Rođen 1982. u Beogradu.
„Crkva je u moj život ušla veoma rano, ali se i pre toga već štošta izdešavalo u mom životu. Devedesete. Turbulentna adolescencija. Majka je na visokoj funkciji. Mnogo je volim, ali pokušavam i da se nekako sakrijem od nje. Iz ekstremizma u ekstremizam. Nezrelo i glupo, kako i priliči. No, rasečena glava ili krvavi nos se ne mogu sakriti. Od veoma opasnog igranja sa ultradesnim supkulturama otreznilo me je užasno ubistvo Dušana Jovanovića 1997. Naredne godine izašao je American History X. Očekivano, doživeo sam ga veoma lično. Plakao sam. Imao sam tek petnaest godina, ali sam i izgledao i činio se mnogo starijim. Kao Furlong u filmu. Shvatio sam koliko je lako uprljati se, zagaditi se verovatno najodvratnijim izlučevinama ljudskog duha. Da nisam bio toliko mlad, verovatno bi sve bilo mnogo gore. Malo mi je falilo, vrtelo mi se po glavi. Od tada ne podnosim nikakav nacionalizam.“ (Vreme, 20. 3. 2024. godine)
Završio je Treću beogradsku gimnaziju.
„Onda gimnazija i potraga za smislom. Nisam bio lišen ljubavi, naprotiv, ali sam imao potrebu da pripadam. Bunt se polako pretvarao u osećaj krivice, jednako nezreo. U osnovi je to čista apstrakcija, ali je veoma snažno. U prihvatanju krivice počinjem da vidim neku novu vrstu hrabrosti, možda i najveću. Dostojevski! Pa on samo o tome govori! Svi smo krivi za sve. Nije to samo Dostojevski, nego je i moja baba. Uz nju sam rastao i ona je do tada bila jedina osoba u mom životu koja je imala neke veze sa Crkvom. Nije bila religiozna u standardnom smislu te reči premda bi se moglo reći da je bila duboko verujuća; pričešćivala se nekoliko puta godišnje, ali se nije ispovedala jer je to smatrala ponižavajućim. Crnogorka starog kova. (…) Imam šesnaest godina. Mnogi oko mene su se zabrinuli. Post, molitva i takve stvari. Svakodnevni odlasci u crkvu, istu onu u čijoj sam se porti kao dete veoma često i rado igrao. (…) Prestao sam da slušam muziku, a ona mi je mnogo značila. I danas mi znači. Odnosno, slušao sam samo duhovnu muziku i Baha. Dobro je što sam mnogo čitao.“ (Vreme, 20. 3. 2024. godine)
Ističe da je na njega presudno uticao teolog Radovan Bigović.
„Onda upoznajem čoveka koji me je promenio, oslobodio me i naučio da mislim. Radovan Bigović je na prvom mestu bio čovek koji je voleo život. A Crkvu je smatrao njegovom kvintesencijom. Ta njegova Crkva nema veze sa onim što obično pomislite kada kažete ‘Crkva’. Za njega su to uvek i na prvom mestu bili neki ljudi koji se raduju i pate zajedno, koji pomažu jedni drugima. Sa svim onim što se u tu njegovo shvatanje Crkve nije uklapalo odnosio se nekako šarmantno slobodno, ali i diplomatski ozbiljno. Nikada nisam upoznao čoveka koji je tako dobro poznavao politiku i imao smisla za bavljenje njome. Bio je to i čovek veoma širokog obrazovanja, ali ne naročito sklon akademskom sitničarenju; međutim, sklonost ka tome je prepoznao u meni i počeo je da me podstiče da se bavim naukom. Zaljubio sam se u teologiju i to toliko da sam napisao molbu da mi se odobri da četvrti razred gimnazije upišem vanredno i završim ga tokom leta kako bih što pre počeo da studiram.“ (Vreme, 20. 3. 2024. godine)
Upisao se na Pravoslavni bogoslovski fakultet (PBF).
„Uspeo sam, postao sam student desetak dana pre osamnaestog rođendana. Interesuju me hrišćanski klasici, ali sve više i helenska misao. Platon me fascinira. Onda otkrivam Ničea koga čitam pasionirano. Kreacija je kritika, to je otkriće moga punoletstva. Ponovo počinjem da slušam muziku koju sam voleo, sada na novi način. Idem redovno i na koncerte. Privlači me i politička filosofija. Otkrivam da postoji i politička teologija. Leva. Osvešćujem se politički, i to je neraskidivo povezano sa mojim prvim koracima u teologiji. Kažu da nema čoveka koji u mladosti nije bio anarhista ili levičar, a u starosti konzervativac. Kod mene je vera u neophodnost socijalne revolucije posledica mog političkog i intelektualnog sazrevanja. Teologija, teologija… Imam devetnaest, dvadeset godina. Postao sam otac.“ (Vreme, 20. 3. 2024. godine)
Navodi da je osnovne studije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu završio 2005. godine sa prosekom 9,34.
„Master studije na Filozofskom fakultetu upisuje 2010. godine (istorija Vizantije, prosek 10). Doktorat ‘Aspekti problema vremena kod Sv. Maksima Ispovednika’ (sistematska teologija) odbranio je na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu aprila 2018. godine (prosečna ocena 10)“. (akademska-masa.org)
Napominje da je postao sveštenik pre svoje dvadeset i pete godine.
„Ono što me suštinski privlači u Crkvi je bogosluženje, liturgija. Međutim, njegov duh je nekako ‘u kontru’ svemu drugom što Crkvu čini, postaje mi sve očiglednije. Ipak, verovao sam da ima smisla boriti se. Nema bežanja, opet i iznova. Baba umire. Hoću da se upustim u borbu i smatram da to može samo iznutra. Postao sam sveštenik pre dvadeset i pete, mislim da sam bio u tom trenutku najmlađi. Upoznajem se sa drugom stranom crkvenog života, onoj od koje sam bio zaštićen. Besmislena administracija, spletke. Ipak, bilo je i ne tako malo veoma finih ljudi, naročito onih koji su pripadali nekim prošlim vremenima i bili stariji od mene više od pola veka. No, najvažnije je to što sam kroz sve to stekao i nekoliko veoma bliskih prijatelja koji su i sada tu. (…) Popovi su ovakvi i onakvi, ali je parohijsko sveštenstvo najzdraviji i najbolji deo Crkve, nema priče. Njihov osnovni problem je gramzivost, doduše, mnogo manje nego što se o tome govori, ali je i ona često posledica činjenice da im je položaj neizvestan i da su ponekad gotovo ucenjeni. Da toga nema, situacija bi bila mnogo drugačija.“ (Vreme, 20. 3. 2024. godine)
Bio je paroh crkve na Bežanijskoj kosi i urednik radija „Slovo ljubve“.
„Nakon što sam nekoliko godina služio u kapeli u Studentskom gradu, postao sam paroh na Bežanijskoj kosi. Izbegavao sam parohijsku službu jer nisam hteo da budem ‘profesionalni pop’. Iz današnje perspektive, parohijska služba (u kojoj sam bio od 2011. do 2017) najsmislenija je stvar koju sam radio u Crkvi. Konkretni ljudi, konkretni problemi, konkretne potrebe. Svaka, pa i najmanja inicijativa, donosi nekakav plod. Ljudi od sveštenika traže samo da bude čovek. Opusti se. (…) Upoznajem se sa drugom stranom crkvenog života, onoj od koje sam bio zaštićen. Besmislena administracija, spletke. Ipak, bilo je i ne tako malo veoma finih ljudi, naročito onih koji su pripadali nekim prošlim vremenima i bili stariji od mene više od pola veka. No, najvažnije je to što sam kroz sve to stekao i nekoliko veoma bliskih prijatelja koji su i sada tu. Radio sam svašta, od crkvenosudskih poslova do organizacije crkvenog radija. Šalju me u medije, pokazalo se da imam smisla za njih, da me vole kao sagovornika. Ima super iskustava, govorim veoma slobodno i kritički, ali nije sve i uvek baš prijatno; ima i bizarnih stvari, nezamislive opskure, uglavnom namenjene dijaspori. Recimo, pričaš o tome šta Crkva misli o ovome ili onome, je l’ može mašina da se uključi u nedelju ili ne, a voditelj fura košulju sa kratkim rukavima i kravatu u bojama srpske zastave, dok u pauzama razgovora piče Žare i Goci. No, sve u rok službe. Ono sa crkvenim radijom se pomera uzbrdo, ali nekako ‘spiralno’, oscilira. No, bilo je i mnogo kreativnosti i, iz današnje perspektive, nezamisliva količina slobode. Davor Džalto i ja vodimo svoju emisiju u kojoj otvoreno kritikujemo mnogo toga iz ‘života’ Crkve i društva. I nije to bila jedina takva emisija.“ (Vreme, 20. 3. 2024. godine)
Na PBF postaje asistent 2012. godine.
„Konačno počinjem da radim na Fakultetu kao asistent. Radovan Bigović iznenada umire. Bio je to jedan od najsnažnijih potresa koje sam doživeo. Ali ne samo ja. Sve što će uslediti pokazaće koliko je bilo značajno prisustvo ličnosti poput njegove. Za Fakultet, za Crkvu, za društvo.“ (Vreme, 20. 3. 2024. godine)
Na mestu asistenta Grupe za sistematsko bogoslovlje na PBF bio je do 2019. godine.
„Od 2019-2024. godine docent (predmeti: Hrišćanska etika – osnovne studije, Ontologija i etika – master studije, Patristička kosmologija – doktorske). Septembra 2024. dobio je zvanje naučni saradnik za oblast filozofije (IFDT).“ (akademska-masa.org)
Nakon što je 2017. sa nekoliko kolega sa PBF poslao javni apel protiv peticije za reviziju izučavanja teorije evolucije crkva je reagovala „razrešenjem potpisnika svih crkvenih dužnosti“, a on je smenjen i sa mesta urednika radija „Slovo ljubve“.
„Te 2017. nas 12 kolega sa Bogoslovskog fakulteta reagovali smo dokumentom pod nazivom Stav povodom peticije da se teorija evolucije praktično izbaci iz nastavnih programa i planova. Smatrali smo da je to dobra prilika da se pokaže javnosti da teologija može u jednom širem akademskom smislu da ima konstruktivnu ulogu i bude relevantna. (…) Poenta našeg Stava je bila – ostavite biologiju biolozima, a neka se teologijom bave teolozi, kao i to da obe discipline treba da imaju svoje mesto u obrazovnom sistemu. Zalagali smo se za naučne i obrazovne principe, jer kada teologiju deci predaješ kao biologiju ili obrnuto, praviš konfuziju u njihovim glavama. Naš stav je naišao na veoma dobar prijem u akademskoj zajednici Srbije. Za mene je potpuno neočekivano to postalo glavna tema na Arhijerejskom saboru nekoliko dana kasnije. Naš Stav je bio upućen svim članovima Veća sa idejom da to bude stav Bogoslovskog fakulteta i mnogi su se javili i potpisali. Uprava fakulteta je zauzela stav da tada nije bio trenutak da se to objavi. (…) Moj utisak je da je naš Stav bio samo zgodan i neočekivan povod da se redefinišu odnosi moći u crkvi. Oni koji su među potpisnicima apela bili sveštenici bili su najdrastičnije sankcionisani jer su razrešeni svih crkvenih funkcija, ali smo svi ostali na fakultetu. Moj kolega i ja ostali smo bez najviše funkcija jer smo pored rada na fakultetu bili parohijski sveštenici, a radili smo i u crkvenim medijima. Kazna je izrečena već 1. juna. Dali su apsurdno objašnjenje da ima mnogo diplomiranih teologa koji čekaju zaposlenje, a mi već radimo na fakultetu. Nekoliko puta sam pre toga podnosio molbu da više ne budem urednik radija, ali mi je patrijarh čak zvaničnim aktom poručio da na fakultetu mogu da radim pod uslovom da ostanem i urednik crkvenog radija. Paradoks je da parohija sa koje sam ja bio sklonjen nije bila popunjena ni gotovo tri godine kasnije, a i posle toga je postavljen sveštenik iz druge eparhije.“ (Radar, 22. 3. 2024. godine)
U martu 2020, kada je proglašena epidemija virusa pandemije COVID-19, govorio je da bi u takvoj situaciji trebalo preispitati način organizovanja liturgija.
„Eparhija bačka izdala je saopštenje u kojem osuđuje, kako navode, one koji napadaju ‘sveštenike i vernike Srpske pravoslavne crkve za nekakvo širenje zaraze jer se okupljaju na molitvu i pričešćuju se’. Eparhija vladike Irineja obrušila se i na pojedine teologe pa čak i velikodostojnike SPC koji su po ovom pitanju zauzeli razumniji stav. ‘O tekstovima i izjavama neodgovornih nazovi teologa trebalo bi da se posebno oglase i nadležne crkvene institucije. Jer, ako neko javno tvrdi da je Pričešće rizik po zdravlje, za njega ne bi smelo biti mesta u crkvenoj prosveti jer, budući da je neznaven, ne može biti učitelj drugima, a po kanonskoj akriviji takav bi morao i da bude isključen iz crkvene zajednice’, piše u saopštenju javnosti. Među onima koji su indirektno pomenuti u ovom saopštenju je i Vukašin Milićević, koji je ranije za naš portal i u svojim autorskim tekstovima govorio da bi u situaciji dok vlada epidemija trebalo preispitati način organizovanja liturgija. ‘Mislim da su oni malo omašili suštinu onoga o čemu sam ja govorio. Meni je žao ako je bilo ko shvatio ono što sam ja rekao kao dovođenje u pitanje svete tajne pričešća. Ja to ne činim, jer je ona centralna tajna hrišćanskog i crkvenog života. Baš zbog toga što sve to znamo o njoj, trebalo bi da budemo obazrivi sada u ovakvoj situaciji’, ističe Milićević.“ (Nova.rs, 27. 3. 2020. godine)
Nekoliko dana kasnije patrijarh Irinej zabranio mu je javne nastupe zbog „neposlušnosti i stavova koje je iznosio“, a za koji je patrijarh ocenio da su „protivni Srpske pravoslavne crkve“.
„U pismu koje je patrijarh uputio Milićeviću takođe se navodi da mu zabranjuje sveštenodejstvo i da ga stavlja u nadležnost crkvenog suda. ‘Prečasni oče Vukašine, vi već duže vreme, bez našeg znanja, odobrenja i blagoslova, iako ste klirik Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke nastupate u javnosti, odnosno u štampanim i elektronskim medijima i na društvenim mrežama, pri čemu iznosite stavove suprotne stavovima Svetog arhijerejskog sinoda ne libeći se ni otvorene, za crkvenu javnost sablažnjive, kritike zvaničnih stavova crkve’, navodi se u pismu koji je patrijarh Irinej uputio Milićeviću.“ (Nova.rs, 31. 3. 2020. godine)
Senat Univerziteta u Beogradu apelovao je tada mu se omogući da javno istupa, navodeći da je potrebno da „svi imaju razumevanja prema činjenici da se radi o jednom od osnovnih uslova za ostvarivanje autonomije Univerziteta“.
U martu 2024. ostao je bez posla na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu.
„Bio sam docent Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Veće fakulteta nije usvojilo pozitivan referat za moj reizbor u zvanje docenta za užu naučnu oblast sistematske teologije i praktično sam time oteran sa fakulteta’, kaže Milićević. Pozitivan referat je napisala Komisija koju je izabralo to isto Veće. Namera mi je bila da se prijavim za izbor u više zvanje – mesto vanrednog profesora, ali sam unapred upozoren na fakultetu da će to teško da prođe, pa sam zato odlučio da se ponovo prijavim za docenta. Zbog prvobitnog plana, imao sam više radova nego što je potrebno – sedam, a od tih sedam su bila dovoljna dva. Bilo ko, ne samo iz univerzitetske zajednice, može da se javi i da podnese argumentovani prigovor na referat Komisije, ali niko nije podneo prigovor, niti izrazio bilo kakvu sumnju u referat Komisije. Međutim, na sednici Veća, kada se glasalo o pozitivnom referatu Komisije za moj izbor u docenta, niko nije glasao za. I od dva člana Komisije sa mog fakulteta jedan nije bio prisutan na sednici Veća kada se glasalo o pozitivnom referatu koji su potpisali, a drugi član, koji je bio na sednici, ostao je uzdržan. Očekujem da ću dobiti pisanu odluku Veća, koja bi morala da sadrži i neko obrazloženje. Naravno, ja ću se na tu odluku žaliti Savetu fakulteta, ali ne očekujem da će to išta promeniti. Moja motivacija za žalbu nije da se ta odluka promeni, jer to ne očekujem, već je stvar etičkih i akademskih principa.“ (Radar, 22. 3. 2024. godine)
Tih dana objavio je i roman „Vaskrsenje“.
„Za mene lično poslednjih meseci je najvažnije to što sam konačno uspeo da izbacim iz sebe onu veliku i mračnu planinu. Napisao sam roman. ‘Vaskrsenje’ je izašlo u februaru, promocija će biti 28. marta u SKC. Priča i ličnosti su izmišljeni, ali su emocije i problemi stvarni. Hteo sam da stavim disklejmer na knjigu: sve sličnosti sa stvarnim ljudima i događajima su nenamerne i neizbežne. Mučio sam likove, dovodio sam ih do krajnosti besmisla (ako tako nešto uopšte postoji), radio ono što čitavog života radim sa samim sobom, ali se na kraju pojavio tračak. Čega? Slobode? Ne znam. Lepote? Ne znam. Smisla? Ne znam.“ (Vreme, 20. 3. 2024. godine)
U martu 2025. postao je direktor Fondacije za unapređenje demokratije „Ljuba Davidović“, čiji rad je obnovila Demokratska stranka.
„Istorijski momenat u kojem se nalazimo zahteva od nas da se uključimo u političke procese i damo svoj doprinos u borbi za slobodu srpskog društva’, izjavio je Milićević. On je, obraćajući se na skupu povodom obnove rada Fondacije za unapređenje demokratije ‘Ljuba Davidović’, rekao da je naša misija da pomognemo Demokratskoj stranci da ponovo bude velika stranka koja će imati snage i kapaciteta da zastupa principe i vrednosti demokratije i socijalne pravde, koja će biti kadra da definiše istinske nacionalne interese i da se odgovorno odnosi prema njima. ‘Na tom putu moramo da radimo zajedno, jer duboko ukorenjenu nelegitimnu vlast, koja je prepreka izgradnji takvog društva, možemo da pobedimo samo zajedno, ostavljajući po strani naše stranačke razlike’, istakao je Milićević. On je ukazao da je sada, više nego ikada pre, potrebno da u prvi plan budu istaknuti obrazovani i časni ljudi, koji su spremni da svoju budućnost stave na raspolaganje Srbiji. ‘Demokratska stranka kao istorijska stranka, koja je uvek činila okosnicu stabilne vlasti ili snažnu opoziciju, u svojim redovima ima takve ljude’, istakao je Milićević.“ (Nova.rs, 5. 3. 2025. godine)
Član je Predsedništva Demokratske stranke.
U avgustu 2025. saslušan je pred crkvenim sudom Arhiepiskopije beogradske-karlovačke, koju vodi patrijarh Porfirije.
„Srpska pravoslavna crkva pozvala je na saslušanje dvojicu teologa, Vukašina Milićevića i Blagoja Pantelića, koji kritikuju patrijarha Porfirija i crkveni vrh zbog toga što podržavaju vlast. Milićević kaže da je od njega traženo da se izjasni u vezi sa svojim izjavama. ‘Suštinski razlog su moji javni nastupi i moje kritike na račun ponašanja crkvenog vrha u vezi sa aktuelnom krizom u Srbiji, ali i generalno’, naveo je. Jedna kazna izrečena je dvojici teologa i pre saslušanja – zabrana pričešća što je najstroža kazna koju crkva može da izrekne verniku. ‘Ako je cena toga da učestvujem u liturgiji, da mogu da se pričestim, to da pokorno sagnem glavu pred zlom koje je opustošilo ovo naše društvo onda to pričešće gubi bilo kakav smisao’, kaže Milićević.“ (Slobodna Evropa, 8. 8. 2025. godine)
U januaru 2026. isključen je iz Srpske pravoslavne crkve.
„Teolozi Blagoje Pantelić i Vukašin Milićević isključeni su iz Srpske pravoslavne crkve (SPC). Milićević je lišen i svešteničkog čina, prema odluci Crkvenog suda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Upravni odbor Fondacije za unapređenje demokratije ‘Ljuba Davidović’ izrazio je protest zbog presude Crkvenog suda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke kojom je Vukašin Milićević lišen svešteničkog čina i isključen iz crkvene zajednice, uz ocenu da je ta presuda ‘primer političko-crkvenog progona’. ‘Ova odluka prevazilazi okvire unutrašnjeg crkvenog pitanja i predstavlja primer političko-crkvenog progona zbog javno iznetog stava i građanske odgovornosti. Kažnjavanje pojedinca zbog kritičkog mišljenja i javne reči ukazuje na opasan obrazac zloupotrebe institucija u svrhu disciplinovanja onih koji ne pristaju na ćutanje’, navodi se u saopštenju.“ (N1, 31. 1. 2026. godine)
Milićević je izjavio da je odluka o njegovom isključenju iz crkvene zajednice najdrastičnija kanonska mera u SPC, kojom se osoba više ne smatra članom crkve, odnosno hrišćaninom, te da više nema pravo učešća u liturgijskim obredima.
„U novijoj istoriji SPC ona je retko donošena – poslednji put, ako se ne varam, u slučaju vladike Artemija. SPC je kao institucija, zahvaljujući aktuelnom vrhu, moralno bankrotirala i ovakvim drastičnim merama pribegava samo kada neko ugrožava interese te vrhuške’, rekao je Milićević. On je naveo da mogućnost žalbe postoji i da je prva instanca Veliki crkveni sud, ali da se, s obzirom na način na koji je konstituisan, teško može očekivati odluka drugačija od one koju je doneo Crkveni sud Arhiepiskopije. ‘Sve to, nažalost, funkcioniše po principu ‘kadija te tuži, kadija ti sudi’. Postoji i mogućnost apelacije Vaseljenskom patrijarhu, a ta instanca je, na sreću, izvan domašaja naše državno-crkvene mafije, koja, međutim, njegove kanonske nadležnosti sve otvorenije osporava’, rekao je Milićević.“ (FoNet, 1. 2. 2026. godine)
Foto: Fonet
