Bombe izbegnute u poslednji čas (5. deo)
Pretnje bombardovanjem bile su sve ozbiljnije. U Skupštini Srbije premijer Mirko Marjanović govorio je o bilansu sukoba na Kosovu.
„U 1998. godini na području Kosova i Metohije došlo je do eskalacije terorizma od strane albanskih separatista. U periodu od početka godine do danas izvršena su ukupno 1.273 teroristička napada. Izvršeno je 569 napada na građane, u kojima je ubijeno 140 lica, među kojima je 64 pripadnika albanske nacionalne manjine, 37 Srba i Crnogoraca, 3 Roma i 36 do sada neidentifikovanih lica. Pedeset devet građana je teško, a 56 lakše ranjeno. Na pripadnike i objekte MUP-a izvršena su 704 napada. Zločinački i mučki ubijena su 94 pripadnika MUP-a, od kojih 20 iz reda rezervnog sastava, a 193 policajca je teže i 160 lakše ranjeno. Teroristi su oteli ukupno 249 lica, od kojih 162 Srbina i Crnogorca, 74 Albanca, 10 Roma, jednog državljanina BJR Makedonije, jedno lice muslimanske i jedno bugarske nacionalne pripadnosti. Za sada je utvrđeno da je 93 građana pušteno, da je 9 pobeglo, a 29 ubijeno. O sudbini 118 građana se još uvek ne zna ništa. Činimo i učinićemo sve da se njihova sudbina do kraja rasvetli.
U pomenutom periodu evidentirano je 107 incidenata na granici sa Albanijom. U zaštiti granice od terorista život je izgubilo 32 pripadnika Vojske Jugoslavije. U proteklih 8 meseci albanski teroristi su izvršili i 12 napada na novinare, tri na humanitarne radnike i dva teroristička napada na diplomatske predstavnike. Albanski teroristi obučavani su u centrima u Severnoj Albaniji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Turskoj, Danskoj i drugim zemljama. Među brojnim stranim plaćenicima bilo je i mudžahedina, verskih muslimanskih fanatika.“ (Otvoreni parlament, 28. 9. 1998. godine)
I pored svega navedenog, Marjanović je zaključio da na Kosovu vlada mir.
„Danas na Kosovu i Metohiji vlada mir. Život na Kosovu i Metohiji je normalizovan. Republika Srbija osujetila je pokušaj secesionista da terorom ostvare svoje namere. Terorističke bande su uništene, veliki broj terorista pohapšen i razoružan. Ovim merama sačuvana je teritorija Srbije, pokazana odlučnost da mi nećemo trgovati Srbijom, njenom slobodom i teritorijom, da nema pogađanja i kompromisa sa onima koji bi terorom, na silu, da menjaju odnose u Srbiji i da na njenoj teritoriji stvaraju nekakvu novu državu.“ (Otvoreni parlament, 28. 9. 1998. godine)
Mediji – najveći neprijatelj
U Skupštini Srbije su žestoko napadnuti nezavisni mediji. Potpredsednik Vlade Srbije Vojislav Šešelj govorio je o „bašibozluku“.
„Neke primerke tog bašibozluka imali smo nažalost prilike i danas da čujemo za ovom govornicom. Tog bašibozluka, te pete kolone, tih kvislinga ima i u medijima koji tvrde da su nezavisni. Primaju pare od Amerikanaca i drugih zapadnjaka, a nezavisni. Ko to daje pare iz ljubavi, osim možda u javnoj kući. Nema na drugim mestima davanja para samo zato što je neko nekome simpatičan. Danas ‘Naša borba’, pa razne organizacije, pa ‘Blic’, pa ‘Glas javnosti’, ko zna kako se sve zovu i kako su raspoređeni, čitav niz tih izdajničkih medija, prenosi i po nekoliko puta, ‘Studio B’ dva puta ‘Glas Amerike’, pa ‘Dojče vele’, pa ‘Frans internasional’, pa ‘Bibisi’ i ko kako se sve zovu te agenture za vođenje specijalnog psihološko-propagandnog rata. Ko je toliko blesav da formira celu radio stanicu ili televizijsku stanicu na tuđem jeziku, da bi emitovao program, a da nema nekog interesa? Koji mu je interes? Politički, subverzivni, podrivački, a ovde se ponose kvislinzi, što prenose i dalje šire te elemente specijalnog psihološkog ratovanja…Ako već ozbiljno planiraju da nas napadnu, da ih bar upozorimo da na vreme povuku te svoje kvislinge, te svoje agenture, beogradske krugove, helsinške odbore, žene u crnom itd., da tu svu bulumentu na vreme zgrnu iz Srbije, da je odnesu, da ih ne ostavljaju ovde kao taoce. Možda mi ne možemo dohvatiti svaki njihov avion, ali ćemo zato ščepati one koji nam budu blizu ruku.“ (Otvoreni parlament, 28. 9. 1998. godine)
Novi Zakon o univerzitetu počeo je da se primenjuje. Dekan Pravnog fakulteta Oliver Antića potpisao je rešenje o suspendovanju sa posla desetoro nastavnika. Na spisku su: Jovica Trkulja, Kosta Čavoški, Mirjana Todorović i Vojin Dimitrijević. I vanredni profesori Aleksandra Jovanović, Slobodanka Nedović, Vesna Rakić Vodinelić, Radmila Vasić, Dragana Vujadinović Milinković i Gašo Knežević.
„Izrekao sam suspenziju i pokrenuo disciplinske postupke protiv desetoro profesora da bi mogli da ostanu na poslu. To je suština, jer izricanjem suspenzije njima prestaju da teku zakonski rokovi koji ih po sili zakona izbacuju na ulicu. Znači, ne izbacuje ih dekan, već zakon, odnosno sami sebe, jer niko ih ne tera s posla nego oni neće da rade. Pazite, oni ne rade, a mi ih plaćamo.“ (Glas javnosti, 3. 10. 1998. godine)
Lider radikala i potpredsednik Vlade zapretio je zemljama NATO-a koje planiraju napada na SRJ. „Ako napadnu neka kupe svoje ambasade“. Ali, Šešelj se nije zaustavio samo na nijima.
„Nisam više opozicioni političar, pa ni jednoj zemlji ne mogu pojedinačno pretiti. NATO i zapadni obaveštajni centri moraju znati čime raspolažemo, pa neka vode računa. Možda im ne možemo oboriti svaki avion, ali možemo agente ovde pohvatati. Radi se o raznim izdajničkim organizacijama, beogradskom krugu, Ženama u crnom, Helsinškom odboru, Građanskom savezu…“ (Glas javnosti, 1. 10. 1998. godine)
Ivica Dačić, portparol SPS je na pitanje novinara Glasa javnosti šta bi poručio građanima Srbije u slučaju eventualne intervencije snaga NATO, odgovorio:
„Ako bi došlo do intervencije, ja bih građanima savetovao suprotno od onoga što biste ih savetovali. A vi biste im savetovali da se predaju.“ (Glas javnosti, 2. 10. 1998. godine)
Šešelj preti odmazdama
Savezni parlament je na predlog vlade SRJ raspravljao o proglašenju neposredne ratne opasnosti. Šešelj je opet pretio.
„Kolaboracionisti su oni koji pomažu agresoru, a onaj ko pomaže agresoru, dolazi pod udar krivičnog zakona. U ovakvom stanju neposredne ratne opasnosti ili u ratnom stanju zna se kako se primenjuju krivični zakoni. Ti koji su se otvoreno stavili u službu eventualnog agresora moraće da se zabrinu za svoju sudbinu.“ (Glas javnosti, 5. 10. 1998. godine)
Ministarstvo za informisanje poslalo upozorenje stanicama koje budu reemitovale program na srpskom jeziku „u produkciji servisa za propagandni i psihološki rat zapadnih sila“, biti primereno kažnjene.
„Dušanka Đogo Antonović, pomoćnik ministra za informisanje, izjavila je juče Radiju B92 da dopis ministra Vučića nije nikakva zabrana, već apel da se okrenu slovu zakona i ustavu naše zemlje.“ (Glas javnosti, 5. 10. 1998. godine)
Na mogućnost vojne intervencije Zoran Đinđić je reagovao:
„Sama pretnja vojnom silom predstavlja kapitulaciju Zapada, jer priznaju da političkim sredstvima nisu uspeli ništa da postignu. Uz to, mislim da nisu ispravna ni sva politička sredstva i da će pretnje vojnom intervencijom naneti štetu i svim demoksratskim snagama u regionu. Kako narodu da objasnite da želite da ga vodite u Evropu, kad ta ista Evropa hoće da ih bombarduje.“ (Glas javnosti, 6. 10. 1998. godine)
Zveket oružja
Država se spremala za slučaj rata.
„Savezno ministarstvo za finansije objavilo je juče obaveštenje o uvođenju posebnog saveznog poreza na promet i usluga za finasiranje vanrednih troškova odbrane zemlje, na osnovu zakona koje je usvojila juče Savezna skupština. Ovaj porez se plaća kao poseban savezni porez i to na sve one proizvode na koje se inače plaća.“ (Glas javnosti, 7. 10. 1998. godine)
Specijalni izaslanik američkog predsednika Ričard Holbruk doneo je Slobodanu Miloševiću šest zahteva koje SRJ mora da prihvati kako bi izbegla bombardovanje:
1. Hitno obustaviti nasilje
2. Povući snage i teško naoružanje na položaje od marta
3. Omogućiti nesmetan rad humanitarnim organizacijama
4. Predano sarađivati sa Haškim tribunalom
5. Omogućiti povratak izbeglicama u svoje domove.
6. Početi pregovore sa kosovskim Albancima.
(Glas javnosti, 9. 10. 1998. godine)
Na pitanje novinara „Gardijana“ da li su strani dopisnici bezbedni u slučaju NATO bombardovanja, Vojislav Šešelj je odgovorio:
„Da li je Engleska u vreme Hitlerovog napada dozvoljavala njegovim novinarima da se švrćkaju po Londonu? Jedina razlika između Tonija Blera i Hitlera je u tome što je Hitler već napao Jugoslaviju, a Bler se sprema da to učini.“ (Glas javnosti, 10. 10. 1998. godine)
Zatvorene su ambasade Nemačke, Holandije, Danske, Britanije. Delovalo je da Zapad odustaje od cenjkanja sa Miloševićem. Ipak, u poslednjem trenutku, predsednik Jugoslavije je prihvatio ponuđeni plan i otklonjena je opasnost od vojne intervencije. Milošević se posredstvom RTS-a obratio građanima 13. oktobra, oko 13 časova.
„Postignuta je saglasnost da se problemi na Kosovu i Metohiji i u vezi s Kosovom i Metohijom, rešavaju mirnim putem, političkim sredstvima. Dogovor koji smo postigli otklanja opasnost od vojne intervencije protiv naše zemlje.“ (Glas javnosti, 14. 10. 1998. godine)
Predsednica GSS-a Vesna Pešić je prokomentarisala:
„Milošević se ponaša kao kockar amater koji neprekidno vuče pot, diže cenu, a kada nema čime da plati obraća se narodu i zahvaljuje mu se što će on da plati njegove kockarske račune. Ovog puta, za svakog razumnog čoveka takav ceh je preveliki. Žao mi je što je toliko ljudi izginulo radi apsolutne politike poraza, jer umesto da je Milošević prihvatio blagovremeno Gonzalesovu misliju imaćemo 2.000 posmatrača i avione koji nas nadleću.“ (Glas javnosti, 14. 10. 1998. godine)
