Cena nacionalne bezbednosti ili naivnost bez zaštite 

Da li nam je budžet pretesan ili su nam izdvajanja za sektor bezbednosti preširoka? S obzirom na manjak transparentnosti u odlučivanju o rashodima u toj oblasti, da li država zna nešto što građani ne znaju o tome s kakvim bismo sve bezbednosnim izazovima mogli da se suočimo?  Zašto, na koncu, građani veruju da bi vojska mogla da nas zaštiti od narkomanije, bele kuge i masovnog iseljavanja iz zemlje?

Narodna skupština je 10. decembra prošle godine usvojila Zakon o budžetu za 2021. godinu, ali prve najave izmena su se pojavile već u januaru, svega mesec dana nakon usvajanja. Kada je budžet usvojen, Fiskalni savet je upozoravao da je važno da se predviđeni deficit, od oko 3 odsto BDP-a, planira još restriktivnije. Stav Saveta bio je da se manji deficit mogao postići zamrzavanjem zarada u javnom sektoru ili odustajanjem od projekata koji nisu hitni, navodeći kao jedan od primera značajne troškove opremanja bezbednosnog sektora. Međutim, 22. aprila Supština je usvojila rebalans budžeta kojim je deficit podignut na oko 6,9 odsto BDP-a, čime se suštinski odustalo od prethodne fiskalne politike koje je težila stabilizaciji javnog duga u odnosu na BDP. U oceni predloga rebalansa Fiskalnog saveta istaknuto je da će se dva puta veći fiskalni deficit – 2 milijarde evra više u odnosu na prvobitni plan, finansirati novim zaduživanjem zemlje. Zbog čega smo se onda aprilskim rebalansom budžeta dodatno zadužili?

 

Da li znate kako izgleda budžetski ciklus? 

 

Proces kreiraja budžeta Republike Srbije za jednu godinu trebalo bi da započne već u februaru prethodne godine. Tada ministar, nadležan za finansije, šalje instrukciju direktnim korisnicima budžetskih sredstava da predlože prioritetne oblasti finansiranja za tu i naredne dve godine. Sledi višemesečno dogovaranje o fiskalnoj strategiji Vlade, o kojoj se izjašnjavaju i Fiskalni savet kao nezavisno telo čiji je zadatak unapređivanje kulture fiskalne odgovornosti i Narodna skupština. Zatim Vlada usvaja predlog Zakona o budžetu i dostavlja ga Narodnoj skupštini koja, tokom decembra, usvaja budžet za predstojeću godinu. 

Čini se, dakle, da se radi o jasno definisanom procesu koji ne ostavlja puno mogućnosti za improvizaciju. Ali, zato zakon predviđa i mogućnost rebalansa budžeta koji ostavlja prostor za usputne promene i dopune važećeg budžeta. Suštinski, rebalans budžeta ukazuje da izvršna vlast nije realno isplanirala rashode i prihode ili da su nastupile vanredne okolnosti koje se nisu mogle predvideti u decembru kada je budžet usvojen. 

Kada je ministar finansija u aprilu obrazlagao predložene izmene budžeta narodnim poslanicima, istakao je da se rebalans sprovodi kako bi država nastavila borbu protiv pandemije, podstakla privredni rast i umanjila negativne posledice krize po građane i privredu. Međutim, pandemija je uveliko trajala i decembra 2020. godine. Reklo bi se da se i tada moglo pretpostaviti da će i 2021. godina zahtevati dodatna ulaganja u zdravstvo i novi paket pomoći privredi. Štaviše, Fiskalni savet je i preporučivao smanjenje deficita jer je predvideo mogućnost novog paketa pomoći privredi. Otuda se potreba za rebalansom ne može pripisati novim okolnostima koje je donela pandemija, koliko odluci izvršne vlasti da drugačije isplanira godišnje rashode.

 

 

A rebalans je nesumnjivo doneo više od “kozmetičkih” promena. Suprotno upozorenjima Fiskalnog saveta, deficit je značajno podignut, a to će voditi rastu javnog duga koji će, po proceni Saveta, do kraja 2021. godine iznositi oko 61 procenta BDP-a. U srpskoj javnosti je “magična brojka” postala stopa od 60 odsto javnog duga u odnosu na BDP, s obzirom na to da kriterijumi iz Mastrihta za pridruživanje EU propisuju da buduće članice ne bi smele da imaju veći dug. 

No, osim veličine duga, možda su važniji uslovi zaduživanja jedne zemlje. Tako Srbija, zbog znatno većih kamata, mora izdvojiti više novca za finansiranje javnog duga nego neke stabilne evropske ekonomije iako je njihov dug znatno veći. Po sudu Fiskalnog saveta, približno polovina povećanja deficita je ekonomski neopravdana: nisu sporna ulaganja u infrastrukturu i zdravstvo, delimično je opravdan novi paket antikriznih mera (Savet se zalagao za veću selektivnost i targetiranje onih grana privrede koje su najviše pogođene pandemijom), ali ekonomski su neutemeljene odluke o isplati novčane pomoći svim punoletnim građanima i dodatna ulaganja u sektor bezbednosti. 

 

Superpotrošači iz sektora bezbednosti

 

Upravo su ulaganja u sektor bezbednosti privukla pažnju javnosti. Zamerke Fiskalnog saveta mogu se svesti na tri ključna argumenta – izdvojeno je previše novca, takva ulaganja ne podstiču privredni rast, a nisu ni transparentno prikazana. Savet upozorava da ukupne investicije u sektor bezbednosti nakon rebalansna dostižu iznos od oko 750 miliona evra, odnosno 1,4 odsto BDP-a, što je znatno više od proseka za zemlje centralne i istočne Evrope koji iznosi oko 0,3 odsto. Poređenja radi, procenjuje se da će izgradnja čitavog Moravskog koridora (auto-put Pojate – Preljina) koštati oko 800 miliona evra. 

Značajan deo ulaganja podrazumevaće nabavku vojne opreme iz uvoza što, za razliku od infratsrukturnih investicija, neće imati pozitivnog uticaja na privredni rast u Srbiji, ni direktnog uticaja na kvalitet života građana. Upravo zbog toga Savet te investicije ne vidi kao prioritetne, pogotovu ne u trenutku velike ekonomske neizvesnosti koju je pandemija donela. 

Konačno, Fiskalni savet upozorava da više od 1 milijarde evra ukupnih ulaganja u Rebalansu budžeta za 2021. godinu nije jasno prikazano. Iako se potpuno prikazivanje investicija u sektoru bezbednosti ne može očekivati – na primer određene nabavke mogu nositi oznaku tajnosti – Fiskalni savet ističe da je neophodno da se objave barem osnovne informacije o nameni izdvojenih sredstava. 

Rast budžetskih ulaganja u sektor bezbednosti nije ovogodišnji izuzetak iako Fiskalni savet napominje da će 2021. godine, po svemu sudeći, dostići istorijski maksimum. Savet podseća da su izdvajanja za bezbednost i prethodne 2019. i 2020. godine znatno prevazilazila prosek u zemljama centralne i istočne Evrope. Tako je za sektor bezbednosti, u periodu od 2018. a zaključno sa rebalansom za 2021. godinu, izdvojeno oko 1,8 milijardi evra. Procenjuje se da bi navedeni iznos bio dovoljan za rešavanje problema upravljanja otpadnm vodama na teritoriji cele Srbije. 

Osim toga, Savet ističe da je Ministarstvo odbrane jedini budžetski korisnik koji beleži porast izdvajanja za zaposlene, što je posledica trajnog uvećanja zarada u sektoru odbrane. Najavljeno je da će ovog puta plate biti povećane samo uniformisanim licima, najviše vojnicima, ali nije jasno da li će i na koji način navedena promena uticati na reformu platnih razreda. 

Početak godine obeležila su i razmatranja uvođenja obaveznog služenja vojnog roka. Resorni ministar, koji podržava navedenu ideju, istakao je da će konačnu odluku tokom jeseni doneti Narodna skupština, nakon javne rasprave. Ministar je naglasio da se procenjuje da bi uvođenje obaveznog vojnog roka godišnje koštalo oko 8 milijardi dinara, te da država raspolaže tim sredstvima. Po rezultatima prošlogodišnjeg istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP), osim ministra, tu ideju podržava i 73 odsto građana koji vojni rok vide kao priliku za „disciplinovanje“ omladine i deo tradicije. 

Povezan sadržaj

Najveći broj ispitanika koji podržavaju vraćanje obaveznog vojnog roka starije je od 45 godina. Većina građana smatra i da je potrebno ulagati više (46 odsto) ili isto novca u odbranu (38 odsto). Glavna kontradiktornost nalaza navedenog istraživanja leži u činjenici da, istovremeno, građani smatraju da glavne pretnje po bezbednost zapravo dolaze iznutra. Takve pretnje, poput organizovanog kriminala i korupcije, posledica su loše uprave, pa jačanje vojnih kapaciteta ne može voditi njihovom rešavanju.

Otkud toliko konfuzije? Najpre imamo Vladino kontinuirano izdvajanje značajnih sredstava za potrebe odbrane koje Fiskalni savet ne razume i kritikuje. Potom i stavove građana koji, čini se, podržavaju takvu politiku Vlade, ali glavne bezbednosne pretnje vide u suštinskom nedostatku vladavine prava. Zajednički imenilac je nedostatak dijaloga i argumentovane rasprave o odbrambenoj politici Srbije i vojnoj neutralnosti za koju smo se opredelili. 

Naime, jačanje odbrambenih kapaciteta i eventualno uvođenje vojnog roka su u skladu sa konceptom totalne odbrane na koji se pozivaju strateška dokumenta koja usmeravaju politiku nacionalne bezbednosti u Srbiji. Vojna neutralnost, osim uobičajne asocijacije o balansiranju između NATO i Rusije, ne podrazumeva neku nezainteresovanost ili izolovanost od savremenih bezbednosnih izazova. Naprotiv, ona podrazumeva jačanje i oslanjanje na sopstvene kapacitete, a to košta. I koštaće. 

Tako i upoređivanje sa zemljama centralne i istočne Evrope nije najsrećnije, pogotovu ukoliko su te zemlje članice vojnih saveza ili ako svoju odbranu zasnivaju na drugačijim načelima. Otuda je bilo važno jasno predočiti građanima da će vojna neutralnost i koncept totalne odbrane podrazumevati višegodišnje trošenje značajnih materijalnih sredstava. Naše zdravstvo, obrazovanje, zaštita životne sredine ili kultura će zbog toga godinama dobijati manje budžetskih sredstava. A ni eventualni vojni rok neće služiti vaspitanju, već pripremi za odbranu zemlje. Čini se da smo, umesto opreznog i dugoročnog kalkulisanja potencijalnih koristi ili gubitaka, pitanju vojne neutralnosti pristupili emotivno (građani) i populistički (političke stranke). 

Istovremeno, istraživanje BCBP-a upućuje da je fokus građana, kada procenjuju glavne rizike po bezbednost Srbije, na aspektima tzv. ljudske bezbednosti koja je – za razliku od nacionalne koja je usmerena na zaštitu države – okrenuta ka zaštiti građana. Tako ispitanici kao glavne opasnosti vide belu kugu, narkomaniju, organizovani kriminal, masovan odlazak ljudi u inostranstvo i korupciju. Dodatno naoružavanje tu ne može pomoći, ali ipak su građani na drugo mesto investicija koje bi smanjile ugroženost naveli upravo kupovinu oružja. Oko 65 odsto građana veruje Vojsci Srbije. Otuda upozorenja Fiskalnog saveta, u kojima se traži veći stepen transparentnosti prilikom ulaganja u sektor bezbednosti, imaju dodatni značaj. Pogotovu u svetlu afere u Krušiku koja je, u najmanju ruku, ukazala na značajne nedostatke u kontroli rada Ministarstva odbrane i namenske industrije Srbije. Jer upravo transparentnost, vladavina prava, odgovornost institucija i kontinuirana demokratska kontrola nad subjektima sektora bezbednosti mogu unaprediti bezbednost građana.  

(Autorka je analtičarka u istraživačkom timu Crte)

 

Naslovna fotografija: Fonet/MOD