Ujedinjenje rasutih demokrata, ali ne baš svih

Sve važnije deluju reči Zorana Đinđića: “Ja sam 6. oktobra bio za to da se otpuste sve sudije, da se otpuste svi novinari RTS, da se otpuste svi iz policije. I onda bismo imali i televiziju i sudstvo i policiju, gde bar ne bismo imali one najgore iz bivšeg režima. Nije tajna da ja nisam bio u većini i nije tajna da sam ja retko kad ulazio u većinu i nemojte da me krivite“.

Ovaj citat iz njegovog govora održanog u Šapcu 14. maja 2002. godine odnekud je ovih dana isplivao na društvenim mrežama, izazvavši dosta sete, žuči, ali i pitanja i procene o tome šta bi ubijeni premijer i lider Demokratske stranke uradio da je danas u opoziciji. 

Da li bi, kao što je nekada pravio DOS, danas pravio Savez za Srbiju, sa Dverima umesto Demokratske stranke Srbije? Da li bi bojkotovao Parlament i sedeo u šatoru ispred zgrade Predsedništva? 

Ili su, kao što neki misle, takva pitanja potpuno besmislena, jer, da je Đinđić živ, Srbija danas nikako ne bi mogla biti u stanju potpune potčinjenosti volji upravo jednog od pripadnika bivšeg režima – nekadašnjeg zloglasnog ministra informisanja, Aleksandra Vučića?

Na takve ocene prirodno se – po ko zna koji put – nadovezuju opaske o samoj Demokratskoj stranci i njenoj aktuelnoj poziciji. Da li bi, s Đinđićem na čelu, čak i nakon onakvog medijskog i pravosudnog toplog zeca koga su joj naprednjaci priredili nakon što su preuzeli vlast, DS danas bila u poziciji da traži način da na nekim sledećim izborima ne ostane ispod cenzusa? A upravo to joj se desilo na beogradskom glasanju 4. marta 2018, kada je, u svojoj glavnoj biračkoj bazi, osvojila 2,25 posto glasova, i to u koaliciji sa Socijaldemokratskom strankom Borisa Tadića, Novom strankom Zorana Živkovića i Zelenom ekološkom partijom.

To uverenje – o uticaju koji nadmašuje rejting, izgleda, i danas deli Nebojša Krstić, nekadašnji medijski savetnik predsednika Srbije Borisa Tadića, sada u ulozi “političkog analitičara“ naprednjačkih propagandnih servisa. U zemlji čiji predsednik odlučuje o svemu – od trasa puteva do izbora školskih predmeta, Krstić je upravo DS optužio za nedostatak dijaloga: “Ako mene pitate ko je krivac za ovu situaciju, ja mislim da je to DS, koja je dozvolila da od centralne i najbitnije političke organizacije u zemlji postane jedna od najnebitnijih organizacija u zemlji. Samim tim se izgubila osa i oslonac, izgubila se politička odrednica…DS je kokoška, a nedostatak dijaloga je jaje koje se izleglo?!“

Na stranu sad Krstićeve metafore i rezon – njegovo televizijsko smatranje koje govori o značaju DS-a za politički život Srbije ovde je, osim kao zabavni momenat u prilično sumornoj priči, pomenuto i zbog podsećanja na razne preletače i karijeriste, kakvi se uvek lepe uz stranku kada je na vlasti, i okreću joj leđa čim brod počne da tone.

A upravo tu moglo bi ležati još jedno preko potrebno ohrabrenje preostalim članovima i simpatizerima DS-a: i nakon svega što ju je zadesilo – počev od neprekidnog cepanja, preko ubistva Đinđića, do finasnijskog kolapsa i satanizacije kojoj je izložena nakon gubitka vlasti 2012 – DS i danas izgleda življe nego, recimo, najveća opoziciona stranka iz devedesetih, Srpski pokret obnove.

Da li je, uostalom, moguće zamisliti naprednjake bez Aleksandra Vučića, ili SPO bez Vuka Draškovića, pa makar i samo kao dodatak na izbornoj listi neke velike stranke?

Za razliku od SPO, koji je, zahvaljujući učešću na listi vladajućih naprednjaka, obezbedio poslaničke mandate i sinekure za deo svojih preostalih članova, ali je, istovremeno, izgubio svaku šansu za samostalno delovanje, demokrate čak i posle promene pet presednika za šest godina, još uvek “mrdaju“. I to u različitim pravcima.

Jer, baš uneposredno pre ujedinjenja DS sa dva svoja derivata – Tadićevom SDS i Zajedno za Srbiju na čijem je čelu još jedan bivši demokrata, gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović – ponovo se govorilo o podelama u stranci. 

 

Ovoga puta povod je odluka poslanika Radoslava Milojičića Kene da učestvuje u glasanju u Skupštini Srbije, mada ne i u raspravi – suprotno zajedničkom stavu grupe “pravih“ opozicionih stranaka, među kojima je i DS, da neće prisustvovati sednicama Parlamenta do normalizacije njegovog rada. 

Poslaničkim “soliranjem“, Milojičić je podsetio na činjenicu da je poslanički klub DS podeljen u stavu prema bojkotu – prema rečima Gorana Ćirića, šefa poslaničkog kluba, prilikom glasanja o tom pitanju, zabeleženo je po pet glasova “za“ i “protiv“, a odluku su doneli – organi stranke. Nikakav oblik sankcija prema “neposlušnom“ poslaniku, ipak, nije najavljen.

O unutarstranačkim podelama se, uostalom, govorilo i prilikom donošenja odluke o ulasku u Savez za Srbiju – ali je ona, na kraju, doneta gotovo jednoglasno. Sasvim u skladu sa dobro poznatim profilom DS: uvek mnoštvo različitih mišljenja i tinjajućih sukoba koji povremeno eskaliraju.

Da nije bilo tog individualizma koji je, istovremeno, bio i najveća snaga i najveća slabost demokrata, uostalom, ne bismo danas bili u situaciji da bivši i sadašnji članovi te stranke čine gotovo čitavu političku scenu u Srbiji.

I to ne samo opozicionu: od dugačkog spiska preletača iz redova DS u redove današnje vlasti, pomenimo, ovog puta, samo dva imena ogromne moći: Gorana Vesića, nekada šefa kabineta Zorana Đinđića, danas suštinskog donosioca odluka o preopravanju i “skopljizaciji“ Beograda i Sinišu Malog, ministra zaduženog za državnu kasu.

S druge strane, onima koji veruju da se srpske političke kockice pomeraju isključivo uz blagoslov stigao sa Zapada, zanimljiva je bila, recimo, vest o proletošnjem sastanku evropskog komesara za proširenje Johanesa Hana sa predstavnicima opozicije: sastanku su prisustvovali Aleksandra Jerkov, Boris Tadić, Borko Stefanović, Vuk Jeremić i Nebojša Zelenović – svi sadašnje i bivše demokrate, trenutno raspoređeni u različitim strankama (poseban kuriozitet leži u činjenici da je Jerkov, koja je sa Hanom razgovarala u ime današnje DS, političku karijeru izgradila, zapravo, u Ligi socijaldemokrata Vojvodine). 

Slika nije ništa manje zanimljiva kad se isključi taj “zapadnocentrični“ filter koji prilično sužava pogled: uzburkana opoziciona scena, koja, posle višegodišnje hibernacije pokušava da se pregrupiše i pripremi za ozbiljnu bitku sa ranjenim, ali i dalje vrlo jakim Vučićem, zasnovana je, uglavnom, na kadrovima proisteklim iz DS škole.

Prema svim istraživanjima, glavnu opozicionu snagu čini Savez za Srbiju, kome se, s jedne strane, zamera prevelika programska šarolikost, dok, s druge strane, ima i onih koji ga opisuju kao “savez DS-a i Dveri“. Jer, koliko god se danas razlikovali izrazito desno orijentisana Narodna stranka Vuka Jeremića i novoosnovana, prema namerama socijaldemokratska, Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa, ostaje činjenica da su obojica “potekli“ iz DS-a, kome je Đilas, čak, bio i predsednik.

Izvan SZS još uvek je Nova stranka Zorana Živkovića, ali bi se i to moglo promeniti ukoliko, na kraju, uspeju dosta spori i komplikovani pregovori te stranke o pristupanju “ujedinjenoj DS“ čije definitivno buduće ime u ovoj fazi procesa još uvek nije poznato (Unija demokratske stranke?).

Za razliku od Živkovića, koji sa SZS saradjuje u okviru protesta “Jedan od pet miliona“, sudeći po istraživanjima javnog mnenja, na opozicionoj sceni znake života pokazuje još jedan, još uvek samo potencijalni savez stranaka koje u protestu ne učestvuju.

Reč je o mogućoj koaliciji DSS, otcepljene od DS-a još davne 1992. (tom strankom danas predsedava relativno mladi Miloš Jovanović) i Srpskog patriotskog saveza Aleksandra Šapića, nekadašnjeg člana DS-a i saradnika Dragana Đilasa u beogradskoj vlasti. 

Te dve stranke još uvek samo pregovaraju, ali su istraživači javnog mnenja već počeli da testiraju njihovu zajedničku snagu. Među analitičarima postoji izvesna nesaglasnost u proceni njihovog opozicionog statusa – prema nekim mišljenjima, reč je o “kontrolisanoj“ opoziciji koja bi mogla, u slučaju izbornog bojkota SZS i nekih drugih stranaka, da posluži u obezbeđivanju legitimiteta izbora. Drugi analitičari, međutim, podsećaju na izlazak DSS-a iz koalicija sa naprednjacima na lokalnom nivou, što bi trebalo da predstavlja argument protiv teorije o “opozicionom trojanskom konju“.

A ima i onih koji ukazuju na dosadašnje iskustvo prema kome birači nagrađuju stranke kod kojih prepoznaju spremnost za saradnju sa drugima i kažnjavaju one koje vide kao razbijače opozicionog jedinstva – što bi mogao biti problem za eventualni savez DSS/SPAS i što je, prema tumačenjima u koja veruje i sam Zoran Lutovac, aktuelni predsednik DS-a, jedan od razloga za debakl te stranke na poslednjim beogradskim izborima.

Zato Lutovac veruje da je sadašnji put objedinjavanja “rasutih“ snaga poteklih iz DS-a biti ona karta koja neće obezbediti samo prelazak cenzusa, već i preuzimanje stožerne uloge na opozicionoj sceni.

Brojni su, međutim, faktori koji podrivaju njegov optimizam: iako su neki “novi“ političari neslavno propustili svojih pet minuta (Saša Janković, Saša Radulović…) u javnosti su i dalje snažno prisutni zahtevi za  novim licima, sa kojim se, recimo, nikako ne slaže povratak Borisa Tadića u novu/staru DS.

Ništa manji problem nije sve brojnija konkurencija na gotovo istom delu političkog polja (Đilasova stranka, Pokret slobodnih građana koga sada predvodi nepredvidivi Sergej Trifunović, Građanski front koji okuplja lokalne organizacije, poput Ne davimo Beograd i Lokalnog fronta iz Kraljeva, a govori se i o novoj organizaciji u kojoj bi bili profesor Dušan Teodorović, glumac Nikola Kojo i druge istaknute ličnosti…)

O finansijskim problemima, ali i silnom animozitetu u javnosti, delom zasluženom minulim radom, ali dobrim delom i indukovanim naprednjačkim naporima da se DS uništi, da ne govorimo. 

Moguće je da bi Đinđić, sa svojom visprenošću, energijom i posvećenošću, umeo da nađe najbolji način da, uprkos svim otežavajućim okolnostima, stranku oporavi i da joj novi zalet. Ali, Đinđića nema, kao što, uprkos silnim zaklinjanjima, nema ni njegovog adekvatnog naslednika. Zato i samouverene priče onih koji tačno znaju šta bi on danas uradio, a šta ne, nemaju naročitog smisla, jer često  mnogo više liče na zloupotrebu, nego na lekciju koju bi valjalo naučiti.

Jedno je sigurno: DS je obezbedila veliko i važno mesto u istoriji Srbije. Važna je i danas, makar kao rasipnik kadrova i dežurni krivac za sve što ne valja.

A to što joj, s obzirom na sve probleme, budućnost ipak nije sasvim izvesna, možda i nije toliki problem kad se uzme u obzir neizvesnost budućnosti Srbije u celini.