Od ulice do glasačke kutije: šta Srbija može da nauči od Mađarske

Srbija dugo nije videla ovako dugotrajnu građansku mobilizaciju, nove mreže poverenja i angažovanje velikog broja ljudi izvan konvencionalnih opozicionih struktura.

Ali, prelazak od ulice do glasačke kutije menja prirodu izazova. Izbori zahtevaju organizaciju, podatke, lokalnu infrastrukturu, kapacitete za dan glasanja i sposobnost da se ubede ljudi koji nikada nisu protestovali. Vladajuća stranka u Srbiji ući će u tu utakmicu s ogromnom organizacionom i medijskom prednošću, dok briga zbog institucionalnog pritiska, ugrožavanja izbornog integriteta i zloupotrebe državnih resursa i dalje ostaje u središtu političkog ambijenta.

U tom kontekstu, vredi pogledati severno, ka Mađarskoj.

U aprilu 2026. Tisa, stranka Petera Mađara, uspela je da porazi Fides Viktora Orbana koji je 16 godina bio na vlasti. Mađarska i Srbija se, naravno, razlikuju istorijski, institucionalno i politički, te mađarsko iskustvo ne treba tretirati kao gotov obrazac.

Ipak, postoje paralele: zarobljena država i duboko ukorenjena vladajuća stranka, neravnopravno medijsko okruženje, ogromne prednosti vlasti, uključujući korišćenje državnih resursa za političke kampanje, fragmentirana i oslabljena tradicionalna opozicija, kao i nova politička snaga koja pokušava da rasprostranjeno nezadovoljstvo pretvori u izbornu većinu.

Posebno zanimljivo kod Mađarske nije samo to što je Orban izgubio. Zanimljivo je kako je relativno nov politički pokret uspeo da izgradi organizaciju neophodnu za nadmetanje s političkom mašinerijom koja je godinama unazad sebe gradila za nepobedivost.

Mađarsko iskustvo je, u krajnjoj liniji, priča o prelasku od besa ka učešću, od učešća ka organizaciji i od organizacije ka izbornoj moći.

Vera u pobedu

Možda je prvo dostignuće Tise bilo psihološko. Mađarske opozicione stranke godinama su vodile kampanju protiv Orbana, razotkrivale korupciju i usaglašavale kandidate, ali su mnogi građani prestali da veruju da one zaista mogu da pobede. Tisa je postepeno menjala tu percepciju.

Stranka je postala očigledna politička destinacija za one koji su želeli promenu. Kako je njena podrška u anketama rasla, a mreža podružnica se širila, pridruživalo se sve više volontera, rasle su donacije, kao i pažnja birača i vidljivost pokreta. Tisa je delovala sve sposobnije za vođenje vlasti. Mnoge postizborne analize prepoznaju upravo tu interakciju između liderstva, organizacije, poruke i mobilizacije kao jedno od centralnih objašnjenja proboja.

Tisa nije samo ubedila ljude da Orban treba da ode. Ubedila je dovoljan broj njih da on zaista može biti poražen. Ta razlika je bitna u političkim sistemima u kojima je jedna stranka na vlasti toliko dugo da njena vladavian počinje da deluje neizbežno.

Za Srbiju, gde je čitava jedna generacija odrasla poznajući samo vlast Aleksandra Vučića i SNS, taj psihološki pomak može biti podjednako važan kao i bilo koja pojedinačna kampanjska tehnika.

Kako doprеti do druge strane?

Tisa je takođe razumela da poraz Fidesa zahteva nešto više od mobilizacije ljudi koji Orbana već ne vole. Potrebni su bili i bivši glasači Fidesa, apstinenti i ljudi otuđeni i od vlasti i od tradicionalne opozicije.

Kampanja je zato izbegavala da se prevashodno definiše kroz staru levo-desnu podelu. Mađar je koristio nacionalne simbole i govorio o Mađarskoj, dostojanstvu, suverenitetu, javnim uslugama i nacionalnoj obnovi. Putovao je opsežno kroz konzervativne krajeve i manje zajednice, umesto da se prevashodno fokusira na Budimpeštu i druga opoziciona uporišta.

Njegova biografija bila je od pomoći. Kao neko ko je potekao iz Fidesovog ekosistema, Mađar je nezadovoljnim glasačima vlasti mogao da ponudi politički izlaz, a da od njih ne traži da se odreknu svega u šta su prethodno verovali. Poruka je, u suštini, bila da ne moraju da postanu tipični glasači opozicije da bi zaključili da je sistem otišao predaleko.

Za Srbiju je to važna lekcija. Izborna koalicija sposobna da porazi dominantnu vladajuću stranku ne može se sastojati samo od studenata i postojećih glasača opozicije. Ona mora da dopre i do politički pasivizovanih građana, ljudi koji ne veruju tradicionalnoj opoziciji i razočaranih glasača vlasti. Mađarsko iskustvo sugeriše da poraz ukorenjene vlasti zahteva prodor u njeno biračko telo, a ne samo maksimizovanje izlaznosti među protivnicima.

Pretvaranje pokreta u organizaciju

Drugi veliki proboj bio je organizacioni. Tisa nije ostala pokret usredsređen na Mađara, velike skupove i pažnju društvenih mreža. Izgradila je infrastrukturu oko entuzijazma koji se rasplamsao.

U središtu su bila tzv. Tisa ostrva (Tisza Szigetek) – lokalno organizovane grupe širom Mađarske. Do kampanje, mreža je obuhvatala hiljade lokalnih zajednica i desetine hiljada učesnika, od kojih mnogi nikada ranije nisu bili aktivni u stranačkoj politici.

Kada je rukovodilac kampanje Peter Tot preuzeo dužnost početkom 2025. godine, opisao je ogromnu energiju koja ga je dočekala unutar tih grupa. Njegov zadatak nije bio da proizvede entuzijazam, već da ga organizuje: da identifikuje sposobne lokalne organizatore, smanji preklapanja, popuni geografske praznine i usmeri hiljade volontera ka zajedničkim ciljevima.

Tot je procenio da efikasna izborna operacija na nacionalnom nivou zahteva otprilike troje snažnih aktivista po biračkom mestu, što je oko 30.000 ljudi na nivou cele zemlje. Ta kalkulacija pokazuje koliko je organizovanje postalo konkretno. Cilj više nije bio samo privući simpatizere. Cilj je bio razviti dovoljno lokalnih kapaciteta da se pokrije cela zemlja.

To je posebno relevantno za Srbiju jer studentski pokret već poseduje nešto što političke kampanje obično teško stvaraju: motivisane ljude, lokalne mreže i određeni nivo društvenog poverenja. Izazov je pretvoriti podršku u odgovornost. Osoba koja simpatiše pokret politički je korisna; osoba koja zna da je odgovorna za organizovanje određenog naselja, sela, biračkog mesta ili grupe volontera organizaciono je moćna.

Lokalna organizacija je bila bitna

Tisin pristup je namerno spustio prag za lokalno organizovanje. Umesto da počne od formalnih stranačkih ogranaka, male grupe građana mogle su lokalno da se organizuju i postepeno postanu deo šire mreže.

To je omogućilo da politička organizacija raste na mestima gde je opozicija tradicionalno bila slaba. Šačica aktivnih ljudi mogla je da organizuje sastanak ili štand na ulici, regrutuje druge, podrži Mađarovu posetu i postepeno uspostavi trajno lokalno prisustvo.

Važno je da Tisa nije tretirala ruralnu Mađarsku kao teritoriju koja jednostavno pripada Fidesu. Kampanja je znatno ulagala u sela i mala mesta i pokušavala da izgradi lokalne kapacitete umesto da neprestano uvozi aktiviste iz Budimpešte ili drugih opozicionih uporišta.

Taj pristup je pojačan Mađarovim opsežnim „obilaskom zemlje“ (országjárás). To nisu bili samo skupovi. Lokalne grupe su pripremale posete, mobilisale učesnike i regrutovale pristalice oko njih. Nacionalni događaj je tako jačao lokalnu organizaciju umesto da nestane čim Mađar ode.

Tot je kasnije rekao da je Tisa, kroz Mađarove obilaske, događaje i druge terenske aktivnosti tokom 2025. dosegla svako mađarsko naselje. Osnovni princip bio je jednostavan: poseta u okviru kampanje trebalo je da iza sebe ostavi organizaciju.

Licem u lice, kao alternativni medijski sistem

Terenska strategija je Tisi pomogla i da odgovori na ogromnu medijsku prednost Fidesa. Umesto da pretpostavi da može da parira televizijskom prisustvu, oglašivačkim resursima i široj komunikacionoj infrastrukturi vlasti, Tisa je ulagala u direktan kontakt.

Volonter koji razgovara s komšijom, štand na ulici u malom mestu, lokalni sastanak ili osoba od poverenja koja objašnjava zašto je promenila političko mišljenje, sve je to postalo komunikacioni kanal. Digitalni mediji su pojačavali te interakcije, ali ih nisu zamenili.

Kada je pristup masovnim medijima izrazito neravnopravan, odgovor nije nužno pokušaj da se, s manjim budžetom, reprodukuje medijska mašinerija vlasti. Izazivač može izgraditi paralelnu komunikacionu infrastrukturu zasnovanu na ljudima i odnosima poverenja.

Volonteri nisu publika

Kampanja je takođe tretirala volontere kao organizacioni resurs, a ne samo kao publiku.

Ljudima su dodeljivani konkretni zadaci: vođenje uličnih štandova, deljenje materijala, kampanja od vrata do vrata, organizovanje sastanaka, prikupljanje kontakata, regrutovanje drugih volontera, pomoć oko Mađarovih poseta, podrška kandidatima u izbornim jedinicama i, na kraju, zaštita biračkih mesta.

Učešće je stvaralo sopstveni lanac liderstva. Lokalne mreže su otkrivale ko se dosledno pojavljuje, ko ume da organizuje druge, kome se lokalno veruje i ko može da preuzme odgovornost bez stalnog nadzora. Neki od tih ljudi su kasnije mogli da preuzmu veće uloge.

To nudi zanimljivu lekciju za pokrete koji su sumnjičavi prema tradicionalnim stranačkim hijerarhijama. Liderstvo ne mora nužno u potpunosti da se određuje odozgo. Organizacija može sama da otkrije lidere pokazujući ko je sposoban da obavi posao. Za studentski pokret koji strahuje od reprodukovanja tradicionalnih stranačkih hijerarhija, to može biti posebno zanimljivo.

Podaci i profesionalizacija

Kako je Tisa rasla, sam entuzijazam više nije bio dovoljan. Tot je posle izbora bio eksplicitan da moderna kampanja, u krajnjoj liniji, zahteva i ljude i podatke.

Veliki skup govori pokretu da ga podržava mnogo ljudi. Izborna organizacija mora da zna ko su ti ljudi, gde žive, da li su spremni da volontiraju i da li neko treba ponovo da ih kontaktira. Po Totovim rečima, kandidati u izbornim jedinicama bili su podsticani da izgrade baze podataka sa oko 15.000 kontakata.

Tisa je posledično razvila profesionalne timove za podatke, događaje, operacije i komunikacije oko svoje mreže na terenu. Bio je to važan prelaz. Pokret se profesionalizovao, ali profesionalci su bili tu da povećaju efikasnost građanske mreže, a ne da je zamene.

Ta razlika je potencijalno važna za Srbiju. Studentskom pokretu mogu biti potrebne profesionalne kampanjske veštine, pravna ekspertiza, sistemi za podatke i logistika, bez nužnog usvajanja organizacione kulture tradicionalnih stranaka od kojih je pokušao da ostane nezavisan.

Tehnologija je podržavala organizaciju, nije je zamenila

Tisa je na kraju razvila sopstvenu digitalnu platformu za organizovanje, TISZA Világ, koja je povezivala pristalice s lokalnim grupama, aktivnostima i mogućnostima za volontiranje. Koristila je i zadatke, poene i značke kako bi podstakla učešće.

Ali hronologija je važna. Tisa nije prvo napravila aplikaciju, a zatim pokušala da oko nje stvori pokret. Lokalne zajednice i volonterske mreže došle su prve. Digitalna infrastruktura je uvedena tek kada je učešće postalo preveliko da bi se neformalno koordinisalo.

Relevantna lekcija stoga se manje odnosi na to koju aplikaciju koristiti, a više na to šta tehnologija treba da postigne. Cilj je da se nekome ko izrazi interesovanje olakša sledeći korak: da se pridruži lokalnoj zajednici, prisustvuje skupu, volontira i na kraju preuzme odgovornost. Tehnologija funkcioniše kada smanjuje razdaljinu između onlajn simpatije i offline učešća.

„I ovo može da bude lepo“

Tisina komunikaciona strategija crpela je snagu iz energije njenih pristalica. Mađar je često generisao veoma visok angažman uz proizvodnju manje sadržaja od komunikacione mašinerije Fidesa. Pristalice su postale distributeri, što je kampanji omogućilo doseg koji se nije mogao kupiti isključivo kroz tradicionalne medije.

Istovremeno, Tisa je pokušavala da ne reprodukuje svaki aspekt političke kulture protiv koje se borila.

Tot je posle izbora rekao da je kampanja dobijala kompromitujući materijal o političkim protivnicima i njihovim porodicama, ali da je odlučeno da se to ne koristi. Njegov argument bio je da politička promena treba da znači i drugačiji politički moral.

Simbolički se to videlo posle izbora, kada je bilbord u Budimpešti, poznat po višegodišnjim vladinim kampanjama zasnovanim na strahu, zamenjen cvećem i porukom „I ovo može da bude lepo“. Ta slika je uhvatila širu iscrpljenost stalnom političkom mobilizacijom kroz strah, neprijatelje i mržnju.

Za građanske pokrete, bitna je svest o tome da je verodostojnost oskudan politički resurs. Pokret koji poziva na raskid s nekom političkom praksom može brzo da poništi svoju prednost ako počne da se ponaša potpuno isto kao akteri koje kritikuje.

Povezivanje korupcije sa svakodnevnim životom

Tisa je takođe uspela da složena pitanja o nazadovanju demokratije predstavi kroz iskustva koja ljudi mogu da prepoznaju.

Institucionalna transformacija Mađarske obuhvatala je ustavne promene, izborna pravila, oslabljenu ravnotežu grana vlasti, medijsko zarobljavanje i sve veće preplitanje stranke i države. Ali ti pojmovi su za mnoge birače apstraktni.

Kampanja ih je povezala s bolnicama, školama, infrastrukturom, ekonomskom nesigurnošću i bogaćenjem politički uvezanih elita. Korupcija tako nije bila viđena samo kroz političare koji kradu pare. Videlo se zašto stvari ne funkcionišu kako treba.

Očigledna je moguća paralela sa Srbijom. Tragedija u Novom Sadu već je ukazala na snažnu vezu između korupcije, institucionalne odgovornosti i stvarnih posledica propasti države. Izazov je proširiti tu vezu na šire svakodnevno iskustvo ljudi, bez svođenja kampanje na beskrajan katalog skandala.

Ne prepuštati patriotizam

Tisa je takođe odbila da dozvoli Fidesu da monopolizuje nacionalni identitet. Mađar je govorio jezikom Mađarske, suvereniteta, dostojanstva i nacionalne obnove, predstavljajući kompetentne institucije i funkcionalne javne usluge kao deo onoga što zemlja zaslužuje.

To je pomoglo da politička promena postane prihvatljiva biračima koji sebe smatraju konzervativnim ili patriotski nastrojenim. Nisu morali da biraju između svog nacionalnog identiteta i nezadovoljstva vlašću.

Ta lekcija seže dalje od Mađarske. Vlasti ne treba automatski dozvoliti da prisvoji koncepte poput patriotizma, stabilnosti, bezbednosti i nacionalnog dostojanstva. Odgovornost, kompetentna vlast i institucije koje funkcionišu podjednako se mogu predstaviti kao izraz posvećenosti sopstvenoj zemlji.

Priprema za dan izbora

Konačno, Tisa je zaštitu izbornog dana i izlaznost tretirala kao organizacione zadatke koje je trebalo pripremiti dosta vremena unapred.

Po Totovim rečima, kampanja je oko osam meseci pripremala operaciju za dan izbora, uključujući raspoređivanje volontera, pokrivenost biračkih mesta i odgovore na moguće nepravilnosti.

Bila je to poslednja faza Tisine transformacije. Ono što je počelo kao bes, javna mobilizacija i harizmatičan politički proboj, na kraju je razvilo manje vidljivu mašineriju neophodnu za pobedu na izborima: lokalne organizatore, kontakte s biračima, terenske timove, sisteme za podatke, komunikacione kapacitete, pravnu pripremu, prisustvo na biračkim mestima i operacije za podsticanje odziva birača.

Ta mašinerija nije naročito glamurozna, ali u teškom izbornom okruženju može biti jednako važna kao i kampanja.

Šta bi to moglo da znači za Srbiju?

Mađarska ne daje uputstvo za kampanju u Srbiji. Mađar je bio bivši insajder s posebnom sposobnošću da dopre do razočaranih glasača Fidesa. Mađarska ima drugačiji izborni sistem, drugačije političke tradicije i drugačiji odnos između stranaka i civilnog društva. Studentski pokret u Srbiji je takođe visoko decentralizovan, a velik deo njegovog legitimiteta proizlazi upravo iz toga što je izvan konvencionalne stranačke politike.

Ali upravo to stvara glavni izazov. Kako pokret može da sačuva kvalitete koji su stvorili poverenje, dok istovremeno razvija kapacitete neophodne za učešće na izborima?

Mađarsko iskustvo sugeriše da prelazak ne mora nužno da ide direktno od protesta do političke stranke. Postoji međufaza u kojoj protestne mreže postaju trajne lokalne zajednice, volonteri preuzimaju odgovornost, organizatori se pojavljuju, grade se odnosi s biračima, a oko građanskog pokreta se razvija profesionalni izborni kapacitet.

Za Srbiju, to bi moglo da znači: izgradnju izvan mesta gde je pokret već jak; održavanje trajnog prisustva u manjim mestima i selima; davanje volonterima konkretne odgovornosti; dopiranje do ljudi koji nikada nisu izašli na protest; ozbiljan razgovor s razočaranim glasačima SNS-a, umesto njihovog tretiranja kao neprijateljske strane; povezivanje korupcije sa svakodnevnim životom; razvoj bezbednih sistema kontakta s biračima; pripremu posmatrača, advokata i operacija izlaznosti mnogo pre dana izbora.

Nijedan od tih elemenata sam po sebi ne objašnjava šta se dogodilo u Mađarskoj. Snaga Tise proizašla je iz načina na koji su se ti elementi međusobno pojačavali. Mađarov nacionalni profil doveo je ljude u lokalne zajednice. Lokalne zajednice su stvarale volontere. Volonteri su generisali kontakt sa biračima. Bolja organizacija je jačala percepciju da Tisa može da pobedi, što je privlačilo još veću podršku. Digitalna komunikacija je pojačavala terensko organizovanje, umesto da ga zamenjuje. A inkluzivna politička poruka omogućila je pokretu da se proširi izvan tradicionalnog opozicionog biračkog tela.

Ta koherentnost možda je najvažnija lekcija.

Mađari su i ranije protestovali. Ranije su razotkrivali korupciju. Ranije su glasali protiv Orbana. Ono što je Tisa na kraju dodala jeste infrastruktura sposobna da nezadovoljstvo pretvori u izbornu moć.

Za Srbiju, gde je studentski pokret već pokazao izuzetnu sposobnost mobilizacije, sledeće pitanje stoga možda nije toliko da li postoji želja za promenom, nego kako tu energiju organizovati bez gubljenja onoga što ju je od samog početka činilo moćnom.

Mađarski slučaj ne pruža odgovor. Ali nudi koristan podsetnik: nada može da izvede ljude na ulicu; organizacija je ono što toj nadi daje izbornu moć.

*Tekst je preveden uz pomoć Claude AI.