Tradicionalni srpski divlji rizortovi

Da bi mesto postalo turistička atrakcija, nije dovoljno da se bilo gde umetne luksuzni hotel, koliko god takva investicija deluje jednostavno, jer zapravo i ne doprinosi lokaciji gde se, makar adresom, nalazi. Luksuzni punkt u sasvim zapuštenom okruženju (koje takvom satelitskom rizortu nije ni važno) postaje sopstveni zatvoreni ekosistem, koji profitira sam za sebe i ni na koji način ne doprinosi lokalnoj zajednici, kao da su učinjeni nadljudski napori da razvoj turizma koji je specifičan za decentralizaciju postane svojevrsni satelit centralizacije. U strateškom planiranju, proces stvaranja turističke atrakcije trebalo bi da izgleda malo drugačije.

Kada se aktivaciji turizma pristupa integralno, u obzir se uzimaju svi činioci identiteta lokacije, kako bi se oni razvili do nivoa turističke atrakcije. Pri tome se nikada ne misli na artificijelno umetanje generičnih sadržaja, poput rizortova, već oni eventualno mogu biti posledica potražnje, odnosno posećenosti mesta. Za identitetom lokacije nije potrebno ni beskrajno tragati, jer gotovo da ne postoji mesto koje nema bar neki vid identiteta koji se može promovisati. Elementi identiteta gradova su upravo one karakteristike koje ih čine prepoznatljivim i različitim. Analizom geografskih, društvenih i perceptivnih karakteristika identiteta, može se primetiti da ne postoji ni jedno mesto koje nema identitet, što bi uslovilo pojavu luksuznog rizorta kao jedine atrakcije.

Poznavanje prirode i društva

Geografske karakteristike grada objašnjavaju njegov položaj u odnosu na prirodno-ekološke komponente. Na ovaj aspekt utiču reljef grada, reke koje kroz njega protiču, klima, vetrovi, ali i elementarne prirodne karakteristike poput vegetacije. U prevođenju ovih karakteristika u turistički potencijal, to bi značilo da ulaganja treba da se vezuju, na primer, za priobalja i rekreaciju na nekim od 80 i više reka u Srbiji, što bi već samo po sebi postalo atrakcija ka kojoj lokalno stanovništvo i turisti gravitiraju. Zagađena i zapuštena korita i obale nikako ne mogu da budu turistička atrakcija, a predstavljaju neiskorišćen potencijal.

Instagram atrakcije i lokacije za fotografisanje čine novi savremeni vid turizma, koji bi mogao da podstakne razvoj različitih vidikovaca i prirodnih „instagramabilnih“ ambijenata, a šume bi mogle da se tretiraju kao atraktivni pejzaži za rekreaciju, umesto kao smetnja u stvaranju više građevinskog zemljišta. Iskustvo razvoja turizma u Srbiji više upućuje na razvoj Zlatibora i Kopaonika, gde su prirodni pejzaži nepovratno uništeni izgradnjom hotela, nego na promišljeno planiranje. Kada se koristi pojam „divljina“, valjda se misli na prirodu, a ne na specifičnu atrakciju – divlju gradnju.

Društvene karakteristike mesta vezuju se za elemente istorije, tradicije, kulture ili specifičnog načina života. Elementi društvenih karakteristika često se vezuju za podneblje, ili za istoriju grada, koja se može čitati kroz stilove u arhitekturi, elemente nasleđa, kao i kroz elemente fizičke i funkcionalne strukture grada. Na žalost, rizortovi ne spadaju u bilo koju vrstu nasleđa u Srbiji, pa bi u slučaju promovisanja društvenih karakteristika identiteta možda bilo bolje obnoviti različite objekte i lokalitete koji postoje čak i u najzabačenijim mestima.

Rekonstrukcijom različitih utvrđenja, trgova, i objekata promoviše se kontinuitet i tradicija određene lokacije, dok se istovremeno stvara mogućnost za razvoj tematskog turizma, povezivanjem različitih lokacija sa sličnim karakteristikama, na primer srednjevekovnih tvrđava, čime bi mogla da se formira atraktivna turistička ruta Kalemegdan – Smederevo – Jerinin grad – Stalać – Kruševac – Koznik – Maglič – Ras. Posledica rekonstrukcije tih lokaliteta verovatno bi bila i aktivacija ruralnog turizma u neposrednom okruženju, što bi podstaklo rekonstrukciju i oživljavanje napuštenih sela, u kojima postojeći objekti mogu da se grupišu i razviju i kao luksuzni turistički kompleksi, određeni duhom mesta na kom se nalaze.

Ako bi se usled aktivacije napuštenih i zapuštenih gradova i manjih mesta stvorila potreba za smeštajnim kapacitetima, verovatno bi, umesto bezličnog rizorta, bilo interesantnije oživeti postojeće modernističke hotele i motele iz perioda Jugoslavije, koji su specifični za region i istaknuti kao atrakcija u dokumentarnoj seriji „Betonski spavači“. Ti objekti, prepoznati kao specifični i u međunarodnim okvirima (izložba Toward a Concrete Utopia u MoMi), mogli bi da utiču na razvoj još jedne tematske rute, koja bi povezivala socijalističko nasleđe, kako u Srbiji, tako i u drugim zemljama bivše Jugoslavije, čime bi postala regionalna atrakcija.

Brisani prostor

Po pojedinim teorijama, odnos prema mestu najviše se definiše kroz mirise i ukuse kao perceptivne karakteristike, što u Srbiji može da se u potpunosti iskoristi za razvoj turizma, na primer, ulaganjem u neke od 22 vinogradarska rejona u Srbiji. Često su geografske lokacije tih rejona usko vezane i za elemente graditeljskog nasleđa i različite prirodne karakteristike, pa bi u strateškom planiranju razvoja turizma prvo bilo potrebno preklopiti različite kategorije identiteta, kako bi se definisale lokacije za početna ulaganja.

Integralnim strateškim planiranjem, svi navedeni potencijali za razvoj turizma direktno utiču i na decentralizaciju i osnaživanje manjih gradova i zajednica. Samim tim što se koriste postojeći prirodni i društveni resursi, profit od razvoja turizma se vraća lokalnoj zajednici, koja onda manje zavisi od potpuno centralizovanog sistema. Za razliku od turističkih atrakcija zasnovanih na pojedinačnim identitetima za svaku lokaciju, za šta su potrebni prostorni planeri i urbanisti, strateško planiranje u Srbiji kao da uopšte ne priznaje vrednosti i različite identitete, već na silu uvodi komplekse koje ne pripadaju prostoru, po principu „on zastade, pa mu nešto na um pade“.

Planiranje koje zanemaruje identitet mesta prvenstveno iskazuje potpuno nepoznavanje vrednosti postojećih resursa u Srbiji. Pribegavanje izgradnji rizortova kao aktivatora prostora može da bude prikladno u pustinjama i potpuno brisanim prostorima gde se razvija drugačija vrsta turizma, kao što je slučaj Las Vegasa, međutim, kada podneblje obiluje različitim elementima identiteta, uvredljivo je i amaterski da se ono zanemaruje. Izbegavanje urbanističke i planerske struke u procesima odlučivanja o razvoju teritorija Srbije, s površnim intervencijama, pre može kao posledicu imati strukture-duhove. Bez ulaganja u razvoj okruženja, neće biti „najbogatijih Evropljana i svih drugih“, niti će se time „zarađivati pare i obezbediti ljudima da žive bolje“, jer u ovakvom planu ti ljudi ni ne postoje. Nazvati prirodne i društvene vrednosti Srbije „divljinom“ i izbegavati identitete mesta, ukazuje samo na tretiranje teritorije države kao brisanog prostora i potenciranje investitorske gradnje tamo gde ona može da ugrozi lokalno stanovništvo. Ali možda je baš to nova turistička atrakcija, samo u pitanju nije divljina, već divljanje.

(Autorka je urbanistkinja iz Beograda)

Naslovna fotografija: Canva