Kome preti Vučić kada preti „njima“?

Nizovi crnih kišobrana u kadru bili su možda i jedini simbolički element primeren obeležavanju 30. godišnjice masovnog ubijanja i progona Srba iz Hrvatske. Svemu drugom, a posebno retorici kakva se čula, punoj mržnje i agresivnosti, nije bilo mesto na skupu koji je, zvanično barem, trebalo da bude posvećen dostojanstvenom sećanju na stradale. 

Navijački povici „Aco, Srbine” i kafansko bahaćenje na ivici psovke („nosite se”) nisu za komemoraciju. Naravno, ako je onome ko skup organizuje uopšte stalo do onih koje navodno oplakuje. 

Istinski je oplakivana politika među čijim učincima je i golgota Srba iz Hrvatske, a čiji nosioci su i danas na čelu Srbije. Nije to iznenađenje ni za koga ko poznaje radikalsko (dakle, i naprednjačko) delovanje već decenijama. Njihov nacionalizam uvek je zalivan strahom i mržnjom prema drugome, a ne ljubavlju i brigom za bilo kog čoveka, pa makar i „svog”. 

Ne mora taj drugi da bude Hrvat, Bošnjak, Litvanac, Liliputanac… Može da bude i sunarodnik. Cilj nimalo svečane svečanosti u Sremskim Karlovcima bio je upravo to – da se zastraše, izblate i demonizuju oni koje Aleksandar Vučić već devet meseci ne uspeva da rastera sa ulica i trgova Srbije.

Što je kriva vladavina prava?

Vikao je Milorad Dodik: „Gdje je ona druga Srbija koja šest-sedam mjeseci blokira Srbiju?” Njega činjenice ni na šta ne obavezuju, pa je tako skratio i trajanje protesta kojima se zahteva da se korupcija kažnjava, a da pravo vlada. 

„Nosite se i vi i vaša vladavina prava!” Takav poklič i ne čudi od nekoga ko izbegava odlazak na odsluženje zatvorske kazne, a taman je lepo navikao da bude iznad zakona. Sada pokušava da se sakrije iza jeftine podvale da je zatvor za njega, u stvari, zatvor za svakog Srbina. Kao da, recimo, Dodikovim imetkom može da raspolaže svaki Srbin. 

Potom je Vučić rekao kako je pozivanje na vladavinu prava „uvreda za inteligenciju”. Diplomatski, a u datom kontekstu moglo bi se reći i kukavički, ipak je izbegao direktno da kaže ko su „oni” koji mu vređaju pamet. Svima nam je, razume se, bilo jasno na koju stranu sveta misli. Pa je izveo i intelektualni salto mortale rekavši kako mi u Srbiji imamo našu, a ne njihovu vladavinu prava. Kao da govori o vinu i teroaru. 

Ko se boji Vučića još?

Sada, poručio je Vučić „njima”, imamo mnogo više oružja i, uopšte, sile, pa i pozvao „njih” da vide vojnu paradu 20. septembra. Kad već toliko padaju maske i nestaju svi filteri pred radikalskim političkim otrovom, zašto kaže „njih”, a misli na „nas”?

On zna da mi znamo da on oružanim snagama ne preti Briselu ili Vašingtonu. Preti nama, građanima Srbije, čije jedinstvo bi institucija predsednika trebalo da predstavlja. Znamo mi da on zna da ga se više ne plaše ni u Prištini, ni u Zagrebu. Ali, uporno pokušava nama da utera strah u kosti. 

Umesto pijeteta, stradalnici Oluje dobili su poziv za mobilizaciju, da sa onog sveta štite vlast koja se brani i svojevrsnom kopijom „balvan revolucije” oko zgrade Predsedništva Srbije. 

Bljesak, Srebrenica, Oluja. Ta 1995. bila je godina najtežih poraza srpske nacije. Ista politika i sada pokušava da nas porazi.