Bez Orbanovog oruđa razgraditi orbanizam – kako?

Stajala sam u masi, okružena mešavinom slavlja i neverice. Osim ushićenja, oko 9 uveče u nedelju, 12. aprila, Budimpeštom je strujalo i nešto tiše: spoznaja da se sistemski politički lom retko ukazuje u takvoj ogoljenosti. Svi su videli zastave, ludi ples budućeg ministra zdravlja, pevanje, erupciju kolektivnog olakšanja, ali video zapisi nisu do kraja ušli u gusto tkanje te noći. U puls krcatih ulica, među svet koji se kretao bez žurbe, u taktu opreznog oduševljenja, kao da testira da li je sve to stvarno. Trenutak trijumfa, ali i napetog iščekivanja, u tesnacu između onoga što je okončano i onoga što tek treba da počne.

U senci proslave već su stajala teška pitanja. Mađarova retorika u kampanji i pobednički govor bili su neobično direktni: snosiće posledice oni koji su profitirali na sistemskoj korupciji. Poruka je bila upućena publici koja se navikla na nekažnjivost. U tom smislu, izbori su delovali kao politički i moralni referendum o raspodeli moći i resursa u proteklih 16 godina. Ipak, komplikovanije je upravljati zemljom nego dobiti izbore takvim obećanjem. Polaganje računa građanima, uostalom, nije slogan nego proces u hodu kroz institucije, oblikovane sistemom koji sada mora da se menja.

Kako se zemlja oporavlja od 16 godina neliberalne vladavine? Ne na nivou liderstva, nego u ravni institucionalne logike. Kako razgraditi političku arhitekturu koja ne samo da je zarobila institucije, nego se i fortifikovala zakonima, ekonomskim mrežama i svakidašnjom praksom administracije? Kako rastočiti sistem koji je granice između države, partije i privatnog interesa brisao i zakonskim rešenjima? I, što je najbitnije, kako to učiniti a ne voditi se istom logikom moći s kojom mora da se raskrsti? To je paradoks Mađarske posle Orbana: oruđa za transformaciju su, u mnogim slučajevima, ista ona kojima je iskopan bezdan.

Menja li jutro sve?

Konferenciju za novinare 13. aprila obeležio je niz Mađarovih promišljenih, simboličkih gestova. Nezavisnim mađarskim novinarima data je prilika da prvi postavljaju pitanja, što je ukazalo na raskid s centralno kontrolisanim medijskim ekosistemom u kojem su kritički glasovi sistematski marginalizovani. U zemlji u kojoj je javni medijski servis funkcionisao kao produžena ruka vlasti, i takav formalni okret nosi značenje.

Mađar se nije zadržao na simbolici. Rekao je da će jedan od prvih koraka buduće vlade biti da prekine “državno finansiranje propagande”, usled čega se obustavlja emitovanje vesti na javnoj televiziji i radiju dok se ne uspostave mehanizmi za nezavisan nadzor.

Njegova vlada će, poručio je, učiniti sve kako bi se obnovila vladavina prava, pluralizam i sistem uzajamne kontrole grana vlasti. Naglasio je da to neće biti učinjeno nedemokratskim metodama. U tome što je naglašeno ogleda se svest o strukturnom paradoksu s kojim se suočava novo rukovodstvo. Nova vlast se obavezuje da će demontirati sistem ne prekoračujući zakonska ograničenja koja je sam taj sistem nametnuo i koja će zasigurno otežavati donošenje svake buduće odluke.

Već je u pripremi institucionalna reforma. Očekuju se ustavni amandmani, uključujući i uvođenje limita na dva premijerska mandata, čime bi se, ako bi se primenilo retroaktivno, sprečila mogućnost Orbanovog povratka u kabinet. Istovremeno, Mađar je pozvao niz visokih zvaničnika, uključujući predsednika države, vrhovnog javnog tužioca i rukovodioce ključnih pravosudnih i regulatornih tela, da podnesu ostavke. Za sada, niko od njih ga nije poslušao, što ilustruje ograničenost dometa političkih signala u svetlu zakonom zaštićenih mandata i nominalno autonomnih institucija.

Skoro sve ključne institucije ispunjene su kadrovima koje je dovela bivša vlast i koji neretko imaju mandate duže od izbornih ciklusa ili su na drugi način zakonski zaštićeni tako da odole naglim političkim promenama. Iako većina koja omogućava ustavne promene daje mogućnost da se prevaziđu i takve prepreke, neophodna je oprezna navigacija između zakonskih ograničenja, političkih rizika i pitanja legitimiteta.

Ako se u utvđivanju odgovornosti bude išlo bojažljivo, obećanje će početi da bledi. Opet, ako se nastupi agresivno, javlja se hazard zalaženja u revanšizam i kompromitovanja legitimiteta pred domaćom i kredibiliteta pred međunarodnom javnošću. Napetosti doprinosi i uvažavanje spoljnog faktora, posebno Evropske unije, koja će mađarske reforme procenjivati ne samo po učincima, nego i po legalnosti i primerenosti metoda kojima se sprovode.

Šta će biti stvarna promena?

Teško se može preceniti značaj dvotrećinske većine u menjanju dinamike moći. Peter Mađar i Tisa imaju ne samo kapacitet da vladaju nego i autoritet da postavljaju nova pravila, menjaju ustav, kardinalne zakone i da – bar u teoriji – rasklope veći deo zakonske i institucionalne konstrukcije na kojoj se držao Orbanov sistem. Formalno gledano, ovo je najjače utemeljen mandat neke mađarske vlade. Ipak, koliko god neupitan, mandat po sebi ne podrazumeva transformaciju, već samo definše okvire u kojima će se ona ovaplotiti.

Mađar nije autsajder koji se pojavio neokrznut sistemom koji sada želi da iskoreni. On je, u neku ruku, prebeg, neko ko razume kako je došlo do koncentracije moći i kako se to stanje učvršćivalo, legitimizovalo i širilo kroz institucije, tržišta i mreže lojalnosti. Ta dualna uloga insajdera i izazivača verovatno će odrediti tempo i strategiju promena. Istovremeno, ona potcrtava poentu da orbanizam nije samo kolekcija zakona i ličnih svojstava. U pitanju je logika vladanja u kojoj su se u samonapajajući sistem stopili politički autoritet i ekonomska kontrola, zakonski inženjering i institucionalna zavisnost.

Kao smislen potez za sada se izdvaja formiranje Nemzeti Nemzeti Vagyonvisszaszerzési és Védelmi Hivatal – kancelarije sa zadatkom da identifikuje, istražuje i potencijalno pokreće povraćaj sredstava akumuliranih zahvaljujući sistemu zarobljene države, a koja će se svakako baviti i nezakonito sprovedenim procesima javnih nabavki u proteklih deceniju i po.

Veliki deo javnog bogatstva preliven je u poluprivatne strukture, prvenstveno u Közérdekű Vagyonkezelő Alapítványok (skraćeno KEKVA), fond za upravljanje dobrima od javnog interesa, u koja se ubrajaju kompanije koje su nekad bile u državnom vlasništvu, kulturne ustanove, značajne građevine, vile i zamkovi, nacionalni parkovi, pa i većina javnih univerziteta.

Pravno je kompleksno poništiti takve aranžmane budući da su mnogi zaštićeni zakonima i ugovorima, precizno krojenim da odole promeni vlasti. Prepliću se pitanja svojinskih prava, pravnog kontinuiteta i granica retroaktivne pravde. Nasleđe prethodnog sistema nije samo političko nego i pravno: ukopano u zakone tako da ne može da se pomera bez posledica.

Brisel ubrzava i koči

Dolazeća vlada ima nedvosmislen stav o tome da je obnavljanje dobrih odnosa s Briselom i državama članicama EU, kao i odmrzavanje fondova EU, ne samo diplomatski cilj nego nasušna strukturna potreba. Fondovi od oko 17 milijardi evra, za čiju su dostupnost neophodna unapređenja na polju vladavine prava, svakako nisu samo simbolička vrednost za mađarsku ekonomiju. Oni znače mogućnost da Mađarska fiskalno dođe do daha i da poruči tržištima, investitorima i javnosti da je zemlja ponovo usklađena s evropskim standardima. Tajming je klizav – rok za deo Mehanizma za oporavak i otpornost stiže već u avgustu, pa bi kašnjenje reformi značilo bespovratne finansijske gubitke i propuštene investicije.

Evropska komisija je pokazala spremnost da se neuobičajeno brzo angažuje, hitno šaljući visoke zvaničnike u Budimpeštu i sugerišući da je voljna za resetovanje odnosa, ali to i dalje nije garancija novčanog priliva. Nije dovoljno da se donesu reformske odluke nego i da uverljivo počnu da se sprovode.

Promene koje su neophodne za otključavanje EU sefova, a odnose se na nezavisnost sudova, depolitizaciju tužilaštva i transparentno trošenje, istovremeno su i uslovi za istragu načina kako su fondovi korišćeni u prethodnom sistemu. Ako pretresanje računa i utvrđivanje odgovornosti zaliči na politički dirigovanu akciju, pod sumnjom će se naći institucionalna nezavisnost na kojoj Brisel insistira. A ako institucije budu prespore, može se desiti da iznevere i domaća očekivanja i evropske zahteve. Reforme na unutrašnjem i ocene na spoljnom planu su u povratnoj sprezi, ali imaju različite potrebe za vremenom i podsticajima.

Mađar se obavezao da Mađarsku pridruži Kancelariji javnog tužioca EU (EPPO), što bi omogućilo nezavisne istrage na EU nivou o trošenju evropskih sredstava u Mađarskoj i mogućim zloupotrebama iz vremena stare vlasti. Mogućnost da evropski tužioci istražuju pronevere evropskih para doprinosi kredibilitetu nove vlasti i argument je protiv optužbi za neprihvatljiv uticaj domaće politike. Ali i tu postoji rizik. Prepuštanje dela suvereniteta nad politički osetljivim istragama bilo je nezamislivo pod Orbanom, a možda je i dalje strano delu domaće javnosti.

Pitanje EU fondova izoštrava širi paradoks postorbanovske tranzicije – Mađarska mora da dejstvuje brzo da bi došla do novca, ali istovremeno da sprovodi reforme koje su, po prirodi, spore kako bi ostale verne duhu legalizma. Mora da demonstrira nezavisnost institucija dok predano radi na njihovom restrukturiranju. Brisel neće biti tek finansijski partner, već i koautor tranzicije, koji zadaje modele i parametre.

Ko čini novu vladu?

Izborna noć donela je raskid, u danima koji su usledili tražio se novi pravac, a na polaganju zakletve 9. maja radiće se o nečemu mnogo konkretnijem – o tome ko zapravo vlada. Izvan retorike, obećanja i dilema, politička promena se materijalizuje kroz ljude, kroz sastav kabineta, raspodelu portfelja i unutrašnju logiku organizacije vlasti.

Vlada Petera Mađara imaće 16 ministarstava i označiće otklon od centralizovanog modela “superministarstava” iz Orbanove ere. To nije tek administrativni detalj; to je odraz filozofije vladanja. Fragmentacijom portfelja u specijalizovane jedinice nova administracija iskazuje nameru da decentralizuje izvršnu kontrolu i postavi jasnije granice odgovornosti.

U vladi će se naći miks partijskih lojalista, tehnokrata i nešto nezavisnih eksperata, u hibridnoj strukturi koja reflektuje širinu koalicije koju je Mađar okupio pre izbora.

Kjučni ekonomski resori dati su stručnjacima za javne politike – Andrašu Karmanu finansije, Ištvanu Kapitaniju ekonomija i energetika. Spoljnu politiku vodiće Anita Orban, a odbrambenu Romulus Rusin-Sendi, bivši vojni zapovednik, čijim se odabirom ukazuje na kontinuitet u bezbednosnoj doktrini, ali i na pomeranje međunarodne pozicije Mađarske.

Zanimljiva su i imenovanja u oblastima koje su bile posebno politički osetljive u starom režimu. Obrazovanje, na primer, dato je na brigu Judit Lanert, nezavisnoj ekspertkinji, a saobraćaj i infrastruktura Davidu Viteziju, iskusnom tehnokrati. U toj podeli čita se namera da se depolitizuju određeni sektori.

Raspored nekih ministarstava odražava dalekosežnije ideološke prioritete nove vlasti. Novi ili redefinisani portfelji, poput životne sredine (u nadležnosti bivšeg zaposlenika zoološkog vrta), društvenih odnosa i kulture, te nauke i tehnologije, nagoveštavaju zaokret na do juče centralizovanim i politički instrumentalizovanim poljima.

Ipak, najvažnija crta novog kabineta ne ogleda se u pojedinačnim imenima nego u drugačijem rezonovanju. To neće biti vlada pričvršćena za jedan noseći politički centar kako je to bilo u Orbanovo vreme. Na delu je koncept prenošenja autoriteta na raznovrsne aktere. Teoretski, tako se smanjuje mogućnost preterane centralizacije. Praktično, javlja se druga vrsta izazova – koordinacija.

U resorima kao što su pravda, unutrašnji poslovi i državna uprava posebno će do izražaja doći okolnost u kojoj preuzimanje ministarstava ne znači i momentalno uspostavljanje kontrole nad institucionalnim pejzažom. Nasleđeni zakonski okvir i kadrovski bagaž direktno će uticati na implementaciju reformi. Odabir ličnosti poput Gabora Pasfaija (unutrašnji poslovi) i Martona Meleteija-Barne (pravda) imaju stoga značaj strateškog izbora – Posfai je bio operativni direktor TISE u kampanji, a Meletei-Barna je Mađarov zet. Zbog prigovora za nepotizam, Meletei-Barna je posle izvesnog vremena odbio kandidaturu iako bi, po Mađarovim rečima, bio fantastičan ministar pravde. Kao novu kandidatkinju, mandatar je predložio Martu Đerog, dekanku Pravnog fakulteta Univerziteta u Segedinu, nazvavši je nekrunisanom kraljicom pravne struke u Mađarskoj. Đerog i Pasfai će imati krupne uloge u održavanju granice između reformi i legalizma, između političkog mandata i institucionalnih kočnica.

Na koncu, sastav vlade govori nešto važno o prirodi tranzicije. Ona nije revolucionarna u formi. Ne nastoji da počisti državu od poda do krova i opremi je od nule. Strukturom je reformska, ali su joj namere ambicioznije, oslonjene na kombinaciju tehnokratskog upravljanja i političkog mandata za sistemsku promenu. Sastavljanje vlada ne znači promenu samo po sebi. Promena će se prepoznavati u funkcionalnosti te vlade unutar sistema koji je dizajniran tako da ne dopusti da se lako menja.

Šta sve to znači za Srbiju?

Značaj mađarske tranzicije prevazilazi državne granice i budi očekivanja širom centralne i jugoistočne Evrope. U Srbiji je vlast često oponašala manire iz Orbanove Mađarske, te Mađarova pobeda deluje kao nov, a potencijalno i destabilizujući faktor. Gubi se uverenje da su hibridni režimi, jednom kada se dovoljno utvrde, otporni na izborne promene, pa možda i nesmenjivi.

Duže od decenije je Viktor Orban funkcionisao ne samo kao mađarski premijer, već i kao sidro neliberalnih poredaka u EU. Njegova vlada davala je politički alibi, ideološku validaciju, a povremeno i materijalnu podršku srodnim akterima na zapadnom Balkanu. Odlazak Orbana za lidere poput Vučića znači sužavanje manevarskog prostora i suočavanje s novom disciplinom na evropskom planu.

Promene su, ipak, višeznačne. S jedne strane, opozicioni akteri sada u izborima vide realnu, a ne samo hipotetičku priliku. Ipak, osećaj vlasti da je pod pojačanim pritiskom može da ne vodi ka popuštanju stega nego ka intenzivnijoj konsolidaciji i još čvršćoj kontroli nad institucijama. Dinamiku dodatno komplikuje gusta mreža političkih, ekonomskih i institucionalnih veza koje su razvijane između Mađarske i zapadnobalkanskih zemalja tokom Orbanovih mandata.

Ilustrativan je primer korišćenja javnih fondova Mađarske za podršku organizacijama i političkim akterima mađarske manjine u susednim zemljama, u čemu je često posredovao Fond Betlen Gabor. Tim mehanizmom zamagljena je granica između pomoći dijaspori, političke kontrole i spoljnog uticaja.

U Srbiji se to vidi na slučaju Fondacije Ištvan Pastor, povezane sa Savezom vojvođanskih Mađara, koji je bio u dugogodišnjem partnerstvu s Orbanom i sa srpskom vlašću. Ta fondacija igra ključnu ulogu u distribuciji sredstava iz Mađarske korisnicima iz manjinske zajednice u Srbiji. Osim za podršku lokalnim biznisima, razvoju poljoprivrede i manjinskim institucijama, fondovi su korišćeni i za jačanje pozicije SVM u srpskom političkom okruženju. Lidersku poziciju Ištvana Pastora nasledio je njegov sin Balint, što govori da je prekogranični uticaj tekao i preko ličnih veza i da je bio politički motivisan.

S tranzicijom u Mađarskoj, sudbina takvih shema postaje neizvesna. Vlada koja je posvećena transparentnosti, vladavini prava i EU standardima mogla bi da preispita obrasce finansiranja, posebno tamo gde se oni poklapaju s političkim uticajima. To bi moglo da ima uznemirujući efekat u Srbiji, gde su segmenti političkog i ekonomskog ekosistema delimično integrisani u mađarsku spoljnu strategiju.

Regionalni značaj Orbanovog poraza manje će se videti u nekoj momentalnoj promeni nego u izmenjenoj percepciji političkih potencijala. Oslabljena je osovina neliberalne saradnje, naprsle su mreže uticaja, što i opoziciju i vlast tera na razmišljanja o drugačijim strategijama.
Od lokalnih uslova zavisi da li sve to vodi ka znakovima oporavka demokratije ili ka jačim autoritarnim tendencijama.

Nesumnjiva je jedna promena – u narativu. Ideja da se sistemi poput Orbanovog ne mogu savladati izborima više ne zvuči ubedljivo.