Izmeštanje železničke stanice – javni ili privatni interes?

Posle velikog broja neispunjenih obećanja o premeštanju glavne železničke stanice u Prokop, nadležni se sada hvale da je posao završen šest meseci pre roka. Međutim, teško je reći da je bilo šta završeno, budući da u Prokopu nema stanične zgrade, a ni dobre veze sa ostatkom grada.

Od nedavno kada na Google mapi ukucate Beogradska glavna železnička stanica, umesto
očekivane Savske ulice, crveni „pin“ će zaigrati na lokaciji Beograd Centar –
Prokop.
U 21:45h, poslednjeg dana juna, otpremnik vozova Đuro dao je
znak da sa Glavne železničke stanice krene poslednji voz za Budimpeštu i time
stavio tačku na priču ove stanice, dugu pune 134 godine.

Šest
meseci pre predviđenog roka, kako tvrde nadležni, i pre nego što je na novoj stanici izgrađena
potrebna infrastruktura, gotovo kompletan železnički saobraćaj premešten je na stanicu
Prokop. Linija za Bar trenutno polazi sa stanice
Topčider, a trajno rešenje za polaske za Crnu Goru biće Zemun, istini za volju, kada
se izgradi stanica. Poslednji voz za Bar ispraćen je nekoliko dana ranije, uz
dvadesetak nostalgičara i pesmu „A sad adio“.

„Adio“
staroj železničkoj stanici aktivista inicijative „Ne davimo
Beograd“ Radomir Lazović  tumači kao neprirodan proces. „Na delu je devastacija zarad male grupe
građana, odnosno investitora i vlasnika kapitala“, kaže Lazović za Istinomer.

Izgradnje projekta „Beograd na vodi“ izmešta veliki deo infrastrukture sa obe strane
Save, uključujući i autobusku stanicu, dok izgradnja nove stanice uveliko kasni, o čemu smo, takođe, pisali. „Pokazna vežba“ siline i
nazaustavljivosti ovog megalomanskog projekta održana je u slučaju Savamale i rušenje objekata u Hercegovačkoj, pod
okriljem noći.

Pored
brojnih komentara u javnosti da je izmeštanje glavne železničke stanice podređivanje javnog interesa 
privatnom, mogu
se čuti i dodatne zamerke stručnjaka, ali i građana, da je nova stanica
nepristupačna, daleka, da je do nje teško dopreti, jer nema dovoljno autobuskih
linija.

Utisak
da se mnoge stvari u Beogradu rade stihijski, da su u funkciji „dnevne politike“,
da vlast  ne konsultuje stručnjake, a još
manje pita za mišljenje građane deli i Lazović.

„Mogli smo prethodno da vidimo kako Beograd na
vodi remeti sve ono što je tkivo jednog grada, za potrebe jednog projekta,
zapravo za zarade podobnih investitora koji su bliski gradskim i republičkim
vlastima“, komentariše Lazović uz opasku „da će građani na kraju izlaziti na
stanicama gde nema ničega, pa ni voza u koji mogu da se ukracaju“.

Lazović  dodaje da se predstavnici vlasti „voze besnim kolima i da su pokazali svoju bahatost na mnogo načina“.

„Njima
ni ne treba železnička stanica, ali građanima je ona potrebna. Imali smo železničku stanicu u centru
grada, to je za svaki grad veliki
potencijal i nešto što gradovi uvek čuvaju“, kaže sagovornik Istinomera.

Uprkos
tome što u Prokopu ne postoji ni
stanična zgrada, ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana
Mihajlović već najavljuje izgradnju pokretnih stepenica i prilaza za osobe za invaliditetom. Pohvalno je što ministarka misli na dobrobit svojih sugrađana unapred, ali pokretne stepenice, u ovom kontekstu, deluju kao da kačite zavese na kući koja nema
krov.

Podsetimo, još pre tri godine predstavljen je urbanistički plan
za Prokop
. Po tom planu trebalo je izgraditi pristupne saobraćajnice, staničnu
zgradu, garažu, brojne komercijalne sadržaje. Sam projekat izmeštanja stanice
najavio je još 2014. Aleksandar Vučić vezujući to za “Beograd na vodi” i potrebu da se zbog tog projekta oslobodi
što više prostora. Obećao je tada da će stanica biti izmeštena u roku od 18 meseci, ali je taj rok odavno prošao. Prilikom svečanog otvaranja novih koloseka u Prokopu početkom 2016, resorna ministarka Zorana Mihajlović obećala je da će železnička stanica biti preseljena u narednih godinu dana, što takođe nije ispunjeno.

Sudeći po društvenim mrežama i brojnim
anketama za medije, pa i za Istinomer, građani nisu ni malo srećni što moraju
da potežu do Prokopa ili Topčidera, kako bi se ukrcali u voz. Ipak, svega
nekoliko desetina Beograđana odazvalo se
pozivima  organizacija civilnog društva na
proteste.

Inženjer saobraćaja Karlo Polak, koji je bio i predsednik Udruženja
ljubitelja železnice, u razgovoru za Istinomer kaže da je razlog što se građani,
uprkos nezadovoljstvu, ne odazivaju na proteste – strah.

“Plaše se za svoje poslove i svoju
egzistenciju. A pored toga i prevareni su
na mnogobrojnim demonstracijama i protestima i više nikome ne veruju”, objašnjava Polak dodajući da “na ulice izlaze samo najveći
entuzijasti, koji su duboko razočarani mrtvilom i fatalizmom oko sebe“.

Priča
o izmeštanju železničke stanice i dalje izaziva brojne polemike, u javnosti se mogu čuti i proverene i
neproverene informacije, ali ni građani ni
mediji nisu dobili konkretne odgovore od nadležnih institucija. Gotovo sve se svodi na obećanja o rokovima izgradnje nove stanice i okolne infrastrukture. Plan je da sada već stara železnička stanica,
koja je izgrađena 1884. godine i koja je pod zaštitom države, bude pretvorena u muzej.