Beleška jeretika #Retrovizor

Novak Đoković nije podržao studente! Eto autovah se! U nemogućnosti da izađem na kraj sa svima koji me – posredno, ili licem u lice – prosvetljuju da je najveći teniser svih vremena podržao studente, kazaću zašto mislim da nije.

Koliko sam puta čuo: „Velikani našeg sporta podržali studente, najpre Nole, pa onda bogme i Željko Obradović, i sad jedan mora da seli svoj rođeni turnir u Atinu, a drugi mora da ode iz ‘Partizana’… „, (najtrofejniji trener kojeg je naše podneblje opredelio se za dedovsku siguricu: koga ću da podržim, ako neću mlade?!)…

Provobitna izjava Đokovićeva o njegovoj veri u mladost, pogotovo ako je školovana, opšte je mesto (podsetila me na Titovu pomalo i rasističku reč i misao „blago zemlji koja ima ovakvu omladinu“): nešto bezbojnije i bezličnije teško da bi se moglo sročiti o pokretu koji je probudio Srbiju; jeste, istinabog, Đoković prošle godine nasilje nad studentima nazvao porazom srpskog društva, što je kudikamo hrabrije i tačno je, ali čak ni to ne zadovoljava moje poimanje podrške (potonja iziskuje lično prisustvo).

Najsvežija Đokovićeva lakonština iz Melburna, istrajte, poznaće se krivda-pravda, kad-tad – kome je upućena? Samodržac je takođe istrajan, takođe se nada pobedi: ko su naši, ili smo svi mi naši?

Ono što svi neumorno zovu narod, i nikome se ne omakne da kaže stanovništvo, to smo mi, naši, ali nismo više ni dve skupine koje škrguću zubima jedna na drugu, i stoje jedna naspram druge svaka u svojoj bojevoj gotovosti, mi smo ona reka – kad smo u osn. školi učili bifurkaciju – koja se račva, i jedan se rukavac uliva u jedno more, a drugi u neko sedamnaesto.

Bilo bi bolje da ni jedan ni drugi nisu ništa rekli, tako ja mislim, velikani zacelo znaju šta je za njih bolje, ali od svih mogućih načina da se nekome pomogne, odabrali su onaj koji je najlakši, koji je besplatan i suštinski je za njih bezopasan, pa dobro, ali možda su nakupili malo zorta čak i oni, jer su se ipak, ipak, malko, zar ne, zamerili sili koja u osvetoljubivosti nikoga ne zaboravlja i nikome ne prašta?

&

Ali zašto su ljudi – slavni, uspešni, imućni i nadasve pametni – uopšte odlučili da iskorače iz čarob. sveta sporta? Jesu li osetili nelagodu zbog nepomaganja ugroženima, pa su pokušali da je otklone ili ublaže? – Usred sada već uveliko epske borbe dobra i zla, a čije je poprište njihova zajednička postojbina, pribegli su vrdalicama, to je žanr u koji smeštam njihove isprazne izjave, gde se samodržavlje, tiranija, pljačka, laganje i kriminal kojim rukovodi država (ili gde kriminal upotrebljava državu kao puko sredstvo?) ni jednim jedinim slogom ni slovom ne pominju.

&

Nije ni Obradović, nije Đoković rekao „ja sam podržao studente“, rekli su to što su rekli, o njima gotovo nikad ne govorim, nevažni su mi i nepotrebni isto koliko i ja njima, ovo pišem zato što mi je samozavaranja našeg življa preko glave: što je babama u Srbiji milo – to im se i snilo! Polako gubim sluh i u pekari, kad mušterije kažu „beskvasni“, ja čujem jednom „besklasni“, jer bi to meni bilo milo, drug put mi se, pak, pričini da kažu „besplatni“: tako su studenti po meni prvobabe, a za njima su poveli ostali babalakovernici, džumle uvereni da su Novak i Željko uz njih.

Zašto nisu došli podržavaoci ni na jedan od stotinu protestnih skupova, zašto nisu sa bine pozdravili prisutne? Đoković je to pre studentskog neoružanog ustanka i činio, pozdravljao je obožavaoce sa terase koja sada pripada Ćacilendu, ali ti su ljudi (u koje moja neznatnost ne spada) dolazili da podrže Đokovića, a Đoković se nije ukazao nigde gde su studenti bili sa pobunjenim građanima, učiteljima, profesorima, autoprevoznicima…

&

Još nisu zaboravljeni Đokovićevi presrdačni susreti sa Vesićem, sa Vulinim, sa Vučićem, nije li to bila još kakva i podrška i reklama visokim domaćinima? Više je podržao tri okorela vlastodršca nego što je podržao studente besedeć o mladosti, školovanosti, i sad o krivdi-pravdi.

Ako se od tada pragmatičnog privatnika preobrazio u osobu koja – sa zakašnjenjem – ipak uviđa u šta se njegova otadžbina pretvorila, kako su je udesili njeni sinovi, najbolji sportista svih vremena mora biti iz-ri-čit. Ako ne sme da da kraljevsku donaciju nećacijima, zborovima, sindikatima, porodicama onih čija su deca protizakonito držana u zatvoru, jer bi država to nepogrešivo žigosala kao podrivanje ustavnog poretka (kojeg nema), ako se oslanja samo na snagu usm. reči, onda evo mu ovaj bespl. nacrt: „Priznajem da sam, obuzet vlastitim rekordima, bivao nehajan prema zajednici iz koje sam potekao, sada, kad vidim šta država radi, i sa univerzitetom, i sa pravosuđem, kad vidim kako policija gazi čizmama decu, ne mogu ni ja više da ćutim i da uživam u raskoši koju jesam pošteno i na zakonit način zaslužio, ali koja nije jedini smisao mog života, dakle, dragi studenti, hrabra Anketna komisijo, dragi profesori i dragi dekani (mislim na dekane koji nikad ne bi pozvali policiju da bije njihove studente), dragi advokati, koji progonjenu omladinu branite besplatno, uz vas sam srcem i dušom, uskoro nadam se i telom, ne smem da vam ponudim novac, niti ga vi od mene tražite, ali vam dobar stojim da Crkvi više nikad neću dati ni filera, jer u celom metežu, blago rečeno, gde ima nasilja, i pravnog i fizičkog, gde se država protivno zakonu i moralu sveti svima koji se protive samodržavlju, Sveta matera ćuti kao zalivena, ćuti kao SANU!“

Naravno, ovo je skica, par nabacanih predloga, Novaku Đokoviću niko ne treba da piše govor, umeo bi on to sam, i mnogo bolje i jasnije od ovoga, ali kad bi samo imao jasan stav – kao što je imao o vakcini: tada je svakome bilo jasno šta podržava, a čemu se odlučno i iskreno protivi.