Politika je samo grabež oko novca

Političare od nas običnih ljudi deli crvena crta, oni smeju da menjaju mišljenje, a mi ne, jer će nas obični ljudi uhvatiti i kazati da smo „prelivode“.
„Uvek izlazim na izbore. To je moje pravo. Samo sam pre neku godinu bio uznemiren kada su me zvali iz neke stranke da pitaju hoću li glasati za njih. Rekao sam: ’Molim vas, pa izbori su tajni, ne mogu da vam odgovorim’. A time sam im odgovorio da neću glasati za njih. Vrlo su lukavi. Oni ruše izbornu tajnu. U vreme Tita uvek sam glasao za vlast, jer sam se bojao da me ne uhvate, metnu na struju, pa da ne odam da sam glasao protiv. A ovi nemaju struju, podrum za mučenje, ali imaju telefon“, kaže u intervjuu za Istinomer Raša Popov, pesnik, novinar, književni kritičar, pisac, glumac, pripovedač, scenarista… Pre nekoliko dana dobio je nagradu “Dositej Obradović” za životno delo i na opasku da su na sajtovima ispod te vesti, gotovo nestvarno, svi komentari bili pozitivni kaže: „Dobro je, imam sreće“.  

*
Raša Popov / Foto: Istinomer

Najveći udar preko kompjutera dobio sam onda kada sam u „Politici“ objavio tekst da je Srbija jedna od starih evropskih država i da spada u porodicu evropskih naroda. Javio se jedan veoma inteligentan sarkastično zajedljiv, anonimni nažalost, komentator, koji je napisao: „Šta bi Politici da se bruka i da objavljuje tekst filokseričnog starca?“ To je bila jedna duboko zasnovana uvreda. Pravo u srce me je gađao indijanskom strelom otrovanom zmijskim otrovom. Jedino me tešilo to što je anoniman. Znači da je kukavica.
Kažete da ne pratite društvene mreže. A gledate li televiziju? 
Da, najviše pratim tenis, Đokovića. On mi je najmiliji televizijski junak. 
Čini se da je već decenijama kod mnogih intelektualaca manir da tvrde da ne gledaju televiziju.

Znam, nekada je bilo naročito važno da se grdi Lola Đukić, bogomdani humorista, koji je napravio stotine smešnih emisija sa Čkaljom i Mijom Aleksićem. 

A pratite li rijaliti programe?
Većina ljudi nije gledala pre mesec dana, u dva noću, jednog psovača. On se takmičio u psovkama, najprljavijim rečima, sa jednim mlađim čovekom i pobedio ga je, jer je bio izvanredno obdareni primitivac. To da su ljudi gledali, zgrozili bi se. Ja sam kao pubertetlija imao neke drugove koji su bili puni prljavih reči, puna usta psovki, kao da imaju puna usta zolja i pčela. To je bilo užasno vređanje. Ali, kada sam gledao pre mesec dana taj psovački repertoar, to pominjanje izmeta, stražnjice, zapitao sam se da li se to svet promenio. A onda sam se setio tih mojih drugova koji su imali takav rečnik.
S tom razlikom što oni nisu to govorili na televiziji. Postoje mišljenja da su rijaliti programi smrt televizije, njen poslednji stadijum. 
To je smrt drame. Koliko ja vidim, kad otvorim te „šovove“ na tri minuta, tu je aranžman među muškarcima i ženama da se vređaju. Naročito sam razočaran u to što su žene mnogo agresivnije u vređanju. Nisam znao da taj uzvišeni, prelepi, zamamni pol poseduje takav kapacitet za uzajamno vređanje. Nema potrebe za dramom, sada nam naturščici dolaze i dobijaju autorski honorar, igraju iz glave,  bez spremljenog teksta. To je mnogo bliže istini, ali kojoj? Čuo sam mišljenja da ti ljudi samo glume sukobljene dramske junake. Možda je to novi vid dramaturgije, možda je gotovo sa šekspirovskom epohom. Završen je taj period od 400 godina artističke, pesničke drame. Ovde nije u pitanju humor, ja se ne nasmejem – preplačem. 
Kome je u interesu da pušta takve programe?
Postoji  interes ostrvljenih ljudi, postoji psihopatski interes, ali ne bih zalazio u kritiku nove televizije, jer bi to ličilo na staračko džangrizanje. Bio sam na televiziji kada je bio najvažniji obrazovni i polunaučni program namenjen deci od pet ili šest godina. „Kocka, kocka, kockica“, koju je uređivala Biserka Pejović, a Branko Kockica je ovekovečio sa blizu 500 emisija, bio je naučni program prilagođen deci iz vrtića. Kao džangrizavi starac moram da volim svoju epohu. 
Kažu da rijaliti nisu opasni za starije, nego upravo za mlade koji ne pamte drugačije programe?
Zar mladi gledaju to bljuvanje?! Ne znam, moji unuci su prešli 17 godina, a nisam ih video da to gledaju. 
I za prenose Skupštine kažu da neretko liče na rijaliti program. 
Ne liče mnogo na rijaliti, jer je opozicija mala. Imali smo veliku stranku čiji je vođa vladao skoro 12 godina. On je uoči samih izbora prepolovio svoju stranku, tako da je opozicija sada smežurana, istopila se kao puter na plotni. 

*
Raša Popov / Foto: Istinomer

Mnogi ne znaju da ste svojevremeno vodili televizijski Dnevnik. Sadašnji direktor Al Džazire Balkan Goran Milić kaže da je neopravdana nostalgija za nekadašnjim informativnim program i čak dodaje: „Nemojte pokazati ni moj Dnevnik, da se ne brukam.“

Pamtim jedan Dnevnik Gorana Milića i Omera Karabega kada su saopštili da u SAD političari koji ulaze u političke život moraju da u cent prijave svoju imovinu. Bio sam zapanjen kako se usuđuju ova dvojica neverovatno slobodnih urednika da našim političarima, pohlepnih za lovom, tako nešto govore. Pa, oni će ih uništiti. Ali, nisu ih dirali, jer je već sve bilo otišlo niz vodu. 
Kako vam izgleda informativni program ovdašnjih televizija?
Mislim da su sadašnji Dnevnici slobodniji. Nekada je raditi na televiziji značilo biti pod kupolom velike kontrole. U vreme dok sam vodio Dnevnik, decu mi je čuvala jedna žena. Posle više godina moja ćerka je otišla da je poseti, a ona ju je zamolila za oproštaj. Moja ćerka joj kazala da nema razloga da joj bilo šta oprašta, ali ona joj je odgovorila: “Ima, ima. Mene su pozvali iz Službe, dali mi broj telefona Raše Popova i kazali da se prijavim za služavku. Rekli su mi da budem ponizna, jer je Rašina žena već dve naše drugarice oterala. Moj zadatak je bio da slušam šta tvoj tata govori i da pratim da li će kazati nešto što je zabranjeno. Nemoj me osuđivati, nisam tvom tati ništa naškodila. On je tako dobar čovek, ja ga nisam ničim ugrozila”. Znači, kontrola je išla dotle da mi se uvuku u kuću! Nisu oni mene samo kontrolisali u kafani, gde ja pod pićem nešto “lajem”, nego sam imao kontrolora. Bili smo, kako se to kaže, u sistemu kapilarne kontrole.  
Verujete li da toga nema danas?
Mislim da je danas dominantna autocenzura. U ona vremena monopolskog društva sami smo sebe cenzurisali, a to su činili i naši drugovi urednici. Ako je tekst bio iole delikatan oni ga ne bi objavili. Tito je do smrti voleo da na svakih četiri ili osam godina menja kurs. Gospodski kurs, pa proleterski… Tako sam ja bio 11. na stambenoj listi kao školovan čovek, cvikeraš, a onda on održi govor i dospem na 44. mesto, jer on sada više ne želi da daje prednost otuđenoj školovanoj gospodi u odnosu na one koji su predmet socijalne brige. On je stalno varirao između socijalne i gospodske politike.  
Pričali ste da kada su vas početkom devedestih zvali da uđete u jednu seljačku stranku rekli da ne možete da prihvatite poziv jer će, kada izađete za govornicu, neko iz publike da vikne: „Eno ga Raša Popov, koji je bio član Titove partije, a sada je obuo seljačke opanke“. Kada su vam kazali da je i Tito menjao stavove, vi ste  odgovorili: „Ja sam običan čovek i ne smem da menjam stavove, misli i verovanja, dok je to političarima preko crvene crte dopušteno. Oni smeju da lažu i obećavaju“.
Jeste, a kada su pitali na kakvu crvenu crtu mislim, rekao sam da je to ona koja deli političare od nas običnih ljudi. Oni smeju da menjaju mišljenje, a mi ne, jer će nas obični ljudi uhvatiti i kazati da smo „prelivode“. 
Kako onda gledate na sve „prelivode“ koji u svojim stavovima bez problema prelaze sa jednog na drugi pol, nastupajući sa uverljivošću da je ovo što sada izgovaraju apsolutna istina. 
Sada ih nazvaju preletači. Oni su golubija populacija, oni nisu ljudi. Imaju perje i kljunove i čepaju po asfaltu, kljucajući mrvice hleba. Golubiji soj. A golubove još nazivaju letećim pacovima. 
A kako se zovu oni što su malo ispod te crvene linije, a prate vođin kurs i spremni su na sve “slalome” kako bi ostali na kursu i sa privilegijama.  
Oni su ljudi senke.

*
Raša Popov / Foto: Istinomer

Kažete da je vlast uzurpiranje novca.

Jedan veliki Titov političar Milentije Popović kazao je da je politika gloženje oko novca, a umetnost to nije i da se zato ne sme dozvoliti liberalizam u oblasti politike, nego samo umetnosti. Dakle, svirajte vi u violine, ali nemojte da nam osporavate tokove novca. Tako sam ja od njega došao do zaključka da je politika grabež oko novaca. 

Da li je onda politika samo to i da utopiju predstavlja verovanje da bi ona mogla da bude i borba za opšte dobro?
Novac služi opštem dobru, a političari se bore za novac da bi mogli da služe opštem dobru. Tako bar oni kažu. 
Slažete li se sa tvrdnjama da više nema značajnih novih političkih ideja, da se, uglavnom, svode na recikliranje starih, da je prevaziđena podela na levicu i desnicu?
Da, imam utisak da među našim strankama nema razlike u samoj suštini. Ne vidim ono što čini ideologiju ideologijiom. Ja sam čovek iz starog vremena, čitao sam o Marksu kao o najvećem izučavaocu krize. On je strahovito dobro izučio krize 19. veka. To je ideologija, izučavanje stvarnih tokova novca, pravedniija distribucija, a ne fanatička koja izaziva logore smrti.   
Tranzicija vam je inspirativna, pa ste o njoj čak napisali knjigu – „Spev o tranziciji“. 
Tranzicijom sam bio zgrožen kad sam ušao u zrenjaninsku pivaru. Prvi put sam tamo ušao kao mlad novinar i pokazali su nam najnovije nemačke filtere, pravili najbolje pivo u tadašnjoj Jugoslaviji. A onda sam pre nekoliko godina ponovo došao i pitao se gde je ona huka velike pivare, a onda su mi kazali da ju je kupio neki privatnik i da sada zjapi prazna na Begeju. Nastala davno, u Titovo vreme doživela nemačko usavršavanje, a propala u vreme tranzicije kao puknuti balon. Bio sam užasnut.