Znam da ću se godinama osvrtati za sobom, ali ne želim da živim u strahu

“Kada vidite fotografije poginulih civila, dece, pa se zainteresujete za temu Jemena, Sirije i šta se tamo dešavalo, kada sve to shvatite, pitate sebe - zar je moguće da se oružje iz vaše fabrike nalazi na tim ratištima? Zar mora to da ide iz moje fabrike? Taj prigovor savesti, da se oružje iz fabrike u kojoj radim koristi za ubijanje dece, još jedan je u nizu razloga da ne odustanem. Ako bismo svi odustajali i skretali pogled sa onoga šta se dešava, šta onda? Čemu se onda mi nadamo, kakvom boljem životu, kakvoj budućnosti, ako ćemo svi da žmurimo na ono šta se dešava, svi da gledamo kroz prste vlasti za sve gluposti koje radi?”

“Pokušavam da se naviknem na novonastale okolnosti, da se prilagodim i da ne dozvolim da sve što se dešava utiče na mene.“ Ovako je Aleksandar Obradović, uzbunjivač iz “Krušika“ koji se nalazi u kućnom pritvoru, u svom stanu u Valjevu, na početku intervjua za podcast Istinomera “U mikrofon” opisao kako se oseća. Pošto je, posle pritiska javnosti, iz zatvora u Beogradu prebačen u kućni pritvor, život mu je “pod kontrolom“ aparata koji stoji u uglu dnevne sobe, povezan sa nanogicom, i koji mapira njegovo kretanje. „Ovde u stanu je bolje, ipak nema visokih zidova, rešetki na prozorima i čuvara ispred.“ Obradović je 23 sata dnevno u stanu. Ima pravo na sat vremena šetnje tokom dana, između deset i jedanaest pre podne. 

 

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

 

“Nedostaje mi sloboda, žudim za svakodnevnim normalnim životom, čak i odlazak u prodavnicu mi nedostaje, nedostaje mi druženje sa sinom u parku.“ Najviše ga, kaže, posećuje otac, koji živi 500 metara dalje i koji ga i snabdeva osnovnim potrepštinama. 

Ipak, ako vas sada pitam kako ste, kako biste odgovorili?

Pokušavam da budem dobro. Po prirodi sam optimističan tip. Ne želim da sve ovo što se svalilo na mene i moju porodicu, sva ova komplikacija koja je ušla u moj život, ne želim da na to gledam tako crno. Pokušavam da razmišljam pozitivno.

Kako razmišljate pozitivno – ubeđujete sebe da će sve biti dobro, ili…?

Ja sam čist pred sobom, meni je savest mirna. Nisam ništa slagao, ništa nisam falsifikovao, ništa ukrao, uradio sam ono što mislim da je dobro, što je ispravno. Taj neki osećaj me gura napred, daje mi snagu da mirno spavam noću. Iako znam da sam mnogima uperio prst u čelo, da sam nekima mnoge privilegije koje uživaju – mislim na te povlašćene trgovce oružjem – srušio, prodrmao, ukazao šta se dešava. Znam da ću se, kao i sada, i kasnije u narednim godinama i dalje osvrtati za sobom, jer sam ukazao na mnoge opasne ljude, na mnoge njihove opasne akcije. Znam da sam sebi iskomplikovao život. Ali, ne želim samo da živim u nekom strahu – miran sam sa sobom, svestan sam da ništa nisam uradio sa čim ne mogu da živim.

Da li se plašite?

Prethodnih godina, dok sam sakupljao podatke, strah nisam imao. Koja je to snaga u meni bila, šta je to što… Mnogi razlozi su doveli do toga da krenem u sakupljanje podataka i da na kraju obelodanim sve ono što sam sakupio. Ali, sinergija svih tih razloga koji su se vremenom menjali na lestvici bila je toliko jaka da ni jednog trenutka nisam hteo da odustanem, taj krik savesti bio je toliko glasan da mi nije davao ni da se uplašim ni da odustanem.

Čak ni zbog deteta, porodice?

Možda sam se poneo neodgovorno, jer moju porodicu o tome nisam obavestio. Niko, apsolutno niko, ni iz moje porodice, ni prijatelji, nije znao da sam uključen u ovo, da istražujem, da je ovo tema koja me je zainteresovala, da želim da ukažem da ovakvim načinom poslovanja “Krušik“ nema svoju budućnost. Strah sam osetio onog trenutka kada sam uhapšen – ne za sebe nego za svoju porodicu, pošto ona nije znala šta sve stoji iza ovoga. Noć pred hapšenje nisam spavao, jer sam osetio da ću biti uhapšen, pravio sam sebi razne scenarije u glavi i razmišljao sam da li da napustim zemlju i tražim azil. Sve vreme sam bio u ovom stanu. Žena i dete su mi bili u Beogradu. Porodica nije znala ništa, ali supruga je osećala moju nervozu koju sam pokušavao da prikrijem i da se taj teret, koji sam nosio godinama i sva ta nervoza ne vide na meni.

Kada ste rekli svojoj porodici šta se dešava?

Kada su me prvi put posetili u zatvoru. U prvom telefonskom pozivu, koji sam dobio na dan hapšenja, pokušao sam da svojoj supruzi kažem da ne brinu ni o čemu i da sam samo hteo da kažem istinu koja se u “Krušiku“ desila i da ćemo pričati kada se budemo videli. Ja sam svojoj majci među poslednjima javio celu tu priču. Sve vreme je brinula, kada se ova situacija otkrila, da li sam tu nešto pogrešno shvatio, da nisam nešto pogrešno interpretirao… Ali kada sam je pre tri nedelje uputio u sva ta dokumenta i dokaze, ja sam u njoj dobio najmoćnijeg saveznika, jer to je žena koja je 20 godina radila na formiranju cena, 20 godina je bila u najvišim strukturama “Krušika“, ona zna kako posluje “Krušik“ i zna da ove cene nisu normalne.

 

INTERVJU SA ALEKSANDROM OBRADOVIĆEM MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

 

Da li pratite vesti o sebi?

Pokušavam da pratim na televiziji te prljave, pokvarene manipulacije, neistine koje izlaze iz usta predsednika. Mene u stvari to nekako iznenađuje, jer je taj čovek trenutno najmoćnija i najdominantnija politička figura u našoj zemlji, koja bi trebalo da povede računa šta iznosi, jer sa svakim svojim iznošenjem i svakim svojim nastupom on daje pogonsko gorivo i režimskim tabloidima i svojim sledbenicima i tim analitičarima stvarnosti. Daje pogonsko gorivo i pušta im mašti na volju da oni prave konstrukcije i scenario koji apsolutno dodirnih tačaka nema sa istinom.

Da li vas lično pogađaju optužbe da ste špijun, da ste uzimali novac?

Apsolutno me ne pogađaju ni najmanje, jer ja znam šta je istina. Pokušavaju bezuspešno da me povežu sa nekom špijunskom mrežom, pa čas govore da sam povezan sa bugarskim trgovcima, čas kažu da sam radio za naše… Znam da sam na posebnim merama, da o meni pokušavaju da pronađu bilo koji trag, a u nedostatku podataka da sam stekao neku materijalnu korist ili da imam veze sa tim trgovcima oružjem… A napominjem da nikog od njih ne znam, što može svaka istraga da pokaže, pa i ti poligrafi, i na svaki sam spreman da izađem. Bilo ruske, kineske ili saudijske proizvodnje. U nedostatku toga, oni pokušavaju da upliću moju porodicu, moju majku, koja apsolutno nikakve veze nema sa ovom trgovinom, niti sa bilo čim što joj se stavlja na teret.

Da li redovno pratite informacije o sebi u medijima ili ih izbegavate?

Izbegavam. Ali i kada pogledam vesti, apsolutno nemam osećaj da se govori o meni. Gledam slike kao da je to neki drugi Aleksandar. Uopšte nemam osećaj da sam uradio neku veliku, krupnu stvar… Ljudi me nazivaju herojem, hrabrim čovekom… Kao što sam rekao i u obraćanju na protestu “1 od 5 miliona“, sigurno nisam merna jedinica za hrabrost ili nešto slično. Želim da verujem da bi ljudi koji su u mojoj okolini, isto ovo uradili kao što sam ja uradio. Želim da verujem da je ukazivanje na zloupotrebe i nepravilnosti valjda cilj i obaveza svakog normalnog čoveka u našoj zemlji, tako da svi ti prilozi i sve te emisije u kojima se ja pojavljujem i priče o meni… kao da se radi o nekom drugom.

Imate li utisak da se vaš slučaj zloupotrebljava i sa druge strane, u političkoj kampanji?

Nikome ne mogu da zabranim, osporim, ili da napravim otklon od bilo čije podrške. Ko god dao podršku i stao iza mene – apsolutno mi znači. Bilo koja politička partija, svaki pojedinac meni apsolutno daje i energiju i snagu i inat da svoju borbu nastavim dalje. Nisam član nijedne političke partije i kada se sve ovo završi neću ni biti. Ne mogu da kažem da mene politika ne interesuje, imam svoja razmišljanja, i kada vidite šta politika radi našim životima, ne možete da napravite otklon od svega toga. Ne vidim sebe u politici, ali ću se na podršci zahvaliti svakom pojedincu i svakoj političkoj partiji. 

Svakog petka dolaze ljudi ispred vaše zgrade da vas podrže. Mislim da je Siniša Kovačević primetio kako su roletne na prozorima vaših komšija spuštene tokom tih protesta. Da li ste vi to primetili?

Nažalost, većina građana naše zemlje prati medije sa nacionalnom frekvencijom, u kojima je repertoar tema koje se obrađuju dosta različit od tema, na primer, TV N1 ili TV “Nove“. Pretpostavljam da na početku većina komšija nije detaljno bila upućena u celu temu, jer su mene režimski mediji i mediji sa nacionalnom frekvencijom proglasili za otpadnika društva, stranog špijuna, čoveka koji radi protiv interesa ove zemlje, i pretpostavljam da takav čovek nije dobro društvo ni za komšije, ni za svoje drugare i prijatelje.

Kada sretnete prvog komšiju ili komšije, da li razgovarate na isti način kao ranije?

Obraćaju mi se kao ranije, jer moja zgrada je malo specifična i ima samo osam stanova – tri su prazna jer su komšije u inostranstvu, ostale komšije su došle da pitaju šta treba i dale su mi podršku, ali su me zamolile za razumevanje zašto nisu na tim protestima petkom. Nikome ništa ne zameram, shvatam u kakvoj državi i sistemu živimo, ne želim da iko trpi bilo kakve sankcije zbog svega toga. 

 

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

 

Rekli ste na početku da mislite da bi svako trebalo da, poput vas, odreaguje na nepravilnosti i da to nije posebna hrabrost. Kako se onda zove to kada ljudi ne smeju ni da dođu ispred zgrade?

Ne bih davao kvalifikacije i gledao kakve su njihove kalkulacije. Svi smo svesni da je jako velik broj ljudi u našoj zemlji u strahu, kao da su ucenjeni, kao da sutra sunce neće granuti ukoliko misle suprotno od aktuelnog režima. Zbog čega su ljudi kao pod anestezijom, zbog čega su toliko uplašeni – verovatno odgovor znate i vi i mnogi drugi ljudi. Nemam odgovor, osim da je to strah za egzistenciju.

Kada vide vaš slučaj, verovatno se plaše. Vi ste u pritvoru zato što ste objavili ono što ste otkrili, zar nije logično da se plaše?

Mene je najviše iznenadio taj izostanak podrške mojih kolega iz “Krušika“. Donekle me je iznenadilo jer, iako je najveći broj zaposlenih u “Krušik“ došao između 2016. i 2017. godine, po tom dominantnom stranačkom ključu, 1.200-1.300 ljudi je i ranije radilo i oni tačno znaju kako je funkcionisao “Krušik“. Ranije su se znala neka pravila, norme ponašanja, poštovale su se interne odluke. Ja u svojoj fabrici nisam ni najpametniji, ni najviše obrazovan, niti imam najviše iskustva, a verujem da ove moje stavove dele mnogi zaposleni u “Krušiku“. Zašto oni ćute… Samo treba da kažu da je situacija u “Krušiku“ različita od one kako se interpretira u javnosti, od one kako je interpretira rukovodstvo fabrike.

Da li ste pokušali da nekog od kolega pridobijete za saveznika kada ste istraživali?

Nisam. Ja sam se, znajući obim i veličinu svega ovoga, znajući da su najviši predstavnici vlasti umešani, da imaju veze sa trgovinom oružjem, u jednom periodu svesno ili nesvesno izolovao i od svojih drugara, da ne bih došao u iskušenje da neka svoja saznanja podelim sa bilo kim i time ugrozim i njihovu bezbednost i bezbednost njihovih porodica. To je neki teret koji sve ove godine sam nosim na svojim plećima.

Vi u “Krušiku“ radite od 2005. godine. U kom trenutku ste odlučili da počnete da istražujete, šta je to što vas je ponukalo, inspirisalo, provociralo da kliknete to neko dugme na kompjuteru i počnete time da se bavite?

Dolazak Mladena Petkovića za direktora fabrike “Krušik“ u januaru 2014. godine izazvao je tektonske promene u “Krušiku“. Tada je došlo do stvari koje su u fabrici bile nezamislive. Dolazi do razgradnje sistema, do narušavanja uspostavljene hijerarhije, ali najveća stvar koja je meni smetala u tom trenutku je pljuvanje po dostojanstvu ljudi. Taj čovek se ponašao kao čekić i smatrao je sve ostale ekserima. Ta količina bahatosti, taj nedostatak lične kulture, taj nivo obraćanja je nezamisliv. To je čovek koji je nakljukan tim nekim populističkim floskulama kojima je punio uši zaposlenih, sindikata, koji su bili protiv prethodnog rukovodstva. Vrlo brzo u “Krušiku“ počinje da se šapuće o brojnim nepravilnostima. Počinju da se pojavljuju neki novi likovi iz Zemuna, ulaze u fabriku neke nove firme, koje zamenjuju višedecenijske “Krušikove“ dobavljače. Događaju se neke nestvarne stvari i u tom trenutku vi počinjete da se pitate da li je to moguće. Svi šapućemo, mi koji znamo o čemu se radi, a niko ništa ne preduzima.

Vi radite kao IT?

Završio sam trogodišnju strukovnu poslovnu školu u Valjevu – elektronsko poslovanje, ali se vodim kao ekonomista. Bio sam referent kooperacije. To je deo službe nabavke. Početkom 2014. godine, nekih stotinak ljudi, među kojima i ja, razmešteno je na neodgovarajuća radna mesta. To su, uglavnom, ljudi pred penzijom, sa 35 godina radnog iskustva, koji su dali nemerljiv doprinos uspesima fabrike, koji su podigli tu fabriku i dali za nju krv, znoj i suze. Ti ljudi su degradirani, postavljani na mesta koja apsolutno ne odgovaraju njihovoj struci. To je bila ta inicijalna kapisla. Slušate i saznajete stvari koje se dešavaju u fabrici, pa dolazak tih novih poslovnih partnera koji imaju veze rodbinske, stranačke…

Kako to istražujete, kada?

Na svoj rođendan 28. februara dobijam rešenje, da zbog potrebe posla moram biti prebačen sa radnog mesta na kome sam radio devet godina, na radno mesto u proizvodnji, da evidentiram radnike koji ujutru dolaze na posao. Nije mene to uopšte pogodilo, dobio sam kancelariju u kojoj sam sedeo, poneo sam svoj laptop, imam iskustvo u izradi veb-sajtova i to vreme koje sam provodio na poslu koristio sam za to. Očekivao sam da će mi se to desiti i zato mi nije toliko teško palo.

Zašto ste to očekivali?

Moja majka je bila višegodišnji direktor ekonomsko-finansijskih poslova i bila je u timu Mladena Petkovića prva dva-tri meseca, a onda je podnela zahtev za odlazak u penziju. Pred sam odlazak u penziju imali su mali nesporazum i samim tim, kada je 27. februara podnela zahtev za penziju, ja sam 28. odmah dobio premeštaj. Mene je više bolela sudbina tih ljudi koji su meni bili mentori, koji su me učili poslu komercijale. Na primer, gospođa koja je bila šef nabavke u “Krušiku“, “as“ u svojoj profesiji, prebačena je u proizvodnju da nosi mine, a takvih slučajeva je bilo mnogo. Kada vidite takvu sudbinu, suze nekih od njih, kada čujete ta šaputanja, onda vas to inspiriše da sve to zapisujete i negde od septembra 2014. godine ja počinjem da zapisujem sve što čujem. Maltene hronološki, svakog meseca, sve što sam čuo, ja sam zapisao. U januaru 2017. godine, ljudi koji su poštovali moj prethodni rad, onih devet godina, prebacili su me na radno mesto koje je imalo više odgovornosti. Bio sam organizator proizvodnje na raketnom pogonu i tada sam bio u prilici da mnoga dokumenta koja se tiču ekonomskog poslovanja fabrike prođu kroz moje ruke. Sve ono što sam do tada evidentirao i zapisivao i sve ono što sam do tada znao, bio sam u prilici da potvrdim preko dokumenata do kojih sam mogao da dođem. Praktično od polovine 2017. godine počinje to moje aktivno prikupljanje i dokazivanje dokumentima.

 

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

 

I dalje tvrdite da sve to ne može biti domen poslovne tajne, već komercijalnih ugovora?

Aposlutno. Kada sam u januaru 2017. godine prešao na posao, uprošćeno rečeno, organizatora proizvodnje za raketni pogon, bio sam uključen u projekat “Transfer tehnologije raketnog sistema ‘Maljutka’ u Vijetnam“. Jedna od mojih obaveza bila je da radim na tehničkoj dokumentaciji – naše koleginice prevoditeljke bi dokumentaciju sa srpskog prevodile na engleski, a moja obaveza i jednog mog kolege bila je da tu dokumentaciju, taj prevod, te crteže, prebacimo u neku formu koja će biti odgovarajuća za inostranog kupca. Strana jednog tog dokumenta bila je prodavana za 300 evra. Bilo je 8.600 strana, dakle ja sam u rukama svojim imao preko 2,5 miliona evra. Da je meni bio cilj novac, materijalna korist ili bilo šta od toga, to bih koristio. Nijedan dokument koji je bio predmet mog posla nije završio kod istraživačkih novinara ili bilo koga drugog. Kancelarija u kojoj sam sedeo puna je te tehnološke dokumentacije, kako se sklapa mina, itd. Ništa od toga mene nije interesovalo, niti sam to podelio bilo kome.

Vi to istražujete od, faktički, 2014. godine, zapisujete, a kasnije prikupljate i na drugi način. Kada vam je prvi put palo na pamet da to objavite, obelodanite, da sa tim nešto uradite?

Svakodnevno sa malih ekrana čujemo izjave najviših predstavnika vlasti o borbi protiv korupcije, o tome da je prethodni režim bio lopovski. Naše tadašnje rukovodstvo, na čelu sa Mladenom Petkovićem, prezentuje informacije o poslovanju “Krušika“ u javnosti kao istorijske, koristeći tu mantru našeg predsednika da su to rezultati koji su postignuti prvi put u istoriji, da su to do sada neviđeni rezultati. Čujete to, a svesni ste da postoji neverovatan jaz između onoga šta se prezentuje i onoga šta je u stvarnosti.

Vi sakupljate podatke, čujete šta govore, to vas nervira i onda odlučujete da sa nekim kontaktirate. Sa kim prvo?

Imam ideju i želim da kontaktiram sa nadležnim organima, ali pošto vidim da ne mogu da kontaktiram sa MUP-om, jer postoji osnovana sumnja da je otac ministra policije umešan u to, pa i porodica i bivši ministar odbrane, koji je sada direktor BIA, učestvovali su u trgovini oružjem… Ministarstvo odbrane sve vreme zanemaruje svoje nadležnosti, ne proverava se, znači ne mogu ni njima.

Vi jeste upozorili Nadzorni odbor Ministarstva odbrane u jednom trenutku. Šta ste im napisali?

Postoje sva pisma koja sam pisao i predsedniku Nadzornog odbora, Ministarstvu odbrane, čak i predsedniku Vlade Aleksandru Vučiću još 2015. godine. Upozoravani su da poslovanje “Krušika“ ne ide planiranim tokom i onako kako se to predstavlja u javnosti. U “Krušiku“ se, maltene na sedmičnom nivou, dešavaju te aferice na koje sam ukazivao u svojim pismima. Svi su ostali nemi na ta moja ukazivanja. To je bilo 2015. godine i tada odlučujem da vidim ko je od istraživačkih redakcija pisao na temu oružja. Pronalazim istraživanja BIRN-a. U međuvremenu sam urednika BIRN-a Slobodana Georgijeva pratio na “Tviteru“ i dopalo mi se kako razmišlja i kontaktirao sam sa njim. Uputio sam ga u predmet mog istraživanja i sve čime raspolažem i pitao da li su zainteresovani da to objave.

Da li je on znao vaše ime, prezime, ko ste vi?

Ne, apsolutno niko ništa. Koristili smo te zaštićene kanale komunikacije sve vreme. Ja sam kontaktirao sa njim u oktobru 2018. godine, a 21. novembra izašao je tekst o trgovini oružjem i umešanosti oca ministra u tu trgovinu i o nestvarnom poboljšanju kvaliteta života direktora “Krušika“, koji je radio za državne firme. Taj tekst nije došao do širokog kruga čitalaca. Očekujući da će ova tema izazvati interesovanje kod tužioca i nadležnih institucija, kontaktirao sam sa sudijom Apelacionog suda Mišom Majićem u koga sam imao poverenje, jer ima hrabrosti da ukaže na nepravilnosti koje se dešavaju u našoj zemlji. Objašnjavam mu da sam bio izvor za priču BIRN-a i molim ga da me uputi na kancelariju, nadležni organ, na čoveka sa kojim sva preostala svoja saznanja mogu da podelim. On me upućuje na instrument uzbunjivača i da se obratim “Pištaljci“.

Zašto niste prihvatili da budete uzbunjivač?

Kontaktirao sam “Pištaljku“, objasnio gospodinu Radomiroviću i pozvao se na Mišu Majića i oni su meni odmah predložili da 5. decembra 2018. dođem u njihove kancelarije da porazgovaramo o svemu tome, da kao fizičko lice podnesem krivičnu tužbu, a da će njihovi advokati mene štititi. Smatrajući da cela ova priča nadilazi slučajeve koji su na njihovom sajtu objavljeni, da je sam vrh države ovde upleten u trgovinu oružjem, da ću samim otkrivanjem svog identiteta ugroziti i sebe i svoju porodicu, jer sam čitao iskustva nekih uzbunjivača, pitao sam da li postoji drugi način da nastavimo saradnju. Rekao mi je da nema problema – vi nama dostavite svoja saznanja i dokumenta anonimno, a mi ćemo pokušati što brže da napišemo priču, istražićemo priču i na osnovu toga će nadležno tužilaštvo pokrenuti istragu. To se sve dešava u decembru 2018. godine, njihovo istraživanje onog na šta sam ja ukazivao i dokumenta koja sam dostavio nisu ugledali svetlost dana sve do oktobra ove godine. Verovatno ja nisam razumeo način kako funkcionišu istraživačke redakcije, da to nisu dnevni listovi, da oni moraju da provere, ne samo moja saznanja, da traže i drugu stranu o svemu tome – možda ja nisam na pravi način sva ta moja saznanja objasnio. Kontaktirao sam istraživačke redakcije BIRN, KRIK i “Pištaljka“, tada ih i pozivam da nastave sa objavljivanjem priča, jer ima još mnogo dokumenata koja nisu ugledala svetlost dana.

Da li u tim trenucima, kada pokušavate da doprete do javnosti, imate svest da vas dodatno prate, imate li svest da se tu nešto dešava?

Apsolutno ništa. Pokušao sam da živim normalno. U danu hapšenja sam saznao da su se moje aktivnosti pratile. Video sam da su inspektori za visokotehnološki kriminal znali gde sam bio na moru, da sam u povratku sa putovanja svratio u Skoplje, vidim da sam bio na merama, ali su oni reagovali tek kada je tekst o umešanosti oca ministra policije postao javan na portalu “Arms Watch“. Zašto su oni tek tada odlučili da reaguju, ja ne znam.

Da li ste bili razočarani što se ovde o tome ne piše, pa ste tražili dalje puteve i tako stigli do “Arms Watch“?

To je ta moja greška – to neko moje nestrpljenje i očekivanje da sva ta saznanja koja sam dao treba odmah da se objave. Ja sam mislio da sam to sve sažvakao, sve je to jasno dokumentovano papirima, crno na belo, i nije mi bilo jasno zašto niko osim BIRN-a ne reaguje. Ovim putem ne želim da bilo koga kritikujem, njihov posao izuzetno poštujem i pozivam sve građane da se vrate svim tekstovima i istraživanjima istraživačkih redakcija, ne samo KRIK-a, BIRN-a, “Pištaljke“, nego i svih ostalih. Kako se dva meseca nakon kontakta sa redakcijama KRIK i “Pištaljka“ ništa ne dešava, ja se sam već uživljavam u ulogu istraživačkog novinara. Pratim avio-letove sa beogradskog i niškog aerodroma i primećujem anomaliju – njihova maršruta leta ne postoji zapisana i zavedena u tim veb-portalima koji se bave praćenjem letova. Raspitujem se oko toga, tražim odgovor na internetu i pronalazim istraživanje bugarske novinarke, koja je o tome napisala svoje istraživanje pre godinu dana. Od toga, 350 su zaštićeni diplomatski letovi kojima se iz istočnih evropskih zemalja prebacuje oružje u Saudijsku Arabiju i UAE. Kontaktiram sa njom tražeći to objašnjenje i od marta stupamo u kontakt. Njena energija je meni apsolutno odgovarala, jer vi njoj pošaljete poruku u 3, 5, 7 ujutru, a ona posle pet minuta odgovara. Znajući kako je bilo sa našim redakcijama, gde je postojala ta neka vrsta tromosti, ovde su nam se poklopile energije i sve vreme smo bili u kontaktu. Sve je apsolutno zaštićeno, ona nije znala kako se ja zovem. Ustupila mi je svoje informacije oko tih diplomatskih letova. Moj je utisak da je to osoba koja je idealista, sanjar, koja zamišlja svet bez oružja i ratova. Ja sam ipak malo realniji. Tako da smo mi u kontaktu sve vreme, ona je imala bezbroj tih video-priloga terorističkih organizacija koje su objavljivali, pregledali smo fotografije… I tu se pojavio još jedan moj motiv u kontekstu toga da sam želeo da se sve to objavi. Kada vidite fotografije poginulih civila, dece, pa se zainteresujete za temu Jemena, Sirije i šta se tamo dešavalo, kada sve to shvatite, pitate sebe – zar je moguće da se oružje iz vaše fabrike nalazi na tim ratištima? Zar mora to ide iz moje fabrike? Taj prigovor savesti, da se oružje iz fabrike u kojoj radim koristi za ubijanje dece, još jedan je u nizu razloga, u sinergiji razloga, da ne odustanem. 

 

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

 

Javnost za vas saznaje kada je NIN objavio isprva vaše inicijale, a potom i celu priču preuzeo, i nastavio da istražuje, zajedno sa drugim istraživačkim redakcijama. Da li ste pomislili da ste odjednom postali centralna tačka nekih različitih velikih interesa i spolja i iznutra?

To je bilo 10. oktobra ove godine, ali tek kasnije sam postao svestan kolike su razmere ove priče. Na početku nisam ni pomislio da će sve ići toliko daleko. Jasno je da bez odluke velikih sila, pre svih Amerikanaca, ne možete da izvezete nijedan metak na tržišta koja su u sukobima. Jasno je da postoji odluka Amerikanaca da se roba iz namenskih industrija eksportuje na ta žarišta – bez toga nije moglo. Ovde je glavni problem što se profit, koji je trebalo da ostvare naše fabrike, i da stabilizuju poslovanje, investiraju u produktivnije tehnologije, prelio u ruke privatnih trgovaca oružjem. Juče je objavljeno novo istraživanje BIRN-a u kome se vidi sva alavost i beskrupuloznost trgovaca oružjem. 

U kome se vidi da je otac ministra Stefanovića imao zvaničnu poziciju u GIM-u.

I da je robu, asortiman iz “Krušika“, prodavao po duplo višim cenama od onih po kojima ih je kupovao od „Krušika“. Vidite da je neko onemogućio, da je nečijom odlukom, sa vrha vlasti, onemogućeno da „Krušik“ zaradi koliko je planirano zvaničnom ponudom fabrike. Zapravo se vidi da „Krušik“ zarađuje 20 centi, a da neko zarađuje od 45 dolara po mini pa, u zavisnosti od mine, i do 150 dolara. Vidi se tolika nepravilnost, tolika zloupotreba zbog koje neko stvarno mora da odgovara.

Odlučili ste da ne budete uzbunjivač, jer ste videli sudbinu ovdašnjih uzbunjivača. Da li ste računali na ovo kada ste to odlučili – da radimo intervju dok vi sedite sa nanogicom?

Zakon o uzbunjivačima u našoj zemlji predstavlja se kao neki zlatni standard na kojem nama zavide mnogo ozbiljnije i razvijenije zemlje. Ja bih onda molio da se na neki način javnost uputi u to, pa neka piše na krem-bananici neko obaveštenje. Meni nije bio poznat instrument uzbunjivača. Na to me je uputio sudija Miša Majić. Sumnjam da bi bilo mnogo bolje da sam išao po proceduri uzbunjivača, da ne bih bio uhapšen – time bih isto ugrozio sebe i svoju porodicu.

Da li sebe sada doživljavate kao političkog zatvorenika, imajući u vidu da ste samo vi u pritvoru?

Dodirnih tačaka sa politikom nemam. Ne znam kakav odgovor da dam na to pitanje. Očekivao sam neke posledice, jer nije normalno da vi iznosite dokumentaciju iz pekare, a kamoli iz fabrike koja se bavi trgovinom oružjem, bez ikakvog efekta. Očekivao sam neku posledicu po sebe, bez obzira što je priroda tih dokumenata ekonomsko-finansijsko-komercijalne prirode, u kojima se dokazuju sve nepravilnosti i zloupotrebe u funkcionisanju “Krušika“. Bio sam siguran u to što sam otkrio i taj krik savesti me je terao napred, da obelodanim sve ono što se dešavalo u “Krušiku“.

Imate li utisak da ste sebi sada uništili život?

Zakomplikovao jesam, i sebi i svojoj porodici. Šta će biti dalje… ne želim da se bavim pretpostavkama. Istražni postupak još traje, želim da verujem da postoje dovoljno časni ljudi u našim nadležnim institucijama, koji će se pozabaviti na ozbiljan način svim onim na šta sam ja ukazao, svim dokumentima koje sam dostavio, i verujem da ako to bude bio slučaj, da će pravda, ma koliko bila bolna i za pripadnike ove vlasti, biti dostižna.

Imate li danas dilemu oko svega, postavljate li sebi pitanja poput “šta mi je ovo trebalo“?

Ja sam sa tom dilemom davno raskrstio. Kada znate da je nešto na šta ukazujete tačno, jednostavno morate to da pokažete. Pitanje koje ste mi postavili, postavila mi je i porodica, prijatelji – da li je vredno svega toga, da li si svestan šta si uradio, da li si svestan da se ništa promeniti neće, da li znaš u kakvom sistemu i u kakvoj državi živimo… Ali ako bismo svi odustajali i skretali pogled sa onoga šta se dešava, šta onda? Čemu se onda mi nadamo, kakvom boljem životu, kakvoj budućnosti, ako ćemo svi da žmurimo na ono šta se dešava, svi da gledamo kroz prste vlasti za sve gluposti koje radi?!? 

Tužilaštvo je dalo nalog da BIA i VBA ispitaju…

Da provere moj navod i tu dokumentaciju. Oni imaju sva dokumenta. Da je time hteo da se bavi bilo koji nadležni organ od 2018. godine imao je, mogao je da se bavi i trebalo je. Inače, prvim istraživanjem redakcije BIRN niko se nije bavio. Sada, na šta će to da liči… Pozivam sve nadležne organe da me pozovu da im ispričam stvari koje su već poznate javnosti, ali i mnoge stvari koje nisu za javnost.

Samo da se kratko vratimo na detalj koji se u javnosti pominjao, a reč je o trenutku vašeg hapšenja u fabrici, koje je opisano kao grubo. 

To valjda tako mora, nikad u životu nisam imao kontakt sa policijom, niti iko iz moje porodice, ali valjda mora da bude taj zapovedni način, ruke ovamo, ko si, za koga radiš – to je, pretpostavljam, standardna procedura, ne znam.

Da li ste stigli da im odgovorite?

Jesam, prva moja rečenica i zameniku javnog tužioca i inspektoru koji me je ispitivao bila je: “Ja sam želeo samo da ukažem na sistemsko isisavanje novca iz ’Krušika’.” To je bila moja rečenica. Inspektori su bili začuđeni i rekli su mi: “Kao da si očekivao sve ovo, suviše si hladan i miran na sve to.“ Rekao sam: “Ljudi, meni je pao teret sa leđa. Sad će se valjda svim pozabaviti nadležne institucije.“

Kada su vas uhapsili, doživeli ste to, na neki način, kao olakšanje?

Na neki način kao olakšanje. Jeste to bio šok, ali vi nosite veliku tajnu sve ove godine u sebi, niste se poverili nikome, članovi vaše porodice, najbliži ljudi sa kojima provodite život ne znaju da sakupljate informacije koje govore da je najviši vrh vlasti umešan u trgovinu oružjem. Kada sam uhapšen, pomislio sam da će sada sve na šta ukazujem u “Krušiku“ neko istražiti, i to sam i rekao i inspektorima i zameniku Višeg javnog tužioca.

Da li ste bili naivni?

Pokazaće vreme, verovatno. Iz ove perspektive, nekim stvarima sam naivno pristupio, možda bih neke stvari i neke korake promenio, ali sada je kasno. Sada da vidimo šta će se desiti.

 

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

 

Da se na samom kraju razgovora vratimo na početak. Čime se bavite po ceo dan u kućnom pritvoru?

Od 10 do 11 časova imam pravo da izađem gde god hoću, taj period koristim da prošetam, udahnem svež vazduh, preostali deo dana prolazi u čitanju stručne literature. Mene zanima fotografija, istorija filma, gledam neke serije, razgovaram sa sestrom i suprugom koje mi čitaju neke najzanimljivije stvari koje su objavljene na internetu, posete me roditelji, otac pre svega, drugari, tako da, eto, prođe dan brzo.

Ovde je sprava koja kontroliše vaše kretanje?

Kontroliše moje kretanje. Fiksnim telefonom moram da se javljam povereniku u Valjevu, to je jako ljubazna gospođa. Imam obavezu da se jednom sedmično javim, baš danas – utorkom, tako da su to neke obaveze, i eto.

Pored sve ove aparature, da li smo mi sada ovde sami, imate li osećaj da vas neko sluša?

Razmišljam o tome i advokat mi je rekao da sam verovatno na nekim posebnim merama, ali ja ne želim da živim u nekoj vrsti paranoje, jer će mi to samo otežati život. Desilo mi se dva puta, kada sam došao iz šetnje, da sam zatekao otključan stan iako znam da dva puta zaključavam, ali opet to želim da pripišem mojoj zaboravnosti i izgubljenosti u svemu ovome. Verujem da sam na posebnim merama, da se prisluškuju telefonski razgovori i sve to. Da li sam praćen ili nisam? Dobijam i ja neke informacije. Mislim da se kontroliše i moje bolovanje, koje sam otvarao u Domu zdravlja. Pretpostavljam da pokušavaju na svaki način da mi nađu neku mrlju kako bi me diskreditovali i omalovažili kao izvor. Uostalom, predsednik osporava moju ulogu uzbunjivača i naziva me lažnim uzbunjivačem.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović