Početna Članci Retrovizor2 2017. Razum i osećajnost

Razum i osećajnost

Uh, urekao sam ministra odbrane! Gledajući ga, ushićenog dok radi na bratstvu i jedinstvu Dodikovih i Vučićevih Srba, napisao sam kako je ovo njegovo zlatno doba, nisam znao, mea culpa, da mu zavidljivci, zlotvori i strani plaćenici uvelikio dodijavaju ispitujući ga otkud mu nagli keš, dvesto pet hiljada evra, kojim je doplatio svoje beogradsko ognjištance.


Iznervirali su ga, pa im je odbrusio: „Mogao sam reći da mi je pare dao kum!“, a kum je vlasnik Pinka, ima blago Inka, gonioci se ne htedoše smiriti, odakle ti, pa odakle ti, te je ministar razotkrio javnosti dosad nepoznatu ženinu tetku iz Kanade kao zajmodavca, međutim su hajkači terali svoje, kako si preneo toliki novac, kako si ga uneo u Srbiju, kako Kanada gleda na toliki odliv novca, ministar je ispao još dovitljiviji: „A šta ako sam donosio devet po devet hiljada evra?!“




Pravi gospodin i vrli građanin skući se, a da to niko i ne primeti: potrošio je dvadesetak hiljada na avionske karte, pregrmeo dvadeset tri džetlega, umesto da jednostavno uzme stan ili vilu od države... Ipak, izdigao se iznad situacije i budući okrenut uzvišenijim svrhama svojim je goničima halalio što zadiru u čisto rodbinske transakcije, međutim se njegov Pokret, a to sve sami socijalisti, umesto njega i povodom njega zdravo najedio, pa je tako najeđen napisao svašta o glavnom uredniku portala koji se službeno bavio istorijom ministrovog stana. Pokret tvrdi da se urednik dobrano drogira, ako li je pak čist neka se podvrgne detektoru za drogu, doping kontroli u MOK-u, neka ode javno u neki heksalab, neka ga onjuše profesionalni psi, šta god mu drago... Pokret nas je ljubazno izvestio da urednik halucinira, a kako i ne bi ako drogiran visi okrenut naglavačke, ako obožava da buši svoje rođene bradavice, jer uživa u bolu... Nakon par dana prešli su pokretovci na pertu: evo drugi dan prođe, a ti nikako da se podvrgneš testu, mi te još jednom podsećamo, to je za tvoje dobro... Možda nisam u potpunosti upamtio istoriju bolesti i dijagnozu koju su socijalisti svetosavski predočili javnosti, međutim se javnost, za divno čudo, nije oduševila ovim paramedicinskim izveštajem, te se Pokret socijalista našao u nemilosti, tolikoj da se morala umešati i gospodična Brnabić, kao persona priblizhennaia k imperatoru a nadređena ministru; nije oduševljena stilom socijalista, ali u potpunosti razume njihovu emotivnu reakciju, da, Pokret socijalista toliko je human i jedinstven da ima osobine pojedinačnog homo sapiensa, njegova nabujala i uznemirena osećajnost potisnula je njegov proslavljeni racio i njegovu uzvišenu etiku! Pokret je u svojoj strastvenosti može biti i prekardašio, ali predsednica vlade to razume, i sama se sneveselila zbog duševne patnje Pokretove, pretpostavljam da Pokret ima svog izabranog lekara koji će ga uputiti na kolektivni emotivni oporavak, da, predsednica Vlade dosetila se da kaže kako njen potčinjeni zapravo nije uključen u nemio događaj; drugo, nije sa na ministra okomilo tužilaštvo, nije policija; sukobili su se jedan običan portal i jedan neobičan, emotivan politički pokret, sam ministar i predsednica Vlade ostaju gospodstveno na kulturnoj distanci.   

Novinari koji ne ljube premijerku na sva zvona objavljuju kako potonja zahteva vilu od hiljadu kvadrata, i kako hoće da u nju useli i svoju devojku, tajanstvenu lepu doktoricu, pa dobro ljudi, da niste i vi poneseni kakvom emocijom?! Lično ja ne bih nijednom funkcioneru dao ništa osim gole plate, pa neka stanuju gde su i dotad stanovali, ali ako je u našoj svetloj i svetoj tradiciji da svi političari budu smešteni u vile, zamkove, kule i hacijende, neka se useli i premijerka. Dalje, nisu li sve glavešine u državina zdanja useljavali svak svoju porodicu?! Da nam je na čelu vlade neki hipik, meni bi bilo košer da u vilu useli celu svoju komunu, makar u dnu vrta deca cveća odgajila i po koji stručak kanabisa, ne bih ih, za razliku od onoga što čini potreseni Pokreta socijalista, terao da se testiraju na opijate! 

Pa, dobro čoveče, ima li u Srbiji nešto lepo, nešto za podičiti se, nešto nakon čega bi čitalac pomislio kako ima ludu sreću što se ovde rodio i što ovde obitava?

Ima. Jedan dnevni list koji lično ne uzimam u ruke, a koji je već odbranio i srpski jezik i ćirilicu, štampao je posebnu brošuru „Brakovi i deca Stefana Prvovenčanog“, usled čega je razgrabljen već osam sati izjutra, list ponovo ide ispred svog vremena, pretiče naš Javni servis koji će nam samopregorno i potanko prikazati sve što smo o Nemanjićima želeli da znamo, a nismo smeli da pitamo, na RTS-u će sigurno biti jedno četranaest epizoda o bračnim zajednicama i o malenim Nemanjićima čiji su se roditelji malo malo pa razvodili, kako smo samo napredni bili, trebalo bi proučiti je li u ondašnjoj Evropi bilo baš toliko razvoda, ili smo mi prednjačili?

Predsednik Republike uručio je engleskom glumcu srpsko državljanstvo poradi toga što Englez voli Srbiju, razlog mi se čini više nego dovoljnim, ne znam otkud predsednik to zna, ali ako je već tako, zar je državljanstvo dovoljno da se mi kao država i narod zahvalimo?! Ne bismo li onoga koji ljubi našu državu morali nagradiditi barem koliko i Handkea? Ako neće plac i kuću, možemo da mu damo barem nacionalnu penziju, da se rasterećen briga o svakodnevici posveti umetnosti, pa da jednog lepog dana sa Oskarom u rukama pomene i naše ime? 

Mene nešto drugo više kopka: je li glumac podneo kakovu molbu da ga upišemo u naše pleme, na kojoj je pisarnici ta molba zavedena, i kada, ili je volitelj pitan bi li se prihvatio ove neočekivane počasti i privilegije, pa je kao učtiv sin Engleske potvrdno odgovorio?

Šta je još bilo, a da je isto lepo? Evo. Policija je kupila sedamsto deset novih škoda, ajde što je kupila, to radi svakih pet minuta, nego što nam je ovo saopštila blistajući od radosti i ponosa, kao da su za dve nedelje uhvatili sedamsto deset pripadnika organizovanog kriminala, kao da su u aps odveli sedamsto deset palikuća, secikesa, konjokradica i drvokradica! Misle da se mi toj kupovini radujemo možda i više nego oni, kao što u bioskopu prolazimo kroz procese identifikacije i projekcije: ako mi ne možemo da kupimo nov auto, ima evo ko može, i ne jedan nego sedamsto i jedan, i devet pride! Hvalisali su se kao da će borba protiv kriminala u celosti zavisiti od brzine i brojnosti njihovih vozila, kao da se savremena policija ne oslanja više na mreže zaseda, na blagovremenu obaveštenost (putem doušnika, kamera, prisluškivanja, savremenog svemoćnog nadziranja), nego će loše momke vijati po autoputevima i po ulicama! Sedamsto deset škoda! Zakerala im spočitavaju što nisu pazarili u Kragujevcu, a niko im ne aplaudira što nisu kupili bentlije, jagure i maseratije. Škoda je simbol skromnosti, ja je imam više od dvadeset osam godina, jednu te istu, kupljenu za gotove pare u negdašnjoj „Balkaniji“, rado bih po razumnoj ceni kupio jedno od sedamsto deset rashodovanih policijskih kola, tim su vozilima upravljali vozači bolji nego što smo mi, kleti amateri i nehajnici, održavana su u policijskim servisima, gde su savesni majstori ugrađivali originalne rezervne delove, policija se, baš kao što je pisalo u socijalističkim ustavima, prema društvenoj svojini bez sumnje ophodila sa pažnjom dobrog domaćina! Uvek mi promaknu umalo ne rekoh audicije, sve državne aukcije, a rado bih seo za volan bivšeg policijskog automobila, ne bih ga ni prefarbao: neka drugi učesnici malko zaziru od mene, iako ne koristim ni policijsku sirenu ni rotaciju.

Naslovna fotografija: Fonet/MOD
Povezani članci