu agenciju? Ili će nam radi sednica mitropolit doletati na krilima sačuvanim sa kamengradskog hepeninga: nema jake RRA bez jake SPC, ni jake Crkve odvojene od čarobnog sveta medija.

Nova krivično delo: odveć budalast naslov

Još malo o nadridoktorima. Lovci na plagijate izručili su teškoj sumnji i doktoranciju tancmajstora g. Šapića, predsednika Opštine Novi Beograd, da je dvojicu Anglosaksonaca dobrano pokrao ne pomenuvši njihova časna imena nijedared, spočitava se mu i ozbiljan niz sitnijih, takoreći provalnih krađa, prekrajanja i prisvajanja, ali je mene opčinio naslov: „Karakteristične aktivnosti marketing odnosa u funkciji interesa individualnih potrošača“, aktivnosti odnosa!?! Dobro te ja ne odlučujem o pitanjima nauke, ja bih već zbog ovakvog naslova barem novčano kaznio mentora i članove komisije.

Kako je čovek postao div (rekao svašta, ostao živ)

Prošle godine je pred trijumfalizmom porodice Nikolić pao i internet. Svečano otvaranje sajta Prve dame zateklo me je daleko (556 km) od rodnog kraja, ali sam, zahvaljujući dobrim ljudima koje je životopis gospođe Dragice potresao, i ja koliko-toliko izvešten, mene je razgalila već adresa www.supruga.predsednik.rs. Pretpostavljam da će biti i sajt www.prvorođenisin.predsednik.rs, jer Radomire uveliko prti očevim stopama br. 46, odavno je potpredsednik Stranke ili tako nešto, a ima i bespravno sazidanu kuću nad čijom bezbednošću treba da bdiju već pominjani u ovom letopisu sirotinjski sinovi za koje je predsednikov sin dao da se sazida stražarska kućica, isto tako bespravna kao i njegova. Predsednik Nikolić je u Skupštinu doneo i svoju unučicu, to je državnički pandan odnošenju novorođenčeta u crkvu: ovde ćeš, daće Bog, i ti da radiš, a ako ti neko iz opozicije bude rekao “je l’ ti to od dede ostalo?”, ti ćeš reći da jeste.
Sajt Prve dame kao da je prekucan iz Vežbanke na linije: u srcu Srbije, u pitomoj Šumadiji, rodila se devojčica koja je odmalena, ne znajući kakva je radost i slava očekuju, brinula, davala savete i ukazivala pažnju! Je li Prva dama sama sebe tako krasno opisala, ili je neko iz predsednikove svite odlučio da zaradi svoju preveliku platu? Dosta o njima, da vidimo mi od čega se živelo i preživelo (premda i potonje nije obuhvatilo baš sve, ali ovde biće reči samo o živima tj. preživelima). Pune četiri godine ima da prolazimo svaku epizodu Velikog rata, pošto je mesec dana pre njegovog početka proslavljeno ubistvo okupatorovog sina i prestolonaslednika, u Kamengradu i na Gazimestanu. Država i njeni mediji držali su strojevi korak sa ultimatumom koji je obezglavljena, ali za rat itekako naoštrena austrijska carevina, poslala našoj bledoj materi. Premijer je da li u Patrijaršiji, da li u nekoj Episkopiji, obeležio stogodišnjicu ultimatuma. Zašto u Crkvi? Nije SPC dobila ultimatum nego država. Ali vlast mora u svakoj prilici da se istakne soiuz nerushimyi između Crkve i Države, uz nos ustavima koji ih od četrdeset pete godine uporno, onako partizanski i komesarski razdvajaju.
Vulin je uveličao stogodišnjicu Kolubarske bitke. Čeka nas prelaz preko Albanije, pa vožnja lađama francuskim, sve doklen se, oporavljeni na Krfu, ne vratimo da probijemo Solunski front i da – mislilo se zauvek, a ispalo je na svega frtalj stoleća – isteramo dušmane sa naše rodne grude. Godinu dana smo živeli sa Konstantinom, koji nas je počastvovao ugledavši svet u niškom porodilištu, sad ćemo četiri godine da živimo u dvema dimenzijama. Prva biće naš nevredan pomena mirnodopski život, druga će biti četiri godine stradancije i slave koje smiješane najlakše se piju.

Umesto da odveć vatrenog poklonika i velezastupnika porodičnih vrednosti kazni odvajanjem od porodice, sud je obrazovcu odrezao da četiri meseca uživa u krugu porodice

Tja, natalitet nam sve više kaska za evropskim, gde žensko čeljade odgovarajućeg uzrasta rađa 1,6 zdrave dece: hoće li i naše sustajanje na ovom naizgled intimnom ili porodičnom frontu biti smetnja da budemo primljeni u porodicu evropskih naroda? Koja bi porodica volela da se proširi tako što će primiti penzionere, invalide rada, naciju koja cela kašlje, pogrbljena je, i još malo pa će oko sebe širiti mrski vonj urina? Prva dama vodi projekat “Da nas bude više”, makar i ne bila sva novorođenčad te sreće da im baba i deda rukovode državom, doklen Mladen Obrazović izdržava kaznu okružen porodičnim vrednostima, daleko od razuzdane robijaške gomile. Četiri meseca neće moći da na ulici odučava homoseksualce od njihove naopake ljubavi. Eto, takvog smo mladca 2014.  bacili u kućni aps, a da je bilo njegovom, da je homoseksualnost bila zvanično prokleta i proterana iz našeg pravoslavnog i pravovernog areala, bilo bi više dece, držali bismo korak sa naprednim i zdravim ženama Evrope.
U Skupštini Srbije smo lani imali šezdeset devet sekcija u kojima su poslanici emotivno vezani za strane države. Najbrojnija je ona gde su prijatelji Rusije. Ima sto devetnaest duša, što nije malo. S druge strane, zar je moguće da prijatelji Rusije nemaju većinu u Skupštini Srbije? Nadao sam se da će do sledećeg ‘Retrovizora’ u ovu sekciju ući još sedam nar. deputata, tim pre što se ne moraju odreći svojih starih ljubavi: jedan te isti poslanik može biti član svih šezdeset devet grupa, a može osnovati i neku novu, ako neka država zasluži poslaničku prijateljsku naklonost.

https://soundcloud.com/istinomer/vostani-serbie-2

Godina koja je pojela skakavce – (2. deo)