Petrović Škero: Pravo na dostojanstvo ličnosti niko ne sme da nam ograniči

Da li odluka o zabrani okupljanja u zatvorenom za ograničen broj ljudi onemogućava Skupštinu da se sastane?

Da li je odluka jača od Ustava? Postavlja se i pitanje celishodnosti, naročito ako se odluka o vanrednom stanju donosi na ovakav način, u situaciji kada imamo parlament koji funkcioniše, ili kada je u petak, recimo, čitaonica Pravnog fakulteta puna, a niko se ne seti, bez obzira na postojanje odluke, da kaže: „Čekaj, kako to može da bude?“ Sada je veliko pitanje da li je Skupština, koja može da donese tako bitnu odluku u roku od pola sata, mogla da zaseda tako što će se izvršiti dezinfekcija svega, što će se sedeti cik-cak, što će to kratko trajati i što će svi dobiti sredstva za dezinfekciju ruku.

Zašto je, po vašem mišljenju, odlučeno da se uvede vanredno stanje na ovakav način, da ga proglase praktično tri osobe?

Verovatno da se pokaže disciplina državnih organa koji poštuju odluku, odnosno preporuku Vlade, da se ne okupljaju ljudi u broju većem od 100, iako je taj broj  rastegljiv jer se smanjuje, što jeste u redu – ali je pitanje, u tom bitnom trenutku, kada se odlučuje o tako važnom pitanju, da li je moguće da ne može Skupština da zaseda, kratko. To je već pitanje za struku. Ali postoji još jedna ustavna odredba, koja kaže: za vreme vanrednog stanja nije potrebno posebno sazivati Skupštinu – ona, znači, može stalno da radi i ne može se raspuštati, i to upravo reguliše član koji govori o vanrednom stanju.

Ta Skupština mora da potvrdi odluku o vanrednom stanju?

Da, ta Skupština bi trebala da potvrdi, ako je to moguće. Ustav dosta precizno to reguliše i kaže, naravno, da će Skupština doneti odluku o vanrednom stanju. Mi imamo situaciju da jedan dan izlaze stručni predstavnici i donose odluku da nije potrebno zatvoriti škole, sutradan upravo jedan predstavnik struke kaže – nužno je zatvoriti škole i obdaništa, sledeći dan imamo predlog, ne znam zašto, ministra vojske da se uvede vanredno stanje, i to on, ne znam zašto, šalje predsedniku države, a ne predsedniku Skupštine.

Imate li ideju zašto?

Nemam ideju zašto, ali to nije ni bitno. Bitno je da se odluke menjaju iz dana u dan, tako da sledećeg dana, pošto smo tri dana ranije imali da škole mogu da rade, mi ulazimo u vanredno stanje, i to nam se saopštava uveče na televiziji, u 20 časova. Sledeće jutro mi imamo saopštenje i izjavu predsednice vlade da je ona bila zapanjena nedisciplinom, strašnom pojavom, da matori ljudi stoje u redovima ispred samoposluge, radnje, apoteke.

 Kako ste shvatili to?

 Shvatila sam da će doneti nepopularnu meru kažnjavanja od 150.000 dinara i da će uvesti „policijski čas“. Inače termin „policijski čas“ naš Ustav ne poznaje, kao ni naši zakoni. U svakom slučaju, uvedeno je vanredno stanje tako što je tu odluku doneo samo predsednik države, jer se ministar odbrane obratio njemu. Svi su bili zadivljeni dejstvom predsednika države, koji je nekoliko dana pre toga sa smehom prisustvovao konferenciji kojom se narod dovodi u zabludu i ubeđuje da to nije opasan virus, a zapravo jeste, jer ceo svet reaguje, a onda odjednom imamo nešto sasvim drugačije. I sve to u tri dana. Da li je to ozbiljnost ili neozbiljnost, to niko ne pominje. Mi imamo Zakon o smanjenju rizika od katastrofe i upravljanju u vanrednim situacijama koji je usvojen novembra 2018. godine, u kome je tačno utvrđeno – koje su to situacije, kako se postupa, koji organi rade, ko je na čelu svega toga.

INTERVJU SA VIDOM PETROVIĆ ŠKERO MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

 Čak i taj zakon dopušta upotrebu vojske i policije u te svrhe?

 Jeste, ali prvenstveno policija, i na čelu Štaba za vanredne situacije stoji ministar unutrašnjih poslova, koji sada ništa ne pokreće, ne obaveštava nikoga da više taj štab ne može da funkcioniše…

 …da li hoćete da kažete da, uvođenjem vanrednog stanja, Štab za vanredne situacije, na čijem čelu je ministar policije, treba da bude raspušten?

Ne, nego je morao da reaguje u ovom periodu, pre nego što je uvedeno vanredno stanje. On je morao da funkcioniše, da radi, da zaseda. Zamenik ministra policije je rekao – nije tačno da ministar policije nije ništa radio, da je zasedao, ali je interesantno šta je objavljeno, šta je bila suština tog zasedanja.

Kada su zasedali?

Zasedali su 12, 13. i 16. marta. Dakle, 16. mart je dan posle odluke o vanrednom stanju, a 12. i 13. su razgovarali o mogućnosti poplava, jer se prate podaci o eventualnom rastu vode, što je jako dobro, i to jeste posao, između ostaloga, ovoga štaba, da nas ne zatekne ponovo situacija da raste voda i da se Obrenovac i mnogi gradovi poplave. Ali 13. marta mi već imamo registrovane ljude sa korona virusom, već 2 meseca znamo da po svetu raste ova opasnost. I toliko vremena, taj štab koji je formiran kao stalno telo, na čijem čelu je ministar policije, ne znamo da li je napravio neki poseban plan, ne znamo šta je uradio, ne znamo da li je mogao da savlada prepreke da bi se primenile mere iz leks specijalisa koji ovo reguliše, nego se ide direktno na uvođenje vanrednog stanja i moguće suspendovanje sloboda i prava iz Ustava.

Mi imamo dva tela koja su objavljena na konferenciji za medije – jedno se bavi koronom, na čelu sa premijerkom i lekarima, drugo se bavi ekonomskim posledicama, na čelu sa predsednikom. I pored toga imamo i treći Štab za vanredne situacije, koji postoji po tom zakonu. Na kom pravnom aktu su ova dva tela zasnovana?

Štab za vanredne situacije treba da donosi naredbe, zaključke i preporuke. Dalje kaže da može da koristi usluge civilne zaštite – policije, svih onih koji mogu da pripomognu svemu ovome i, naravno, formira komisije, stručne, što je za ovakvu situaciju naročito bitno. Ovde je jako bitno mišljenje stručnjaka medicinske struke, ali je sa druge strane veoma bitno mišljenje i onih koji se bave obrazovanjem, bezbednošću… Ko je formirao ove dve komisije i na osnovu čega, ja ne znam, to nisam videla.

Zašto se, po vašem mišljenju, ova država, ili šef države opredelio za vanredno stanje, a ne za vanrednu situaciju? Šta je u pozadini te odluke?

To ne bih mogla da kažem, ali po onome kako Zakon predviđa i kako Ustav govori, odluka o vanrednom stanju se donosi kada normalnim merama ne može više da se nešto uradi, da bi se izbegla katastrofa, a Ustav kaže da se ugrožava opstanak države. Da li je u ovom slučaju takva procena urađena, da li je urađena u roku od jednog, pet ili dva dana, ne bih mogla da sa sigurnošću kažem.

Čuli smo od premijerke termin „policijski čas“. To je termin koji prepoznajemo iz ratnih filmova u doba okupacije. Odakle po vašem mišljenju njoj sada taj termin?

Ne bih znala da vam kažem, možda je upravo taj žargonski način izražavanja. Ali suština je da se vanredno stanje uvodi onda kada se ugrožava opstanak – to je ustavni termin. Neko je morao da izvrši procenu, a gospodin Vulin se obratio predsedniku države. Ja se nadam da je procena vršena od strane predsednika Skupštine, predsednika Vlade i predsednika države, jer Ustav kaže da njih troje to potpisuju. Ali se nadam da nisu samostalno to uradili, nego da su imali iza sebe mišljenje svih onih koji moraju da izvrše procenu, iz razloga što je to period u kome postoje prava koja se nikad ne mogu suspendovati i tačno su pobrojana. U pogledu ograničenja prava, kada pogledate šta je preostalo po Ustavu, videćete da u ovakvom stanju može da dođe do lišavanja slobode bez odluke suda, da postoje neka druga prava vezana za pritvor, za njegovo trajanje, za zaštitu tih prava. Ono što je bitno, kaže se – sloboda kretanja, ona se može ograničiti, i to je taj „policijski čas“ o kome ja ne bih govorila kao pravnik, nego bih govorila o ograničavanju prava slobode kretanja, jer vi možete da imate ograničenu slobodu kratanja u neko doba dana ili noći, ili kada je jako velika vrućina.

Da li je ograničavanje kretanja, koje je počelo molbama penzionerima, pa je usledila zabrana, pravno utemeljeno?

Ograničavanje kretanja, pošto se zadire u ljudsko pravo, može prvo da se napravi tako što ćemo uputiti apel molbom ili slično. Sledeće je odluka. Kako je urađeno ovde, odluku o vanrednom stanju donela su tri ovlašćena lica. To znači da Skupština mora u roku do 48 sati da potvrdi ovu odluku, ali ako Skupština ne može to da uradi, jer ne može da zaseda, ona će trajati ili dok ne bude prvo zasedanje Skupštine, ili će automatski prestati da postoji u propisanom roku. Mere koje suspenduju određena ljudska prava, koja su navedena u Ustavu i koja su propisana međunarodnim aktima, takođe mora da donese Skupština, ali ako Skupština to ne uradi, nadležnost prelazi na Vladu, i Ustav kaže da  takva odluka, kada se donese, mora biti uz saglasnost predsednika države i mora biti obrazložena. Ja nisam još videla obrazloženu odluku o ograničenju kretanja, ali sam nešto drugo uočila – stalno se priča o volonterima, to je divno, ali ja sam juče na televiziji videla da je ministar sporta pozvao one koji upravljaju krovnim organizacijama, koje se bave omladinom, da organizuju volontersku službu. U nedelju uveče je proglašeno vanredno stanje, u ponedeljak pre podne prvo dobijamo informaciju o apelu ministra sporta, a onda saopštenje predsednice Vlade da je nedopustivo veliki broj lica koja su starija od 65 godina napolju, i to ispred radnji. A gde su volonteri? Kaže se – odmah se donose mere, a ko će čuvati bebe? Da li će jedan roditelj moći, iako mu njegov posao ne dozvoljava rad od kuće, da odsustvuje sa posla? To je moralo vrlo brzo da se sve reguliše, jer u suprotnom imamo kontraproduktivne mere, ili samo preporuke koje ostaju prazno slovo, i imamo pretnju i imamo neprimeren način obraćanja građanima. Moram da vas prekinem i da vam kažem – jedno od prava za koje ograničenje nikad nije moguće je pravo na fizički i psihički integritet i pravo na dostojanstvo ličnosti. Ako meni neko preti, a meni nema ko da ode, nemam decu ili imam decu koja rade, koja su trudna, sada govorim o premijerki, onda se u tom trenutku moje dostojanstvo ličnosti zaista ne poštuje, jer mi se preti.  

Tako ste to doživeli?

Ja sam to doživela tako, jer smatram da ljudi nisu dobro obavešteni. Nisu ljudi neozbiljni, naročito stariji ljudi, koji znaju da su ugroženi lično i da mogu svojom bolešću da ugroze svoju decu, svoje susede, nekog volontera koji će nešto doneti. Ti stariji ljudi samo pokušavaju da dođu do dezinfekcionih sredstava kojih nigde nema, ni u apoteci, ni u samoposluzi, ti penzioneri pokušavaju da kupe hleb, koga od naše prevelike kupovine i strahova nema svuda, pokušavaju da dođu do zalihe od dva kilograma brašna, tri litre zejtina, i pokušavaju od radnje do radnje da to  nađu.

Zašto, po vašem mišljenju, i premijerka i predsednik konstantno viču na tim konferencijama za novinare?

Smatram da su to potpuno neprimereni načini ophođenja, koji vređaju dostojanstvo ljudi, naročito onu grupu ljudi na koje su upućeni. Ja sam videla snimak u kome doktor izjavljuje da je to „smešan“ virus, to sam odgledala svojim očima, a posle toga sam videla predsednika koji kaže da je vrlo ljut i ljutitim tonom se obraća i kaže – dosta mi je onih koji lažu. Ako znamo da se uvođenjem vanrednog stanja, između ostalog, može i suspenduje se i mogućnost prava na obaveštenost i slobodu udruživanja i izražavanja slobode medija, onda je normalno da, ako ti ovako neko govori, možeš pomisliti da si učinio nešto mimo Ustava i zakona. Sa druge strane imate i pojačanu obavezu da javnosti dajete informacije, da ne bi ušli u nepotrebnu paniku, i zato je važno da se zna šta je istina – da li ono pre tri dana, kada se smejemo i kažemo to nije ništa, to nije nikakva opasnost, slobodno idite u inostranstvo i kupujte, da li je tačno da ne treba da obustavimo škole, ili je tačna ona odluka od sledećeg dana.

To onda izaziva kod građana – šta?

Može da izazove to da imaju potpuno nepoverenje u ostatak izveštavanja, u činjenice i šta je tačno, a šta ne. Želim posebno da naglasim da je u vanrednom  stanju, kada je reč o državnim funkcionerima i predstavnicima institucija, još važnije da poštuju ustavne i zakonske norme i propise, da ih se drže još striktnije nego u uobičajenim okolnostima. To je važno da bi se održala vladavina prava u punoj meri i funkcionisanje države. Bez obzira što imaju pravo na ograničenje određenih ustavnih prava građana, ono što preostaje mora biti, podvlačim, striktno poštovano.  

Može li se onda reći da je činjenica da ljudi nisu poslušali apele, da su izlazili, mahnito kupovali uprkos tvrdnjama da svega imamo, izraz nepoverenja u institucije?

 Ja sam sigurna da je to tako. Odluka da se ograniči količina koju možete kupiti sredstava za higijenu i maski, kao i ograničavanje cena, jako je dobra, ali ne možete reći – mi sve imamo obezbeđeno, a onda nema toga, i narod više nema poverenje. Inače, videla sam da je u nedelju dato obaveštenje da će državna apoteka dobiti sredstva za dezinfekciju i maske, rekli su mi da je red ispred državnih apoteka negde bio i klometarski, red je trajao od ujutru do neko doba, jer nije ništa stiglo. Onda se postavlja pitanje – kako ja da imam poverenje? Problem je u informacijama i načinu na koji se plasiraju.

Da li se slažete sa Sofijom Mandić i njenom tezom da je vanredno stanje uvedeno, zapravo, kao način da se odlože izbori?

Ova pandemija jeste svetski problem, ali je to i jedini način da se odlože izbori. Da je uvedena vanredna situacija, ona ne bi ugrozila izbore. Vanredno stanje, naravno, može. U decembru sam u jednom intervjuu u onoj polemici da li će biti odlaganja izbora, šta traži Evropa od nas, u šali rekla da je po našem Ustavu sve to nemoguće, osim ako se ne uvede vanredno stanje. Sada bih ja bila kontradiktorna kada bih rekla da ne može da se stvori utisak da je vanredno stanje uvedeno zbog toga. Može da se stvori takav utisak. Ja duboko želim da verujem da to nije zato, nego da je to zaista ozbiljnost države da nešto uradi što nije dovoljno urađeno prema Zakonu o smanjenju rizika, imajući u vidu kako je funkcionisao štab i kako nije doneo nikakve mere, bar ne da mi znamo, i kako nije hitno angažovao civilnu zaštitu, koja je mogla da bude već potpuno organizovana, da organizuje volontere koji će nositi hranu starijim ljudima, koji neće morati da izlaze, a ne sad to da organizujemo i na ovakav način. To je problem.

Pre nekoliko dana tema je bila broj respiratora. U jednom trenutku je to bila javna informacija, pa je onda premijerka rekla da je to državna tajna, pa je Vučić rekao da joj je rekao da je državna tajna, pa je sutradan objavljen broj respiratora, pa je predsednik rekao da će on na crno ili polucrno da kupi respiratore, pa onda da je opet državna tajna. Kakva je to poruka?

To je jedna od onih poruka o kojima sam malopre pričala, koje potpuno uznemiravaju građane i dovode do nepoverenja. Jedan gorki vic koji kruži je: „Bolje da nas virus uhvati na vreme.“ To jeste šala, ali to je naša zbilja, i ne može vlast da se ponaša tako što će reći – naći ćemo svakojake… Jutros sam slušala kako je predstavnik medicinske struke rekao da je to  nedopustivo, jer su se oni ranije već suočili sa problemom nabavljenih respiratora, koji nisu ispunjavali medicinske uslove, nisu radili kako treba. Da li će narod, kada čuje takvu izjavu predsednika države, biti miran i reći – pa dobro, staviće me na respirator i ako se razbolim, koji je nabavljen kako god, pa me možete i streljati na crno? Kakav ćemo imati odnos sa Evropom ako predsednik kaže – ali ja sam želeo da sakrijem broj respiratora, jer ih mi imamo više po broju stanovnika nego Nemačka, koja ih pravi, ali sad smo rekli koliko ih imamo i sad će mene to onemogućiti, otprilike, da prevarimo nekog predsednika vlade? Problem je što tu izjavu prati ceo svet, i to je nedopustivo. Druga stvar – da li to sada otvara vrata prevarama, da li ja sada mogu da varam nekog koliko imam godina, da prevarim nekog da sam jako bolesna i da objasnim plačući da mi je baš potrebno više alkohola za dezinfekciju… To je, jednostavno, nedopustivo.

Kada je reč o slobodi medija, da li očekujete da se tu nešto dodatno dogodi u smislu ograničavanja slobode,  imajući u vidu da je vanredno stanje?

Ja očekujem, moram da priznam da je moje lično mišljenje da očekujem da se uskrati kritika nekih poteza. Ali mislim da u ovom trenutku  treba ograničiti neuke političare da daju izjave koje uznemiravaju javnost. Nedopustivo je takvo davanje izjava.

Na koga i šta mislite konkretno?

Ako jedan dan kaže – sve ćemo učiniti da zaštitimo sve, a drugi dan plačnim glasom da ćemo se oprostiti od mnogih svojih bliskih, da li to stvara paniku? Da li stvara paniku kada kažu – morate da poštujete to da perete ruke, a sapuna više nema u radnjama, da li je normalno da kaže – morate stalno vršiti dezinfekciju, a sredstava nema? Dajte onda struci da priča, ali stvarnoj struci, a ne onom ko daje uz osmeh uputstvo narodu, možda je stručnjak, ali nemojte ga pustiti da govori da žene odu da kupuju u Italiju, i to tri dana pre proglašenja vanrednog stanja i sa već gomilom obolelih. U ovoj situaciji takvo ponašanje, ponovo kažem, izaziva nevericu, izaziva uznemirenost. Zato stručnjaci treba da govore, a političari su tu samo da nam kažu koje su mere preduzeli i koja je odluka doneta.

Način na koji je uvedeno vanredno stanje, način na koje su te predložene mere implementirane, te pretnje, da li to možemo da smestimo u kontekst daljeg urušavanja vladavine prava i pravnog sistema ili ne?

Naravno da vodi urušavanju vladavine prava, zato što svi imamo sumnju, jer ako se ministar vojske obraća predsedniku države i izražava nadu da će predsednik države doneti odluku o vanrednom stanju, pa narod posle pogleda Ustav, pogleda šta tamo piše, kako onda stvoriti poverenje u vladavinu prava? Jer upravo u trenutku kada donosiš tako tešku, najjaču meru u pogledu funkcionisanja države, gde mogu da se suspenduju ili smanje određena, osnovna ljudska prava, onda imamo jako urušavanje i gubljenje vere u ono što predstavlja vladavinu prava.

Da li vi i ja sada, imajući u vidu šta se dešava napolju, insistirajući na vladavini prava i na poštovanju Ustava i Zakona, zapravo pričamo o tricama i kučinama?

S jedne strane, to jesu trice i kučine ako se oko tebe se dešava nešto strašno, ako dnevno umiru stotine ljudi u Italiji, onda ti kažeš – sve ću uraditi u okviru onoga što vraća poverenje. Evo, da ne budem samo negativna – pročitala sam juče intervju direktorke Batuta, koja je dala objašnjenje šta se dešava, kako će se možda za godinu, godinu i po dana doći do vakcina, a možda i ranije, ali da ta bolest nije nešto toliko tragično da će biti uništena država, nestati narod. Objasnila je normalnim jezikom i bez vike i bez pretnji, a i bez patetike, šta se dešava. To je način na koji se mora vladati i poštovati i dostojanstvo i Ustav. Sve ono što se govori mora da ima okvir, jer često pravnici kažu da forma štiti sadržinu. Forma nije važnija od sadržine, ali je nekada štiti. Ja nikada više neću moći da verujem u neka objašnjenja, naročito ne jer se pitam – da li smo doneli Zakon o smanjenju rizika od katastrofa  2018. godine, koji ovaj put nije u pravoj meri primenjen, da bismo skinuli jednu od obaveza prema Evropskoj uniji, ili smo ga doneli kako bismo zaista imali delotvoran zakon, koji reguliše ovakvu situaciju, i u niz poglavlja govori i o epidemiji i pandemiji?

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović