Mađarska koja ulazi u ove izbore nije ista ona Mađarska koja je 2010. dovela Orbana na vlast, niti ona koja je ušla u Evropsku uniju s verom u svoju demokratsku budućnost. Tokom proteklih petnaest godina, ponosna, otporna i izuzetno sposobna zemlja bila je preoblikovana u sistem koji služi nekolicini, a ne svima. Država koja je nekada bila uzor postkomunističkog uspeha danas se smatra jednom od najkorumpiranijih u Evropi.

Ova transformacija se nije dogodila preko noći, nego sistematično i često van domašaja javnosti. Nakon više od decenije i po pod Viktorom Orbanom, Mađarska je postala jedan od najjasnijih primera demokratskog nazadovanja u Evropskoj uniji. Ono što danas postoji u Mađarskoj često se opisuje kao hibridni režim: izbori se još uvek održavaju, institucije formalno postoje, ali suština demokratije – odgovornost, istinska konkurencija i smislene kočnice vlasti – postepeno je izgubljena.

***

Transformacija mađarskog političkog sistema počela je gotovo odmah nakon što je Viktor Orban osvojio vlast 2010. godine s retkom dvotrećinskom većinom. Takva većina dala je njegovoj vladi mogućnost ne samo da upravlja, već i da menja pravila sistema, bez podrške opozicije. Sve se brzo događalo.

U roku od godinu dana, vlada je dvanaest puta izmenila postojeći Ustav, sistematično uklanjajući ograničenja izvršnoj vlasti. Jedna od najznačajnijih promena bilo je ukidanje zahteva za širokim parlamentarnim konsenzusom pri ustavnim izmenama, čime je vladajuća većina dobila mogućnost da oblikuje pravni poredak po svome. Zatim je vlast 2011. otišla još dalje i u potpunosti zamenila Ustav novim Temeljnim zakonom Mađarske. Taj proces bio je upečatljiv i po svojoj brzini i po sadržaju. Novi ustav bio je sastavljen iza zatvorenih vrata, bez značajnog javnog konsultovanja. Parlamentarna rasprava trajala je svega devet dana. Usvojen je isključivo glasovima vladajuće stranke, dok su opozicione stranke bile isključene ili su same odbile da učestvuju u onome što su smatrale procesom s unapred određenim ishodom. Ovo nije bila ustavna reforma u uobičajenom smislu, nego institucionalni redizajn.

Uz novi okvir usvojeno je i stotine dodatnih zakona. Mnogi od njih su bili takozvani „kardinalni zakoni“ koji zahtevaju dvotrećinsku većinu za izmenu. Time su ključni politički izbori i institucionalni aranžmani ugrađeni u strukturu koja će svakoj budućoj vladi biti gotovo neprobojan zid.

Posebno su bile značajne izmene izbornog sistema. Granice izbornih jedinica bile su ponovo povučene na način koji su mnogi ocenili kao da su skorjene po meri vladajuće stranke. Izborni sistem je izmenjen kako bi se pojačala prednost pobednika. Novi propisi o finansiranju kampanja i pristupu medijima dodatno su namestili karte u koriste jedne strane. Te promene nisu eliminisale konkurenciju, ali su je preoblikovale, osiguravajući da fragmentacija opozicione scene, uobičajena pojava u pluralističkim politikama, sistematično ide na ruku aktuelnoj vlasti. Kumulativni efekat bio je dubok. Izbori jesu formalno ostali konkurentni, ali su u praksi postajali sve asimetričniji, jer relativno male razlike u broju glasova sada su mogle da donesu nesrazmerno velike parlamentarne većine. I tako je zaista i bilo i 2014, 2018. i 2022. godine.

Od vlade do sistema

Vremenom se ova logika kontrole proširila daleko van izbornih pravila. Institucije dizajnirane da obezbeđuju nadzor i ravnotežu (nezavisni regulatori, revizorska tela, organi za zaštitu konkurencije i tužilaštvo) postepeno su harmonizovane s izvršnom vlašću. Rukovodeće pozicije prepuštane su osobama lojalnim vladajućoj stranci, često s dugim ili obnovljivim mandatima koji su daleko prevazilazili izborne cikluse.

Ni pravosuđe, kao kamen temeljac, nije ostalo pošteđeno. Strukturne reforme izmenile su organizaciju sudova, dok su novoosnovana tela stekla uticaj nad postavljanjem sudija i rasporedom predmeta. Mada sudovi i dalje funkcionišu, briga o stepenu njihove nezavisnosti pod stalnim političkim pritiskom samo je rasla.

Istovremeno je potkopana uloga parlamenta kao foruma za raspravu i nadzor. Zakonodavni postupci ubrzani su do te mere da je smislen nadzor gotovo onemogućen. Odlučivanje se sve više koncentrisalo u rukama izvršne vlasti, a ključne politike oblikovala je relativno uska grupa oko premijera. Štaviše, od 2020. Mađarska se faktički vodi uredbama.

Van formalnih institucija, uslovi rada nezavisnih aktera dramatično su se pogoršali. Veliki delovi medijskog prostora konsolidovani su u vlasničke strukture naklonjene vladi, najčešće kroz akvizicije politički povezanih poslovnih figura. Nezavisni mediji suočavali su se s finansijskim pritiscima, regulatornim preprekama ili smanjenim pristupom informacijama. Mada pluralizam nije potpuno nestao, posebno u većim gradovima, postao je neravnomerno raspodeljen, a raznolikost gledišta u velikom delu zemlje svedena na minimum.

Organizacije civilnog društva, naročito one čije finansiranje se oslanja na EU ili se bave javnim  zagovaranjem, vlast često  prikazuje kao političke aktere ili strane agente. To je doprinelo klimi u kojoj njihova uloga čuvara demokratije, ili bilo kakva kritika vladine politike, sve češće biva okvirena ne kao legitimno mišljenje ili opozicija, već kao nelojalnost.

Posmatrani u celini, svi ovi procesi značili su nešto više od pukog jačanja izvršne vlasti. Nastao je sistem u kome su politička moć, ekonomski resursi i institucionalna kontrola tesno isprepleteni. U takvom sistemu, pristup resursima često zavisi od bliskosti s vlašću. Javne nabavke, regulatorne odluke i privredne prilike teže da favorizuju relativno uzak krug aktera. Mehanizmi nadzora postoje, ali njihova delotvortnost je ograničena kada su oni koji bi trebalo da ih sprovode i sami sastavni deo iste strukture.

Rezultat nije odsustvo formalnih institucija, već njihova transformacija. Mađarska se nije udaljila od institucionalnog upravljanja, krenula je ka modelu u kome su te institucije sve više usklađene s političkom vlašću, umesto da su od nje nezavisne. Dogodilo se zarobljavanje države: samoobnavljajući sistem koji oblikuje ishode, sužava alternative i smislene izazove progresivno čini sve težim.

Nepouzdan insajder 

Unutrašnja transformacija Mađarske nije ostala zatvorena unutar njenih granica. Postepeno je preoblikovala i položaj ove zemlje unutar Evrope na način koji ne jača poverenje.

Formalno, Mađarska ostaje punopravna članica i Evropske unije i NATO-a, vezana zajedničkim pravnim okvirima, političkim obavezama i bezbednosnim aranžmanima. U praksi, međutim, postala je jedan od najtežih i najmanje predvidljivih partnera unutar EU. U poslednjih desetak godina, Orbanova vlada iznova je dovodila u pitanje temeljne principe na kojima počiva Unija, posebno vladavinu prava, demokratsko upravljanje i funkcionisanje kolektivnog odlučivanja. Sukobi oko nezavisnosti pravosuđa, korupcije i institucionalnog integriteta su doveli do više pravnih postupaka protiv Mađarske, kao i do suspenzije značajnih iznosa sredstava EU.

Istovremeno, Mađarska je sve više koristila i koristi jedan od najmoćnijih proceduralnih instrumenata EU: veto. Blokirala je ili odlagala odluke o pitanjima koja su u srcu aktuelnog evropskog dnevnog reda: finansijska podrška Ukrajini, sankcije Rusiji, ključni elementi budžeta EU. U nekim slučajevima, takva blokiranja iznudila su pregovore ili ustupke u poslednjem trenutku. U drugima su usporavale kolektivne odgovore u trenucima koji su zahtevali hitnost.

Iz Budimpešte, ovo se prikazuje kao legitimni izraz nacionalnog suvereniteta unutar sistema zasnovanog na konsenzusu. Iz ugla mnogih partnera, reč je o prepoznatljivom obrascu: korišćenje institucionalnih poluga ne radi konstruktivnog uticaja, već zbog izvlačenja političkih ili finansijskih ustupaka.. Ta razlika je važna jer Evropska unija ne funkcioniše samo putem formalnih pravila. Ona počiva na poverenju i na pretpostavci da će države članice delovati u dobroj veri, poštovati zajedničke obaveze i ne podrivati kolektivne interese zarad kratkoročnih dobitaka. To poverenje je postepeno erodiralo.

Mađarska se sve više doživljava ne kao kooperativan partner, već kao transakcioni akter. spreman da iskoristi trenutke krize za iznuđivanje ustupaka ili odlaganje odluka. Ova percepcija ima posledice koje se osećaju i u svakodnevnim pregovorima, utičući i na spremnost ostalih država članica da se u budućoj saradnji oslone na Mađarsku.

Kao rezultat toga, odvija se suptilna, ali značajna promena. Države članice EU počinju da se prilagođavaju tiho istražujući pravne i proceduralne mehanizme za zaobilaženje ili ograničavanje  sposobnosti Mađarske da blokira kolektivne odluke, posebno u oblastima gde se zahteva jednoglasnost. Te rasprave, nekada teorijske, postaju sve konkretnije.

U uniji izgrađenoj na konsenzusu, ovo je neočekivan razvoj. On signalizira pomak od uzajamnog prilagođavanja ka upravljanom zaobilaženju, priznanje da u određenim slučajevima konsenzus možda više nije dostižan uz puno učešće svih članica. Mađarska u tom smislu zauzima sve neobičniju poziciju: nije izvan Evropske unije, ali joj više nije ni potpuno pouzdan akter unutar nje.

Između saveza

Geopolitičko pozicioniranje Mađarske donosi još jedan sloj složenosti ovoj priči. U poslednjih desetak godina, Orbanova vlada je negovala bliske i trajne veze s Rusijom, posebno u energetskom sektoru, istovremeno proširujući ekonomsku i stratešku saradnju s Kinom. Krupni projekti, poput proširenja nuklearne elektrane Pakš uz rusko učešće ili kineskih infrastrukturnih investicija odražavaju dugoročnu orijentaciju koja prevazilazi puku kratkoročnu pragmatičnost.

Ovaj pristup doveo je Mađarsku u sukob sa širim konsenzusom EU, posebno nakon pune ruske invazije na Ukrajinu. Dok su ostale države članice uvodile sankcije i smanjivale zavisnost od ruske energije, Mađarska je iznova tražila izuzetke, odlagala odluke ili ublažavala kolektivne mere. 

Vlada to predstavlja kao stratešku pragmatičnost: spoljnu politiku vođenu nacionalnim interesom, ekonomskom nuždom i energetskom bezbednošću. Iz te perspektive, održavanje diversifikovanih odnosa je racionalan odgovor na svet u previranju. Među partnerima Mađarske, međutim, percepcija je znatno drugačija. Ono što Budimpešta predstavlja kao pragmatizam često se doživljava kao promišljena neodređenost, oklevanje da se zauzme jasan stav u presudnim trenucima. U geopolitičkom okruženju u kom raste napetos, dvosmislenost nije neutralna. Ona unosi nesigurnost u saveze koji počivaju na predvidivosti i zajedničkim obavezama. Ovo otvara suštinsko pitanje: na čijoj je strani Mađarska kada je solidarnost najpotrebnija?

Za Evropsku uniju to nije teorijsko pitanje. Zajednička spoljna politika, bilo u pogledu sankcija, bezbednosti ili ekonomskih mera, oslanja se na koheziju. Jedna jedina država članica voljna da odstupi, odloži ili pregovara o izuzecima može oslabiti celokupnu poziciju Unije. Za NATO su ulozi još viši. Kredibilitet saveza počiva na uzajamnom poverenju i jasnim namerama. Mada Mađarska nije prekršila svoje formalne obaveze, njeno pozicioniranje je ponekad izazivalo nelagodnost u pogledu njene posvećenosti.

Prekogranični projekat

Orbanov uticaj danas se proteže daleko izvan mađarskih granica. Tokom poslednje decenije, on se pozicionirao kao centralna figura u rastućoj mreži nacionalista i i krajnje desno orijentisanih aktera širom Evrope i sveta, nudeći ne samo političku podršku, već i model vladanja. U srcu tog projekta je njegov koncept „neliberalne demokratije“: sistema koji zadržava spoljašnje strukture izbora i državnih institucija, istovremeno odbacujući liberalna načela – vladavinu prava, pluralizam, nezavisne medije i sudsku kontrolu. U Orbanovoj formulaciji, izborna legitimnost sama po sebi je dovoljna; podela vlasti i kontrolni mehanizmi tretiraju se ne kao zaštitne mere, nego kao prepreke.

Mađarska je postala najrazvijeniji primer tog modela u Evropskoj uniji i sve više referentna tačka za one koji žele da ga repliciraju ili prilagode. 

Taj uticaj nije ni apstraktan, ni pasivan.

Budimpešta je bila domaćin skupova kao što je CPAC Mađarska, koji su privukli transnacionalnu koaliciju konzervativnih i krajnje desnih figura iz Evrope i Sjedinjenih Država. Ovakvi događaji služe kao platforme za postavljanje dnevnog reda, umrežavanje i razmenu političkih strategija, posebno o pitanjima poput migracija, kulturnog identiteta i protivljenja integraciji na nivou EU.

Istovremeno, Orbanova vlada je pružala političku podršku, a u nekim slučajevima i materijalnu pomoć, savezničkim strankama širom Evrope. Njegova retorika i politički pristup odjeknuli su i pomogli da se legitimizuju pokreti u zemljama poput Italije, Francuske, Austrije i Španije, u kojima su krajnje desne stranke ostvarile izborne uspehe.

Za Evropsku uniju, ovo predstavlja veći izazov od pukog odstupanja jedne države članice od dogovorenih pravila. To otvara perspektivu koordinisanog ideološkog pomaka unutar EU, onog koji  dovodi u pitanje specifične politike, kao i temeljna načela evropskog projekta.

Novo doba 

Na takvoj pozornici, pojava Petera Mađara unela je nešto što mađarska politika dugo nije videla: neizvesnost. Više od decenije, Orbanov sistem nacionalne saradnje (poznat i po mađarskom akronimu NER) funkcionisao je s izvesnom predvidljivošću. Orban pobeđuje. Opozicija se raspada. Kumovi i članovi porodice dobijaju ugovore o javnim nabavkama. Mediji se kupuju i pretvaraju u vladine propagandne glasnike. Civilno društvo se napada i kleveće. Sistem se drži. Izbori se održavaju, ali njihov ishod retko menja temeljnu ravnotežu snaga.

Mađarev uspon odražava stvarno i rastuće nezadovoljstvo, posebno među mladima i glasačima koji se osećaju isključenima iz sistema koji počiva na klijentelizmu i ograničenim mogućnostima. Mađareva privlačnost ne leži u ideologiji. On govori o iskustvima koja mnogi Mađari dele: ekonomska stagnacija, sveprisutna korupcija, odsustvo odgovornosti i osećaj da pristup dobrom životu manje zavisi od sposobnosti i zalaganja, a više od bliskosti s vlašću.

Rane procene, uključujući analizu obrazaca glasanja njegove stranke Tisa u Evropskom parlamentu i konture nastupajuće političke platforme sugerišu da njegovo pozicioniranje predstavlja pre prilagođavanje Fidesovih prioriteta i politika, nego raskid i potpunu promenu. Mada je njegova retorika otvoreno kritična prema sadašnjem sistemu, njegovi politički signali ostaju oprezniji i mestimično dvosmisleni. Što i ne čudi kod nekoga ko je čitav odrasli život i karijeru proveo u unutrašnjim krugovima Fidesa.

Sistem izgrađen da odoli promeni

Čak i ako dođe do promena nakon aprilskih izbora, sistem je osmišljen da ograniči njen domašaj. Proteklih godina veliki delovi mađarskog institucionalnog i pravnog okvira ugrađeni su u takozvane „kardinalne zakone“ koji zahtevaju dvotrećinsku parlamentarnu većinu za izmenu. Ti zakoni uređuju ne samo ustavna pitanja, već i ključne aspekte javne uprave, pravosuđa i regulatornih tela. 

I uz većinu mandata i formiranje administracije, mogu da izostanu zakonska ovlašćenja za sprovođenje ključnih reformi. Bez dvotrećinske većine ne mogu se lako promeniti pravila koja definišu kako se vlast vrši.

Posledice su dalekosežne, što znači da bi nova vlada mogla da imenuje ministre, oblikuje određene politike i upravlja tekućim poslovima. Ali ne bi kontrolisala dublje državu, jer  bi se suočila  s institucijamana na čijem su čelu figure postavljene u orbanovskom sistemu, s pravnim ograničenjima koja blokiraju reforme i s ukorenjenim mrežama uticaja koje se prostiru društvom, kroz politiku i ekonomiju.

U suštini, Mađarska je razvila sistem u kome gubitak političke vlasti ne mora nužno značiti i gubitak kontrole. Izbori mogu promeniti ko vlada, ali ne i to kako će Mađarska biti vođena.

Na raskrsnici

Ipak, uprkos tim ograničenjima, nešto se promenilo. Osećaj neminovnosti koji je nekada definisao mađarsku politiku oslabio je. Javno nezadovoljstvo je vidljivije. Protesti se nastavljaju. Sve više ljudi progovara. I možda najvažnije, generacija mladih ljudi koja je rođena ili odrasla u ovom sistemu čini se manje sklona da prihvati status quo kao nepromenjivo stanje.

Ideja o promeni, dugo odbacivaa kao nerealna, vratila se na političku scenu.

Ali ovaj trenutak jednako je određen neizvesnošću koliko i mogućnošću. Mađarska stoji na raskrsnici – u izbornom smislu, kao i u strukturnom i generacijskom. Predstojeći izbori možda otvore vrata političkoj promeni. Ono što ostaje nejasno jeste da li će sistem koji je izgrađen tokom proteklih šesnaest godina dozvoliti promenu dalje od površine.

Ključno pitanje više nije ko će doći na vlast u Mađarskoj. Pitanje je da li je, nakon više od decenije smišljenog rušenja institucija, promena može uopšte nešto da suštinski drugačije da donese?