Lečić: Još jedna značka na reveru vlasti

Uloga koju Branislav Lečić trenutno igra u stvarnom životu pre nekoliko godina nije mogla ni da se zamisli. Kako je od simbola otpora režimu Slobodana Miloševića i vesnika nade u promene sa početka devedesetih, dospeo do uloge tužnog pajaca koji ide od jedne do druge režimske televizije sipajući otrov po kolegama i ponavljajući da mu je Dragan Đilas upropastio život? Za koji dan to pitanje više neće biti ni važno.

Najnovija vest glasi “Pozorišta i kolege okrenuli leđa Lečiću – svi odustali od učešća na festivalu u kojem je glumac u žiriju”.  A kad odete dalje od naslova, nije baš da su odustali, nego su izveli predstave, ali neće da ih Lečić oceni. Nije manje važno objašnjenje – što se on „aktivno uključio u podelu medija u Srbiji na podobne i nepodobne, baveći se u, za njega, podobnim medijima, isključivo iživljavanjem, zlostavljanjem i u svakom smislu maltretiranjem Danijele Štajnfeld“.

I zaista, ko je poslednjih nedelju dana živeo u Srbiji mora da se bar jednom zapitao – šta se ovo dešava sa Branislavom Lečićem? Jel on to “preleteo”?  Svakog jutra sa neke od nacionalnih frekvencija ponavlja kako je Đilas za sve kriv, tabloidi ga na naslovnim stranama citiraju  “Đilas mi smestio silovanje”, vlast ne pominje, u sud veruje kao da je u normalnoj državi. Kako to neki umetnici povlače predstave sa festivala jer ne žele Lečića u žiriju, a festival ga brani uličarskim rečnikom kao da se kandiduje za narodnog poslanika? Ako se neko slučajno razočarao, a sve je manje onih koji su za ta osećanja uopšte sposobni, ne treba da bude tužan. Ovo je samo još jedan u nizu simbola pregažene generacije koji je bačen u blato i sve je baš kako bi trebalo da bude.

Izvor: FoNet

I nećemo ovde suditi Branislavu Lečiću zbog optužbi za silovanje, ni da li je navodno ili nije navodno, time su se mediji bavili i previše. Jedan deo javnosti iskreno veruje da je Lečiću namešteno, da je sklonjen sa političke scene i da je žrtva ženske ambicije. Oni drugi isto tako veruju da on nije ni prvi ni poslednji koji je učinio krivično delo, mislio da će mu proći jer je „faca“, a kad se to nije desilo on se jednostavno „prodao“. Treći ta dva povezuju, nekome iz vlasti je trebao on kao još jedna značka, a nije imao nelegalne objekte ni na Savi ni na Zlatiboru, deca mu nisu pravila probleme, moralo se nešto naći. On će poslužiti kao Šapić, kratak bljesak i dugi niz onih oni koji tvrde da nikad nisu ni verovali da će od njega biti političar. 

 

Recept za osvajanje Pinka

 

Da  nešto ozbiljno ne valja posumnjali smo još u aprilu 2019. kada su demonstranti odustali od pohoda na televiziju Pink, a Lečić održao onaj apsurdni govor na kamionu:

„Nasmejaću se Željku Mitroviću i Pinku, ha ha ha ha, naseo si! Mi Pink ne osvajamo tako!“

A kako ga osvajamo? Kako odlučiš da gostuješ 13. novembra kod Jovane Jeremić, nekadašnje zvezde Hepija, u čijem se studiju svakodnevno smenjuju gosti koji govore sve najbolje o Vučiću, sve najgore o opoziciji, a između toga opravdavaju ratne zločine, vraćaju Kosovo i legalizuju prostituciju. Lečić je „ispoštovan“ bar  time što je gostovao sam i što mu je posvećeno čak 42 minuta.

„Dobro jutro“, veli on.

„Šta je dobro, Leko“, kaže ona skoro zapevajući.

„Pa dobro je što je Danijela materijalno napredovala posle ovog slučaja”, prve su reči Branislava Lečića na Pinku, mediju koji je odabrao da ekskluzivno ispriča svoju priču. I očekivano je da kaže da slučaja silovanja nema jer je tužilaštvo odbacilo prijavu glumice Danijele Štajnfild zbog nedostatka dokaza, da mu je bilo teško dok je čekao, dok su ga mediji nazivali monstrumom. I tu je trebalo da stane. Da kaže da mu je žao, ali da više nema o tome šta da se priča. Ali ne! Voditeljka mu podilazi (da odgledala sam svih 42 minuta), kaže kako je bila uz njega sve vreme kao da su drugari. Poteže najpodliji od svih podlih argumenata:

„Ako koga žene vole, vole tebe! Pa ti da imaš potrebu da nekog siluješ, a tolike  žene žele bar da te dodirnu!“

I on je ne prekida. Ne kaže joj da prestane i da to nema nikakve veze, to je kao da ne verujete da sveštenik može da bije svoju ženu. A može. Da objasni neukima da nema to veze jesi li lep pa sigurno nisi silovao, a još manje da li je žrtva lepa. Ne! Lečić hvata udicu nove Pinkove nade i ne zaustavlja se – pa kaže da voli žene, da on nije LGBT, žene su mu inspiracija, pominje majku, ali ne edipovski, kaže da je džentlmen i branilac žena… I dok kamera uporno snima grafikon rasta gledanost Pinka, kreću optužbe o koleginici, njenim motivima, detaljima iz života. Na kraju, zna glumac kako treba, rasplet. Opozicija i mediji koje kontroliše Đilas stvaraju napetost u društvu, hoće da se na kraju poubijamo, Đilas  je prepoznao da je Leka  šmeker, razuman, objektivan i neće da pljuje vlast…Đilas  želi da  bude jedina opozicija i to po milosti zapada, ali neće nikad doći na vlast ! Sve to kaže Lečić, a ona se smeje, ciči, raduje se, sve je kako treba. I u deliću sekunde gledaocu prolazi kroz glavu „Prodao se!“. Ne, ne prolazi, jer to je Pinkov gledalac, a ne neki novinar koji analizira.

Povezan sadržaj
Siniša Dedeić 5. 12. 2019.

E da je tu sve prestalo! Ali samo dva dana kasnije na televiziji Hepi, još 43 minuta kod Marića. Sve iz početka, i istina koja  je izašla na videlo, i prošao poligraf, svi detalji slučaja, poruke, tvitovi, transkript razgovora, i opet kako su ga nazivali monstrum, psihopata, predator, (ko još ono beše nabraja po televizijama kako ga sve zovu). I na kraju: „Kako je moguće da ti koji se zovu demokratski nezavisni mediji privilegovani u odnosu na sve druge, mi smo svi nazadni a oni okrenuti ljudima, sad ne zovu!“ Muzika za srećne uši.

Samo nekoliko dana kasnije na K1 kod Jovane Joksimović, malo drugačija atmosfera jer je malo drugačija i voditeljka, bilo je i pitanja o kolegama koje ćute, i onima koji ga bojkotuju, i zašto su mu okrenuli leđa. Svejedno je proveo dobrih 40 minuta na još jednom provladinom mediju gde je uspeo da ponovi da Danijela Štajnfild laže, da je Đilas stavio Lutovca u svoj klub, pa Demokratska stranka danas ima 0,02 posto podrške, da je Danijela iskorišćena da bude izbačen i politike. Nesiguran u ulozi onog iza koga je kaže stalo 99 posto kolega, ali ih je on sprečio da izađu u javnost jer je hteo da se izjasni sud.

Istog dana posle podne gostovao je i na B92 kod gospodina Fokusa, ali to je stvarno bilo previše. Jer svi ti sati razgovora samo su još više utvrdili da ni društvo, ni mediji, ni napasnici uopšte nisu primetili da su već dvadesete godine novog veka. Od Lečićeve prve reakcije da on prosto ne može biti silovatelj, do zastrašujućih poljubaca prema kameri posle poligrafa, pa sve do sadašnjeg ponižavanja žrtve dok ona nije u mogućnosti da se brani. U Srbiji je silovanje i dalje samo nasilni seksualni čin, po mogućstvu uz slomljenu ruku i vilicu. E tada možda verujemo.

 

Generacijska stvar

 

Interesovanje za Lečićevu sudbinu pomalo postaje generacijska stvar, podela po tome da li se sećate protesta devedeset prve.

 „Slobodane imaš tako lepo ime, pa znaš li ti koliko te je ljudi volelo, znaš li ti Slobodane čoveče kolika su srca bila puna tebe jer si se setio Srbije! A gde si sad?“

Ove reči iz 1991, izgovorene na Terazijskoj česmi danas ne zvuče važno, malo ko ih se seća, ali tada su, svesno rizikujem patetiku, stvarno značile nadu. Rat se tek spremao, najgore je tek dolazilo, a za neke mlade ljude velike demonstracije i taj govor Branislava Lečića u kojem nema ružnih reči, uvreda ni mržnje, značile su da možda neće sve propasti. I on je postao simbol te nade. Onaj koji traži ispunjenje zahteva, onaj koji neće da se skloni sa ulice dok SPS „ne ugleda život i demokratiju“.

„Ne plašim vas se ič jer hoću da živim sa pravom kičmom kao svaki kulturan čovek u ovoj Evropi, jer Srbi imaju kičmu nije to poguren narod!“

Izvor: FoNet

Nada se okrunila kad je posle deset godina postao Đinđićev ministar kulture, prvi posle promena! Čega se iskreno sećate iz tog vremena? Ničega. Već smo znali da su šanse naše generacije prokockane, ali nije se gnev nikad lepio za Leku. Opet je bio tu negde, lep i uspešan glumac, povremeni pokušaj političara…Posle još skoro 10 godina, 2019. ponovo protesti i ponovo na Terazijskoj česmi Lečić urla da bez slobode nema života i pita gde je protest na nacionalnim televizijama.

„Jedini narod koji ovaj ovde priznaje jeste takozvani njegov narod, a to su oni koji ga glasaju, oni koji se pred njim klanjaju oni koji ga se plaše. E pa mi nismo taj narod Aleksandre Vučiću! Sklanjaj se sa istorijske scene jer si ti demon prošlosti, ti si taj vuk koji je obukao demokratsku jagnjeću kožu! Znamo mi šta si ti radio!

I opet ovacije, ali nekako više po navici, bez pravog entuzijazma, bez one energije i kod govornika i kod građana. Tek da se nasluti gde će biti samo dve godine kasnije. Taman gde i nade demonstranata. U džepu vlasti.

 

Uvela ruža

 

Kažu da nema ništa tužnije od bivše lepotice (važi i u muškom rodu). Kada prvi put majstor koji je već krenuo iz stanice ne zastane da otvori vrata kad ona mahne, kada policajac prvi put stvarno zatraži da uradi alko test, kad ne dobije željenu poziciju na poslu. Ako ne shvati na vreme da joj osmeh više ne otvara vrata i da joj neće biti oprošteno „zbog lepih očiju“,  ako ne nanjuši da su oni drugi, oni koji ne znaju kako je lepo ići kroz život lakšim putem jedva dočekali njen pad, ako samo tada poklekne i poveruje laskavcima – bivša lepotica pretvara se u grotesknu figuru koja pliva između simpatije i podsmeha okoline. 

 

Naslovna fotografija: FoNet