Milan Milutinović – od Saveza komunista, preko Rambujea, do Haga

'Od 1969. do 1971. bio je član predsedništva Socijalističke omladine Jugoslavije. Milutinović je bio član društveno-političkog veća Savezne skupštine od 1969. do 1974. i član spoljnopolitičkog odbora. Istovremeno je bio predsednik Opštinskog komiteta Saveza komunista Vračara i član Gradskog komiteta SK Beograda. Od 1974. do 1977. bio je Sekretar za ideologiju Gradskog komiteta Saveza komunista u Beogradu. Od 1977. do 1982. bio je republički sekretar za prosvetu i nauku.'

'Na pitanje jesu li razgovori o pregovorima u Dejtonu 'bili mučni' i ubeđivački, kaže da nije bio neposredni akter toga, da je njegova uloga više bila logistička, nego suštinska, ali da jeste vršio pritisak na rukovodstvo na Palama da ga prihvati. O tome da je Dejton došao na kraju prvog Klintonovog mandata, kada mu je trebao veliki međunarodni uspeh, Milutinović je rekao da Dejtonski sporazum jeste specifičan jer ima elemente koji su inovacija u međunarodnoj praksi, da je bio politički potreban svima koji su patili. 'To se moralo završiti i postojala je saglasnost o potrebi zatvaranja te bosanske tragedije i u tom smislu su svi bili saglasni, pa nije samo problem mandata. U politici treba biti pragmatičan i ceniti šta druga strana misli, ako nema zajedničkih inetresa, neuspeh je uvek zagarantovan'.'

'Paradoksalno je da se među onima koji su uključeni u Glavni odbor u času kad sam ja isključen - nalazi jedan od najbezobzirnijih i najciničnijih apartčika, egzekutora Brozove partije ranih sedamdesetih godina. To je čovek koji je redom pozivao sve nastavnike Filozofskog fakulteta u Beogradu, i jednom po jednom, u četiri oka, pretio da će biti izbačeni s posla, da fakultet na kome se nalaze neće biti više finansiran, da njegove diplome svršenim studentima više neće važiti - ako ne odstrane s fakulteta mene i sedam drugih profesora filozofije i sociologije. Reč je o Milanu Milutinoviću, sadašnjem ministru inostranih poslova. Na sednici Glavnog odbora 24. avgusta 1995. godine kritikovao sam predsednika što takvog čoveka uzdiže na visoke položaje. U pitanju nije sposobnost već moral. Kao da je hteo da pokaže da pitanje morala nije važno, predsednik ga je sad uveo i u Glavni odbor Socijalističke partije. Posle toga, moram da priznam, da sam srećan što više nisam član tog tela' - napisao je akademik Mihailo Marković (12. decembar 1995), jedna od dotadašnjih ideoloških perjanica vladajuće stranke.'

'Prema oceni OEBS-a opozicija je dobila većinu. Međutim, kada se pogleda pažljivije spisak tih opština, malo su tu pobrkani lončići, jer, naravno, ta delegacija za 24 sata nije mogla sve da savlada', kazao je Milutinović.'

'Milošević je 1997. godine postao predsednik SRJ, a njegovog naslednika na Andrićevom vencu tražili smo među 17 kandidata. Većina opozicije bojkotovala je izbore, pa su u drugi krug ušli Miloševićev kandidat Zoran Lilić i lider SRS-a Vojislav Šešelj. Šešelju pobeda nije donela funkciju, pošto na birališta nije izašlo 50 odsto plus jedan birač. Nemački 'Zidojče cajtung' ocenio je: 'Birajući između Šešelja i Lilića, Srbi su imali izbor između kuge i kolere. Srpsko društvo je iznemoglo od duge bolesti'. Mesec i po kasnije izašli smo na 'popravni'. Milošević je sada kandidovao Milana Milutinovića, koji je obećavao reforme, zgranut onim što vidi u šetnji Srbijom, i smireno poručivao: 'Ako pobede nacionalisti, svi ćemo trpeti, jer nacionalistički lideri ponovo prizivaju rat'. Birali smo između sedam kandidata, među kojima su bili Vuk Drašković i Dragoljub Mićunović, a u drugi krug ušli su Vojislav Šešelj i Milan Milutinović, koji je pobedio. Izbori su uspeli, pošto je u drugom krugu izašlo 50,98 odsto građana.'

'O predsedničkim izborima 1997. godine kada je pobedio Šešelja, i tome da je deo opozicije često govorio da je dobio neuobičajeno puno glasova Albanaca, čak i u Drenici, kaže da ipak treba gledati zvanične rezultate, da je najviše glasova ipak dobio u Srbiji, kao i Vojislav Šešelj. Slogan na tim izborima glasio je 'I Srbija i svet', čega se i danas drže sve značajnije stranke na političkoj sceni Srbije. Milutinović kaže da ga je smislio sam, da je smatrao da jedno bez drugog ne može, 'da Srbija ne može biti izolovano ostrvo, i da ukupan politički i ljudski razvoj mora biti tako konstituisan, i internacionalno i nacionalno'. O tadašnjim predizbornim obećanjima, na primer da će Srbija stići danski standard, odgovorio je da on to nije rekao i da bi voleo da vidi insert toga, jer se takvim poređenjima nikada nije bavio.'

'Kad je već bio vidljiv fijasko pregovora u Parizu početkom 1999. na novinarsko pitanje šta će dalje sa nama (valjda i njima) biti, aktuelni predsednik Srbije je samo kratko rekao: 'Ke sera sera' (Šta bude, biće).'

'Dve delegacije nisu direktno razgovarale. Mi sa Albancima u stvari nikada nismo ni razgovarali, uvek je bilo posrednika. Bilo je manjkavosti u proceduralnom smislu. Nije bilo jedinstva ni unutar Kontakt grupe. Tekst je predviđao referendum samo na jednoj teritoriji, pa se onda unapred znao rezultat', kaže Milutinović. 'Teško je sada biti pametan, taj problem postoji još od Prizrenske lige, i nije se samo prelila situacija iz Albanije na Kosovo. Veliko je pitanje da li je i sam Rugova mogao da reši situaciju jer je i njegov život bio ugrožen od ekstremističkih grupa. To pitanje je tinjalo stotinak godina, i svaka je vlast imala svoje probleme i rešavala ih na razne načine', ocenio je bivši predsednik Srbije.'

'U seriji Bi-Bi-Si-ja 'Smrt Jugoslavije' iz koje se saznalo da se sa Medlin Olbrajt sreo četiri puta, i da joj je, u dogovoru sa Miloševićem ponudio da NATO dođe u Srbiju pod komercijalnim uslovima, Milutinović kaže da su 'svi pokušavali da nađu način da se izbegne ono najstrašnije, i da je postojala ideja da se, s obzirom na veliki broj baza SAD, jedan broj njih izmesti na Kosovo, kao što je recimo to u sporazumima sa Nemačkom ili Italijom, ali pod uslovom da tu odluku ratifikuje srpski parlament'. 'To je bila ideja još u razgovorima sa Holbrukom 1996. godine, da se direktno ide u NATO, a ne preko Partnerstva za mir, jer sam mislio da bi u tom kontekstu mnoge stvari išle drugačije. I išle su čak i do 1998. Propalo je jer se očigledno nije uklapalo u koncepciju koja je bila pripremana za druge svrhe. Mi smo hteli da po svaku cenu izbegnemo bilo kakav konflikt, da drugačije rešavamo stvari', rekao je Milutinović. Na pitanje kako je Olbrajtova na to reagovala, Milutinović kaže da je ona bila iznenađena u velikoj meri i da je na odbijanje više uticala njena okolina. 'Taj zamajac se nije mogao zaustaviti'.'

'Ističući da je na ostavku pomišljao i ranije, kao i da SPS 'prečesto radi sam protiv sebe', a u čemu on ne želi da učestvuje, posebno je naglasio da je od njega 'ultimativno zatraženo da se postavi iznad Ustava i zakona Republike', što naravno 'nikako nije mogao da prihvati'. SPS je uzvratila na ove optužbe pismenim saopštenjem, u kome je objašnjeno da je partija od njega očekivala da 'odbije da potpiše neustavne i po građane Srbije štetne zakone usvojene većinom DOS u Narodnoj skupštini Republike Srbije, na šta Milan Milutinović, kao predsednik Republike Srbije, po Ustavu ima pravo'. Partija mu je, u istom saopštenju, prebacila i da je od njega očekivala da abolira Dragoljuba Milanovića 'koji je sramno optužen za smrt 16 radnika RTS, a koje je ubio NATO svojim bombama' i negirala da je od njega zahtevala da bude iznad Ustava i zakona. Ali, potvrdila je da se nije nadala 'da bilo kome povlađuje kada je reč o ugrožavanju interesa i dostojanstva Srbije'.'

'Napadajući Milutinovića zašto se ne izjašnjava o odluci republičke vlade o predaji Miloševića njegovi partijski drugovi podsetili su ga da su ga građani Srbije birali za predsednika kao kandidata SPS i da očekuju da objasni da li poseduje bilo kakva ovlašćenja da u političkom životu spreči grubo kršenje Ustava i zakona. Pritom su mu zamerili i to što se nije javno izjasnio da li odobrava ili osuđuje predaju naših državljana Hagu. 'Ja sam se držao slova Ustava, po kome je predsednik republike predsednik svih njenih građana', objasnio je zašto se nije umešao u krivični postupak protiv svog dotadašnjeg prijatelja i šefa.'

'Moj status je veoma jasan. Generalni sekretar SPS-a Zoran Anđelković je demantovao ono što su neki objavili – da navodno sledi moje isključenje iz stranke. Dakle, takvih razmišljanja nema, već zahteva da 'više budem prisutan u javnosti'… i da 'svojim većim angažovanjem afirmišem politiku SPS-a'. Očigledno se zbog velike dinamike našeg političkog života zaboravlja da sam ove godine dao nekoliko opširnih intervjua na TV-u i u nedeljnicima i odgovarao i iznosio svoja mišljenja na sva aktuelna pitanja.'

'Što se tiče raznih analiza i tekstova u kojima se govori o 'pritajenoj netrpeljivosti' između njega i Miloševića, Milutinović je rekao da tračeva ima, ali je suština da u svakom poslu ima i neslaganja, ali da je to daleko od nepoverenja. 'U pitanju su drugačije procene, različitost vaspitanja i porekla, pa bih više na to stavio akcenat'.'

'Milutinović je u emisiji Mire Adanje Polak na RTS rekao da se ne oseća odgovornim, jer po načelu komandne odgovornosti nije imao nikava ovlašćenja i nadležnosti prema Vojsci Jugoslavije i MUP Srbije, koji su, kako je naveo, bili po ustavu u nadležnosti saveznog predsednika, odnosno Vlade Srbije. 'Kada pročitate optužnicu, ona sama po sebi ima jednu bombastu kvalifikaciju, ali kada vidite šta stoji iza toga, onda vidite da to nije to, i naravno, osećaj je sasvim drugačiji. Ali, sama činjenica da to postoji i da je to tako kvalifikovano nije ni malo prijatno', rekao je Milutinović naglasivši da nije pravio nikakve pogodbe kako mu ne bi bilo suđeno pred tribunalom.'

'Taman posla, ja sam sasvim normalan čovek i sa te strane nisam nikakav problem. Zašto bih dovodio u neugodnu situaciju policiju koja brine o mojoj bezbednosti? Iz određene kože čovek ne može da izađe. Mislim da smo civilizovana zemlja i da ne mora da se zvoni na vrata. Stvar je moje države koje će manire upotrebiti'. Govoreći o mogućnostima da preživi boravak u Hagu, Milutinović je rekao da njegova 'zdravstvena situacija nije briljantna', zbog tri bajpasa, urađene operacije na otvorenom srcu i drugih zdravstvenih teškoća 'koje mogu biti fatalne'.'

'Upitan kako sada gleda na sve šta se dešavalo njemu i oko njega, Milutinović je rekao: 'Ostaje jedna praznina zbog svega što se desilo. Možda je moglo da bude bolje... Osnovna je korekcija: šta mi bi da se kandidujem za predsednika'.'

'Ne samo da sam iznenađen već sam i duboko šokiran tim vestima. To je za svaku osudu i treba da se istraži do kraja – do potpune istine.'

'Oslobađajuću presudu Milanu Milutinoviću, po svih pet tačaka optužnice, veće je obrazložilo nalazom da nije dokazano da je on 'značajno doprineo zajedničkom zločinačkom poduhvatu' budući da nije imao direktnu kontrolu nad snagama Vojske Jugoslavije i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije koji su ga sprovodili: 'Pretresno veće ne prihvata da je Milutinović imao zakonsku obavezu proisteklu samo iz službene zakletve, a bez značajne de jure i de fakto vlasti, da deluje da bi sprečio događaje do kojih je došlo na Kosovu. Pored toga, pretresno veće nije spremno da prihvati da je njegov doprinos putem propusta bio značajan, s obzirom na to da Milutinović nije imao ovlašćenja nad snagama koje su počinile date zločine'.'

'Koga zanima da li je on član SPS-a, neka pogleda vreme kada se on dogovarao sa Đinđićem. Ko god je prešao granicu i otišao u tribunal, za nas je irelevantno iz koje je stranke, mi na istovetan način gledamo na sve njihove sudbine i trudimo se da im pomognemo, nebitno da li su iz SRS-a ili iz SPS-a. A kako je Milutinović svojom odbranom pomogao svojim saradnicima, neka sam oceni', dodao je Ružić.'

'O optužnici koja je protiv njega, kao i protiv Ojdanića, Lazarevića, Pavkovića i Šainovića menjana tri puta, i na pitanje je li suština njegove odbrane bila da su i vojska i MUP bili van njegove nadležnosti, Milutinović kaže da je to tačno i da je sam Ustav propisivao da on nije imao prava ni na kakva naređenja 'bilo kom vojniku, niti bilo kom policajcu'. 'Zločina je bilo sa obe strane, ali treba biti precizan, jer se optužnica bavila sa svega pet dana rata i pet dana zbivanja, a u vreme kada je pisana bila su još uvek ratna dejstva, pa nije sve u njoj moglo da drži vodu'. Rekao je da ima osećaj gorčine zbog toga što je bio odvojen od porodice i zato što je, iako nevin, proveo pet godina u zatvoru Sheveningenu. 'Ali ne u meri da bih bio ogorčen i osvetoljubiv čovek', rekao je Milutinović i dodao da su mu i pored osećaja samoće dani u Sheveningenu brzo prolazili.'

'Nema me u javnosti. Ja sam svoje odradio. Nikoga nisam opanjkao, ni protiv koga nisam svedočio. Kada su me oslobodili svih krivica, osetio sam da sam ponovo rođen, ali ne zbog sebe, već zbog porodice. Ja se lično nisam uzbuđivao jer nisu ništa mogli da mi prišiju, iako su se trudili. Onda su digli ruke', kaže Milutinović za Danas.'