Dačićev ples ispod naprednjačkog mača

Pred socijalistima, naviklim na učešće u vlasti, postavlja se pitanje - da li je došlo vreme da se spremaju za (rizičnu) ulogu opozicije, ili za predizborni naprednjački zagrljaj u kome se lako ostaje bez daha?

 

U opštoj buci i besu koji prate aktuelno prepakivanje političke scene pažnji izmiču razlozi zbog kojih bi se jedna fina mala drama mogla upravo održavati u redovima – Socijalističke partije Srbije.

Šta god da bude ishod podzemnih radova vezanih za stav o izbornom bojkotu grupe opozicionih stranaka, među kojima je najvažniji Savez za Srbiju – ta odluka će bitno uticati na način na koji će Ivica Dačić i njegovi socijalisti pokušati da se domognu bezbedne obale do koje jedini put vodi – kroz iglene uši. 

Pred socijalistima, naviklim na učešće u vlasti, postavlja se pitanje – da li je došlo vreme da se spremaju za (rizičnu) ulogu opozicije, ili za predizborni naprednjački zagrljaj u kome se lako ostaje bez daha?

Tačno je da je ovde reč o stranci koja je uspela naizgled nemoguće – da se podigne iz pepela nakon petooktobarskih promena. I da potom, veoma uspešno, pliva kroz burnu političku vodu, čijem je zagađenju toliko doprinela. Možemo li, ipak, biti sasvim sigurni da će uspeti da se održi i u novoj fazi naprednjačke vladavine?

 

Uskakanje u opozicionu ulogu 

 

Krenimo redom: recimo da SZS, kao jedina opoziciona grupacija koja, prema svim istraživanjima, sigurno može da pređe cenzus čak i kad se smanji na tri posto osvojenih glasova, uspe da odoli pritiscima i istraje na ideji izbornog bojkota.

Očekivano je da se, u tom slučaju, ni Pokret slobodnih građana ne bi predomislio. A teško je unapred biti siguran da će stranke koje se sada pakuju i prepakuju ili „deca“ iz „1 od 5 miliona“, moći da preskoče čak i minimalni cenzus, i potom zaista uverljivo igraju ulogu opozicije. 

Za socijaliste, to bi značio samostalan izlazak na izbore. Jer, Srbija je još uvek, makar deklarativno, na „proevropskom putu“, za šta joj je neophodan bar minimalni demokratski imidž – a to podrazumeva i parlament u kome postoje i glasovi koji nisu uvek saglasni sa politikom vlasti. 

U slučaju da željena „konstruktivna opozicija“ ne uspe da se domogne poslaničkih mandata, zato bi uloga opozicije mogla da pripadne SPS-u. 

Problem je, međutim, što bi to bila veoma delikatna uloga – koju bi snalažljivi Dačić verovatno umeo da igra, a verovatno da bi, na osnovu minulog rada i znanja koja mu je on doneo, uspeo da izvrti i određene koncesije za podmirenje partijskih interesa (i drugova).

 

Dačić i Vučić u Vladi Srbije / Foto: FoNet, Nenad Ðorđević

 

Bez obzira na sve postignute dogovore, nad glavom bi mu, ipak, stajao naprednjački mač, iskovan od dubokog nepoverenja – zasnovanog na lošem iskustvu, ali i logičkom zaključivanju o tome šta bi se moglo desiti u budućnosti.

A iskustvo kaže da, kad se ukaže potreba, Dačiću ne predstavlja nikakav problem da pogazi sopstvenu reč ili povuče potez koji bi se lako mogao nazvati izdajom.

 

Vaspitna sredstva protiv verolomstva 

 

Možda je neko, usled hiperprodukcije „velikih događaja“ zaboravio, ali Vučić sigurno nije: u proleće 2008, Dačić mu je snažno zabio nož u leđa, kada je odlučio da izneveri već potpisani koalicioni sporazum sa Srpskom radikalnom strankom, Demokratskom strankom Srbije i Partijom ujedinjenih penzionera. 

Prema tom sporazumu, upravo je tadašnji generalni sekretar SRS – po imenu Aleksandar Vučić – trebalo da bude gradonačelnik Beograda. I za to se vrlo ozbiljno pripremao i borio neobično modernom i „upeglanom“ izbornom kampanjom, sasvim drugačijom od one koju je Vojislav Šešelj vodio na republičkom nivou. Iz današnje perspektive gledano, moglo bi se pomisliti, čak, da je već tada započela transformacija radikala Broj Tri u naprednjaka Broj Jedan.

Svoju sposobnost da se lako „premetne“, Dačić je potvrdio i četiri godine kasnije, nakon izbora na kojima je Tomislav Nikolić izabran za predsednika Srbije. 

Tada je izračunao da mu se više isplati da onaj isti nož preusmeri ka leđima Borisa Tadića i tada još uvek njegove Demokratske stranke. I time je, iako su postojali svi uslovi za pravljenje još jedne vlade DS-SPS, omogućio formiranje vlade u kojoj je Vučić, sa pozicije prvog potpredsednika, krenuo u veliko osvajanje. I stigao do apsolutne moći koju danas ima.

Tokom proteklih osam godina, dobili smo samo argumente za zaključak da je Dačić svoje služenje Vučiću obavljao sasvim predano i dosledno – uprkos povremenim tabloidnim kampanjama, ozbiljnih indikacija bilo kakvog Dačićevog „dizanja glave“, nikad nije bilo.

Da li je to baš dovoljan pokazatelj da mu, u nekim promenjenim uslovima, ne bi ponovo palo na pamet da pretrči na drugu stranu, bez obzira na očekivani lom, u kome bi dotadašnji partner mogao biti potpuno skršen?

 

Foto: FoNet/Zoran Mrđa

 

Socijalisti već duže vreme imaju stabilnu i sasvim solidnu podršku. Kad popularnost naprednjaka neminovno počne da opada, to bi im omogućilo da opet promene stranu i priključe se budućem pobedniku. 

A taj bi, bez obzira na sve što o Dačiću i prijateljima misli, pragmatičnim (matematičkim) razlozima lako mogao biti nateran da, u cilju „promene sistema“, u zagrljaj primi – jednog od kreatora i večnog činioca tog istog sistema.

Sve to odlično zna i Vučić. A zbog toga je Dačić i te kako svestan kakvim bi sve „vaspitnim“ sredstvima mogao biti podvrgnut, u cilju odučavanja od razmišljanja o eventualnom novom „verolomstvu“.

Ni drugi mogući ishod, međutim, nije sasvim bezopasan za ekipu toliko naviklu da se „brine“ o državnim poslovima.

Ukoliko bi stranke bojkotaškog bloka, prvenstveno SZS, ipak izašle na izbore, Vučić bi se mogao odlučiti da prihvati već iznetu Dačićevu ponudu da na izborima nastupe na jednoj listi. 

Naravno da je svima jasno da, sa stabilnom podrškom koju SPS ima, Dačić tu ponudu nije izneo iskreno, već kao vid samoodbrane od naprednjačkih napada da se sprema za dogovor sa Vučićevim „neprijateljima“.

A jasno je i da bi takva vrsta ulaska u čvrsti naprednjački zagrljaj bila ozbiljna pretnja očuvanju stranačkog indentiteta, a samim tim i ugrožavanje njene budućnosti, naročito u momentu kada „kola krenu nizbrdo“ – što je neizbežno, sa trudom opozicije ili bez njega.

Sve to, ipak, ne znači da, uz Dačićevu veštinu, ali i spremnost da trpi niske udarce, ako mu se to isplati, SPS neće uspeti da se izbori sa dolazećim „neprijatnostima“ i nastavi da i dalje „štiti državne interese“. I da kompromituje svaku priču o socijalizmu, pride.

 

Iskustvo u preživljavanju političkih kriza 

 

Dačiću u prilog ide i činjenica da je Vučiću i dalje potreban – zbog glasova na lokalu, koji su, u nekim delovima Srbije, presudno doprineli činjenici da, i bez opozicionog bojkota, postoji samo nekoliko enklava koje ne kontrolišu naprednjaci (Šabac, Paraćin, Čajetina, Novi Beograd, Stari grad).

Argument za prognozu da će socijalisti pregurati i potencijalnu krizu koja nailazi, predstavlja i pogled u stranačke rezultate na izborima od kako je isteklo vreme Slobodana Miloševića (koga su se jedno vreme odricali, da bi ponovo dočekali vreme u kome to, zahvaljujući intenzivnoj i neometanoj reviziji istorije, nije neophodno).

Čak i na republičkim izborima decembra 2000, posle petooktobarskog debakla i usred naraslog revolucionarnog optimizma, SPS je dobio solidnih 516.326, odnosno 13,76 posto glasova. U decembru 2003, posle ubistva Zorana Đinđića, lista SPS imala je silaznu putanju (291.341, odnosno 7,61 posto glasova) koja je nastavljena do izbora početkom 2007. (227.304, odnosno 5,64 posto glasova).

A onda je krenuo oporavak – u maju  2008. osvojili su 313.896, odnosno 7,58 posto glasova, što je bilo tek zagrevanje: na izborima 2012, dobacili su čak do 567.689, odnosno 17,6 posto glasova

Tada se videlo i da je Deklaracija o političkom pomirenju DS i SPS, potpisana oktobra 2008. donela samo veliki teret Tadiću – deo biračkog tela i danas mu snažno zamera to „pranje“ socijalista, praćeno čuvenom izjavom o „dva bola“, kojom su, praktično, izjednačene smrti Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića. 

 

Foto: FoNet/MUP Srbije

 

Deklaracija, ipak, nije uspela da zadrži socijaliste na strani petooktobarskih pobednika – glasove sa izbora 2012, s velikom lakoćom preneli su iz „demokratskog“ u „naprednjački“ koalicioni tabor, zahvaljujući čemu je Dačić postao premijer vlade sa naprednjacima, Ujedinjenim regionima Srbije Mlađana Dinkića i nekoliko (još) manjih stranaka. 

Slab premijer, doduše – za vrat mu je uspešno disao prvi potpredsednik vlade Vučić, čije se jačanje videlo i na izborima 2014, kada je lista oko SNS gotovo duplirala broj glasova (sa 940.659 na 1.736.920). Lista oko SPS tada je pala na 484.607, odnosno 13,49 odsto glasova izašlih birača.

Na poslednjem prebrojavanju na parlamentarnom nivou, na izborima 2016, lista oko SPS dobila je 413.770, odnosno 10,95 posto glasova. I to im je, izgleda, i dalje važeća mera, na šta ukazuju do sada objavljena istraživanja javnog mnenja. A to ih, s obzirom na pepeo u koji je, manje-više pretvorena politička scena Srbije, čini veoma uspešnom strankom.

 

Naslovna fotografija: FoNet/Ognjen Stevanović