Autor knjige „Spin diktatori”: U mnogim zemljama spin diktatori se vraćaju nasilnoj represiji

Nakon prvog izdanja knjige „Spin diktatori” globalna politika je doživela velike promene. Pre svega, svedoci smo rata u Ukrajini koji je započeo jedan od spin diktatora opisanih u vašoj knjizi. Sa početkom rata, Putin se vratio na „tradicionalnu” diktaturu straha. Slično tome, lideri Venecuele i Turske, takođe su „skliznuli” u teror represije. U isto vreme, čini se da se recept za uspešnu spin diktaturu proširio, pa se povećava broj lidera koji svoju moć genererišu uz pomoć spina i manipulacija. Da li i dalje verujete da diktatori vide budućnost svoje vladavine u spin diktaturi ili je verovatnije da ćemo doživeti masovniji regres ka teroru straha na globalnom nivou?

Da, videli smo da se spin diktatori vraćaju na nasilnu represiju u mnogim zemaljama – Rusiji, Venecueli i Turskoj, na primer. U suštini, lider gubi veru u svoju sposobnost da održi kontrolu kroz sofisticirane taktike. To nije tako iznenađujuće. Uspešno obmanjivanje i manipulisanje društvom, dok njegovi članovi postaju obrazovaniji, veštiji u korišćenju medija i međunarodno povezani, veoma je teško. Jedino mesto gde su lideri uspeli da to održe u dužem vremenskom periodu, a da je u pitanju visoko modernizovana zemlja je Singapur. Povratak na diktaturu straha je poslednje sredstvo, kada sve ostalo izgleda kao da je propalo. To znači da se mora pokušati blokirati ili obrnuti modernizacija. A pošto ljudi obično ne žele da se vrate unazad, da izgube slobodne medije, da vide kako ekonomija postaje primitivnija, to vodi ka masovnoj emigraciji – kao u Venecueli i u Rusiji od početka rata. I, iako nafta može pomoći neko vreme, to obično vodi ka ekonomskoj stagnaciji ili čak krizi. Njihova prava podrška postaje sve uža, pa se moraju sve više oslanjati na čistu silu. U isto vreme, kao što primećujete, lideri u drugim zemljama su usvojili tehnike spin diktature, manipulišući medijima iza kulisa, zauzimajući sudove i marginalizujući opoziciju, sve dok čuvaju demokratsku fasadu. Ovo ostaje privlačan model za lidere koji žele da konsoliduju svoju moć kao autoritarne vođe, ali da zadrže modernu ekonomiju i međunarodni ugled. Da li bismo mogli videti veći regres na globalnom nivou? Definitivno je moguće jer će vremenom više spin diktatura imati teškoća kako njihova društva postaju više modernizovana. U trenucima krize, stvari mogu krenuti u jednom od dva pravca – ka više demokratskom sistemu, ako diktator izgubi kontrolu, ili ka većoj otvorenoj represiji.

Koja društva imaju predispozicije da postanu spin diktature? Da li su države koje su u prošlosti imale autokratske, represivne režime podložnije tome? Sa druge strane, da li su tradicionalna demokratska društva potpuno otporna na spin diktaturu?

Spin diktatura je oblik autoritarne vladavine koji može biti kombinovan sa relativno modernom ekonomijom i otvorenim međunarodnim odnosima. Kada su zemlje izolovane i na niskim nivoima ekonomskog razvoja, diktatori imaju malo podsticaja da koriste spin umesto straha. Sa poljoprivrednom ekonomijom, ili čak industrijskom koja se bavi masovnom proizvodnjom – strah se može koristiti da se obični građani drže van politike. Ali sa ekonomijom zasnovanom na inovacijama, idejama i međunarodnim razmenama, teror ima mnogo veće ekonomske troškove.

U državama koje su do nedavno bile autokratske, građani mogu zadržati elemente latentnog straha koje diktatori mogu reaktivirati ako odluče da se vrate na otvorenu represiju. Takođe će biti ljudi koji i dalje znaju kako da upravljaju represivnim mašinerijama. I vidimo da su demokratije koje su u prošlosti propale verovatnije da će ponovo propasti u budućnosti. S druge strane, društva koja su uvek bila pod autokratama su sklonija da se zadovolje lažnom demokratijom ako im se ponudi. Fokusiraće se na površnu sličnost između vrste izbora koje održava spin diktator i autentičnijeg tipa koji se odvija u pravim demokratijama.

Da li je fabrikovana (medijska) produkcija kriza u spin diktaturama zamena ili uvod u diktaturu straha?

Može biti i jedno i drugo. Krize koje podstiču građane da se okupe iza svog lidera su korisne u svim sistemima. I spin diktatori često ih iskorišćavaju – ili stvaraju. Ali, kao što vidimo sa Putinom, spoljna „pretnja” takođe može biti korišćena da opravda prelazak na otvoreno nasilje. U svim sistemima, ratovi obično vode ka centralizaciji moći i porastu domaćih kontrola. Spin diktatorima nisu potrebni ratovi da ostanu popularni. Tako da pokretanje rata često označava da režim regresira. 

Da li možemo očekivati da će se spin diktature u bliskoj budućnosti proširiti na neke zapadne zemlje? Na primer, da li možemo očekivati da će Donald Tramp, ako pobedi na drugom mandatu, pristupiti načinu upravljanja manipulacijom sličnim spin diktatorima?

Postoje dva načina na koji nastaju spin diktature. Neke nastaju kada autoritarne države evoluiraju u lažne demokratije. Druge su rezultat nazadovanja u demokratijama. Čini se veoma verovatnim da će, ako Donald Tramp pobedi na predsedničkim izborima u SAD-u u novembru, ponovo pokušati da potkopa kontrolu nad svojom moći, politizuje pravosuđe, oslabi štampu i promoviše iskrivljenu sliku sveta svojim pristalicama – sve tehnike spin diktatora. Da li će uspeti da konsoliduje moć i podriva demokratiju zavisiće od otpora na koji će naići. U ekonomski razvijenim demokratijama sa dugim iskustvom, snage civilnog društva su moćne. Takve zemlje imaju milione visoko obrazovanih, međunarodno povezanih pojedinaca sa organizacionim i komunikacionim veštinama – u novinarstvu, pravu, državnoj službi, civilnom sektoru i mnogim drugim profesijama. To je ono što čini takve demokratije otpornim.

Koja je najbolja barijera za razvoj i uspon spin diktature u društvu?

Najbolja barijera protiv spin diktature je postojanje velike zajednice visoko obrazovanih, društveno aktivnih, međunarodno povezanih građana sa organizacionim resursima i komunikacionim veštinama – što u skraćenici nazivamo „obavešteni” deo društva. To su ljudi koji predvode pokrete za izlaganje i otpor spin diktatorima. Druga barijera su ustavne kontrole i ravnoteže i ustav koji je teško izmeniti. Viktor Orban u Mađarskoj, Redžep Tajip Erdogan u Turskoj, Ugo Čavez u Venecueli i Vladimir Putin u Rusiji, svi su relativno lako mogli da promene ustav svoje zemlje na načine koji su konsolidovali njihovu moć. U SAD-u, promena ustava je mnogo teža. Između ostalog, zahteva saglasnost tri četvrtine federalnih jedinica. 

Možete li objasniti ulogu medija i medijskih manipulacija u spin diktaturi i koji je mehanizam za stvaranje jedinstvene, kolektivne istine u društvu, što je jedna od karakteristika spin diktatura?

Spin diktatori ne stvaraju uvek jedinstvenu, kolektivnu istinu. Žele da se svi slažu da su oni kompetentni, efikasni, dobronamerni javni službenici. Ali im je u redu ako mali deo nezadovoljnih intelektualaca veruje u nešto drugo, sve dok nisu promovisani u masovnim medijima. (U ovome se oni razlikuju od klasičnih diktatora straha). Često, spin diktatori su zadovoljni širenjem sumnje umesto uspostavljanjem jedinstvene istine. Nude razne razloge za nepoverenje prema opoziciji i nije im važno koji od njih svaki građanin izabere.

Ko još, osim medija, igra ključnu ulogu u izgradnji kulta ličnosti?

Tvrdimo da su kultovi ličnosti karakteristični za stare diktature straha. Spin diktatori ne nameću rigidnu zvaničnu ideologiju, ne zahtevaju da deca uče njihove izreke, ne naručuju masivne statue i murale sebe, niti podstiču neprijatno javno laskanje. Umesto toga, oni gaje „slavu”. Žele da ih građani doživljavaju kao zanimljive i kul. Naravno, žele da budu fotografisani, predmet tračeva, da prodaju robu – nešto poput modernih rok zvezda, ili čak nekih zapadnih političara kao što su Obama ili Kenedi. Možete reći da je ovo moderni ekvivalent starih kultova ličnosti, ali je zapravo prilično različito od konstruisane javne slike, recimo, Sadama Huseina ili Predsednika Maoa.

Opisali ste u svojoj knjizi da izbori služe kao rejting banke za spin diktatore, to jest, sredstvo za konsolidaciju moći. Da li države gde se manipuliše izbornom voljom građana (neregularni izbori) i dalje mogu biti nazvane spin diktaturama?

Manipulacija izborima je jedna komponenta modela koji nazivamo spin diktatura. To ide zajedno sa drugim elementima kao što su prikrivena manipulacija medijima, tolerisanje opozicionih političara i medija (ali uznemiravanje) i međunarodna otvorenost.

U predgovoru najnovijeg izdanja koje je na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća „Arhipelag”, pominjete predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, za koga kažete da koristi mehanizme spin upravljanja. Na koji način vlast Aleksandra Vučića odgovara opisu pravila spin diktature?

Mi nismo eksperti za Srbiju, ali zagovornici slobode štampe su primetili da je Vučićeva stranka uspostavila kontrolu nad mnogim TV stanicama i tabloidnim novinama u zemlji, i one pružaju laskavu sliku režima. U međuvremenu, opozicioni mediji se žale na uznemiravanje. I kompanija Meta je nedavno rekla da je zatvorila više od 5.000 „lažnih naloga” koji su se pretvarali da su pristalice Vučića i njegove stranke i objavljivali pozitivne poruke o njima. Sve ovo otežava da zaboravimo da je trenutni predsednik služio kao ministar informisanja pod Slobodanom Miloševićem devedesetih godina.