Vučićevoj partiji ne treba ime

Kako to da u Narodnoj skupštini uz imena poslanika apsolutno najjače stranke ne piše SNS nego AV ZND? Da li je nastupilo vreme u kojem su lideri konačno “progutali” sopstvene stranke i smisao njihovog postojana? 

Već je uobičajeno da se analize stanja u društvu započinju rečenicom: „Ja nisam pristalica nijedne stranke, ali…“ Kao krunski dokaz sopstvene ispravnosti navodi se nepripadanje bilo kojoj partiji. U demokratskom društvu, gde su stranke jasno profilisane i gde se zna ko zastupa kakvu politiku, građane valjda ne bi trebalo da bude sramota  da imaju politički stav, pa i da podržavaju javno stranku koja je njihovim interesima najbliža.

Da li je poplava „preletača“ ne samo iz stranke u stranku nego i iz jedne politike (i ideologije) u drugu, u Srbiji izazvala otklon od stranačkog opredeljivanja i stvorila mnoštvo malih pokreta usko usmerenih na konkretne ciljeve? Hoće li stranke nestati pošto su pokazale da nisu sposobne ni za unutarstranačku demokratiju ili će barem ozvaničiti da nije bitan program nego lider.

 

Bitno je uvek naglasiti ime lidera

 

Ako uzmemo za primer najjaču stranku u istoriji Srbije – Srpsku naprednu stranku, njeni funkcioneri se ponekad pohvale da broji više od 600 hiljada članova, pa opet niko ne ponavlja da će slediti program SNS-a, nego da će „slediti put kojim nas vodi naš predsednik Aleksandar Vučić“. Ili kako je to sada već davne 2014. godine definisao sadašnji ministar odbrane Nebojša Stefanović kada je rekao: „Voleo bih da građani svojim izlaskom na birališta omoguće lideru Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandru Vučiću da ima neometanu mogućnost da sam odlučuje o tome kako želi da Srbija izgleda“.

 

Foto: Zoran Drekalović/Istinomer

 

Otuda se u novom sazivu skupštine Srbije ispod imena poslanika većinske Srpske napredne stranke pojavio potpis AV ZND, pa su se ne samo građani nego i neki novinari u Skupštini pitali šta to znači. Skraćenica od „Aleksandar Vučić – Za našu decu“ učinila im se kao dobro rešenje jer to jeste bilo ime izborne liste na kojoj su poslanici ušli u skupštinu, ali do sada nikad nije bio običaj da ispod imena poslanika ne piše stranka iz koje dolazi, nego skraćenica neke političke parole. I na vratima tog poslaničkog kluba Srpska napredna stranka se ne vidi bez naočara, ali se ime lidera vidi. Pojedini poslanici insistiraju da ih skupštinski izveštači ipak predstavljaju kao naprednjake, dok drugi ni više od tri meseca posle polaganja zakletve u zvanične biografije nisu ubacili stranku, već ostaju pod AV ZND.

 

„Nabrojte pet političkih opcija kojih se setite u nekoliko sekundi?“

 

Jedna mini anketa među ljudima srednjih godina koji se ne bave politikom ili novinarstvom pokazala je da se svi prvo sete naprednjaka i SPS-a, pa radikala i demokratske stranke, ređe PUPS- a, Dveri pa čak i JUL-a, jednom Stranke slobode i pravde, dok je čak dvoje pitalo „DSS- ako još postoji“. Primer naravno nije reprezentativan, samo je ilustracija, ali tako nešto može svako u svom okruženju da isproba.

Povezan sadržaj
Mirjana Nikolić 27. 10. 2020.

Gde su ostale političke stranke i zašto i one koje to jesu sebe sve češće nazivaju pokretima? Vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Dušan Spasojević kaže da se dešavaju dva paralelna procesa ― jedan koji se dešava manje više svuda u svetu a to je personalizacija politike, odnosno vezivanje za lidera i promocija lidera.

„On ima u nekim državama preterane elemente kao što je kod nas slučaj SNS-a koji se skoro u potpunosti poistovećuje sa Vučićem, dok recimo u Americi vidite da Džozef Bajden jeste lider,  ali on nije pojeo celu stranku već ona i dalje postoji i ljudi različito glasaju za senatore i za predsednika“, govori Spasojević.

 

Drugi proces je, kako Spasojević objašnjava, tzv. sitnjenje partijskog sistema i velika transformacija koja je dovela dotle da je većina starih partija u ogromnoj krizi, a da nisu izgrađene nove. „Nije čudno da takva situacije dovede do AVZND što nije najjasnije ni nama koji pratimo skupštinu godinama“

Na poslednjim izborima pojavile su se liste: Metla, Ujedinjena demokratska Srbija, Suverenisti, Narodni blok, Nek maske padnu, iza čijih su se imena krili brojni poznati političari, samo što to mnogi nisu znali. 

 

Dušan Spasojević / Foto: Zoran Drekalović/Istinomer

 

Dušan Spasojević kaže da nije loša npr. ideja „Suverenista“ koji su smatrali da je brend „Dosta je bilo“ već donekle potrošen i da ga treba redefinisati, ukoliko ostanu pri tom imenu bar dva izborna ciklusa. Ili da DSS ne pokušava sada da odbaci pokret „Metla“ i nazove se drugačije, jer ga opet glasači neće prepoznati. 

 

Moda pokreta

 

Kada je reč o velikom broju pokreta, Spasojević kaže da je jedno kako se nešto zove, a drugo šta stvarno jeste ― stranke se danas često nazivaju pokretima zato što postoji taj „antistranački sentiment“ i misle da će tako bolje da prođu na izborima, što je marketinški trik.

„Srpski pokret obnove je uvek bio stranka kao što je i Pokret slobodnih građana stranka, kao i pokret Dveri ili Dosta je bilo i nema veze da li su se formalno registrovali. Dok recimo „Ne davimo Beograd“, ima karakteristike društvenog pokreta, pa vidimo da i oni imaju sve izgrađeniju tendenciju da postanu stranka. Ima nekih lokalnih pokreta ili grupa građana, što je možda precizniji naziv, koji ulaze u politiku i pokušavaju da učine nešto za lokalnu zajednicu, kao što je Lokalni front u Kraljevu. Možda se nekad javi prilika da se oni udruže i uključe u nacionalnu politiku, ali to za sada ne uspeva“, kaže sagovornik Istinomera.

Šta god da planiraju pokreti i stranke, ako kane na izbore 2022. godine, do proleća treba da odluče kako će se zvati i sa kime će u kolonu, inače će biti kasno.

Kako je istakao Spasojević, već od proleća će biti prekasno za nove ljude, nove kandidate i brendove,  jer treba vremana da se izgrade. Gledali smo, kaže, neke pokušaje da su stranke ili grupe građana uspevale da urade nešto na brzinu, ali to je zahtevalo ili specifične okolnosti ili da imaju  ljude koji su javno prepoznati – bivše ministre, profesore, političke analitičare ili čak bivšeg Zaštitinika građana. I u tom slučaju potrebno je dve ili tri godine da glasači povežu ko je na kojoj listi, naročito ako se izborima bave samo u kampanjama.

 

Počni lokalno

 

A kako ovo vidi lider jednog od lokalnih pokreta „Ne davimo Beograd“ Dobrica Veselinović? Svestan je, kaže, da nešto mora da se menja jer ih ljudi vezuju pre svega za „Beograd na vodi“, a i da NDMBGD kao skraćenica nije baš najsrećnije rešenje.

Objašnjava da je građane od stranaka odbilo to što nema unutarstranačke demokratije, nema smenjivosti na funkcijama, nema zastupanja potreba građana – već su stranke postale šou par ljudi koji su tu 20 godina i prave kombinatoriku da ostanu na vlasti ili u skupštini, a ne da rade na rešavanju problema koji su ljudima važni.

Smatra da je zato došlo do rasta broja pokreta koji ciljaju bitne probleme, “jer kad to stranke ne rade, građani se sami organizuju”.

Povezan sadržaj

Veselinović kaže da postoji plan proširenja mreže sličnih organizacija po Srbiji koje se zajedno nazivaju “Građanski front”, kao i izlaženje iz okvira jedne teme, ali mora se početi u svom dvorištu.

“Nama je važno da pokažemo da od lokala sve počinje i da se na malim temama može okupiti veliki broj ljudi. Jer, ako počnete odozgo i kažete problem je demokratija, jeste ali nikad nećemo uspeti to da rešimo ako ne krenemo iz svog dvorišta”, kaže Veselinović.

Dok se pokreti i stranke ne dogovore ko će kako nastupati na već najavljenim izborima na proleće 2022. godine, treba se podsetiti da su u Srbiji trenutno registrovane 123 političke stranke, a da su census na izborima (osim manjinskih lista za koje ne važi census od tri odsto)  prešle samo tri  liste – Vučićeva i Dačićeva i Šapićeva. 

 

Naslovna fotografija: Istinomer