Rođen 1980. u Sarajevu.
„Rođen sam u Sarajevu 1980, mada se ne osećam kao Sarajlija. Živeo sam u samom centru, kod Baščaršije, i do svoje dvanaeste godine bio sam tamo. Mogu ti reći da volim Sarajevo, ali volim ono predratno Sarajevo, ono koje je imalo petsto ili šeststo hiljada stanovnika raznih nacija. Kao takav, taj grad mi je ostao u lepom sećanju i nekako sam zbog toga jako nostalgičan. Opet, kažem ti, nisam se nikad osećao kao Sarajlija, već uvek kao Hercegovac. Detinjstvo sam proveo u Kalinoviku; zimi, leti, ja sam stalno odlazio tamo. Par puta sam već pričao o tome, da dok sam bio mlađi, sva deca su volela da idu leti na more, a ja sam voleo da idem u Kalinovik kod babe, dede i cele te očeve familije i ujčevine.“ (Kurir, 15. 5. 2022. godine)
Kaže da je 1992. došao u Beograd.
„Majka i ja smo otišli kada je već uveliko počelo pucanje i puškaranje, to je bilo početkom maja 1992, evo već trideset godina otad… Mislio sam da će rat brzo proći i da idemo u Beograd samo na deset dana, da posetimo Saleta, mog brata. Mislio sam da idemo u posetu i taman za deset dana će sve da se smiri i mi ćemo da se vratimo. Naravno, nikada se više nisam vratio, otišli smo bukvalno s jednom torbom, koju smo morali da krijemo. Pazili smo da je komšije ne vide, da ne bi mislili da bežimo. Oko nas je bilo uglavnom muslimansko stanovništvo… Pobegli smo nekim vojnim avionom, legendarnim ‘kikašem’, ti i ne znaš šta je to, koji je preveo desetine hiljada ljudi iz Sarajeva u Beograd. Posle nekih 10-15 dana smo videli da nema povratka u Sarajevo, rat se već razbuktao i mi smo prosto ostali tu i to je to. Imao sam 12 godina kada se to dešavalo, bila su pomešana osećanja, jer sam bio mali i meni je sve to izgledalo kao neki film. Znaš, majka i ja idemo na aerodrom, tamo stoje neki tenkovi, avion ne može da poleti pa smo se tri-četiri dana vraćali, sve je to izgledalo kao neki film. Naravno da sam bio uplašen, prolazim pored tenkova koji se pale, pucaju, onda uđem u avion pa nas isteraju, jer avion ne može da poleti jer mogu da ga sruše. Sve je to stvaralo neki strah u meni, ali sam imao i utisak da se ne dešava nama.“ (Kurir, 15. 5. 2022. godine)
Ističe da je zbog selidbi po Beogradu promenio nekoliko osnovnih škola.
„Mi smo se preselili na Dorćol, u Ulicu cara Uroša. Tu upoznajem nove drugare, krećem da treniram džudo koji sam trenirao i u Sarajevu, krećem u školu… E, onda taj moj naglasak, bio je izrazito sarajevski. Imao sam problema zbog toga… Znaš kako, nije to ništa zlonamerno bilo, prosto ti si neki novi tu, upao sam usred školske godine i onda još i taj naglasak… Znaš koliko deca mogu da budu okrutna… Onda, šta ću, ja sam se tukao svaki dan, dokazivao se, ali nakon par godina sve je to prošlo, navikneš se, prihvati te sredina i sve to bude u redu. Bio sam malo nabusit i svaka uvreda upućena meni završavala se tučom. Brzo sam ja napravio poštovanje u školi i brzo su me ta deca zavolela, jer su to dečije gluposti, nije bilo ništa zlonamerno. Ovde u Srbiji je normalno da ljude iz Bosne i Hercegovine nazivaju Bosanac. I dan danas za nas je to uvreda, tako da sam i na to reagovao malo burnije, jer mi nismo Bosanci, mi smo Srbi iz Republike Srpske, Hercegovine, i tako… Vreme je svoje uradilo, ja sam zavoleo Beograd, obožavam ga. Otac nam se pridružio tek 1995. kad je prošao rat i onda smo počeli malo bolje da živimo. Težak period je to bio, svake godine sam menjao školu, jer smo se selili kako bismo našli manji i jeftiniji stan jer nismo imali para. Šesti razred završio sam na Dorćolu, sedmi u Zemunu, osmi na Ceraku… Svake godine repriza: prilagođavanje školi, đacima, nove tuče, nove uvrede… Posle je to dobro ispalo, jer sam ja imao dosta društva iz svih krajeva grada, ali je bilo naporno seljakati se stalno.“ (Kurir, 15. 5. 2022. godine)
Nakon osnovne škole upisao je i završio Četvrtu beogradsku gimnaziju.
„Kada sam krenuo u prvu godinu počeo sam i sa rukometom. Prilično kasno, priznajem. Uvek sam bio u sportu, otac mi je džudista, bivši šampion Evrope, tako da sam ja po inerciji počeo da treniram džudo. Došao sam ja do nekih medalja i uspeha, imao sam plavi pojas, ali mi je to bila odlična podloga za dalje sportove. Trenirao sam košarku, malo boks, vaterpolo. Dosta sam sportova promenio i na kraju sam se našao u rukometu zbog mog brata. Rukomet je u to vreme bio jako atraktivan sport, bila su aktuelna braća Peruničić, čula si za njih sigurno! Zbog njih sam ja pomislio da moj brat i ja možemo da budemo dva brata rukometaša, da budemo face i da braća Mandići osvajaju svet! Kada sam ja počeo da treniram, Aleksandar je prestao, prevario me.“ (Kurir, 15. 5. 2022. godine)
Navodi da je njegova gimnazija sarađivala sa Rukometnim klubom „Crvena zvezda“.
„Tada je bio dobar sistem, videli su da imam talenta i moj profesor me predložio timu u kom sam i počeo da igram. Ali, nije mi bilo svejedno! Usprotivio sam se svemu tome, jer sam ja vatreni navijač Partizana i nisam mogao da shvatim kako ću ja, grobar, da igram za rivalski klub!? Molio sam profesora da igram u Partizanu, ali on mi je, čovek, objasnio da je to nemoguće. Ali, nekako sam ja to prelemio – bilo je teško jer sam grobar oduvek – ali… obukao sam taj dres. Nekako sam ja u svojoj glavi zacrtao da ću nositi Zvezdin dres dok se ne dokažem, a posle pobeći ću u Partizan. Tako je i bilo…“ (Kurir, 15. 5. 2022. godine)
U „Partizanu“ je, kako ističe, brzo napredovao i dobio veću minutažu.
„Kasnije je i klub napredovao, otac mi je ušao u upravu i mi smo tada postali jedan jako trofejan klub. U dvadeset i prvoj godini postao sam kapiten svog voljenog kluba i to mi je baš Peđa Peruničić dao traku. Igrao sam u Nemačkoj, Španiji, Vojvodini, ali sam se uvek vraćao i na kraju završio karijeru u mom Partizanu! Prekidanje moje penzije je bila greška. Uvek sam bio za to da kada si najbolji i postigneš sve uspehe to treba da završiš i oprostiš se od toga. Osvojio sam sve što sam mogao da osvojim tada, bio sam najtrofejniji igrač Partizana i prekinuio sam sa igranjem. Posle pola godine, godinu, kada sam već izašao iz kondicije i nabacio par kilograma viška ja sam se vratio, kao, da im pomognem da uzmu titulu, ali nisam uspeo. To nije bilo ni deset posto mene, mogu da ti kažem da mislim da sam se samo obrukao. Davao sam svoj maksimum, ali to nije bilo dovoljno. Nismo uzeli titulu, ja sam se ispovređivao, užas… Nisam bio spreman, silio sam nešto i to se završavalo crvenim kartonima i povredama. Tako da ja sada mislim da je bila greška što sam se vratio, prvenstveno jer nismo uzeli tu titulu. Moj najlepši deo života je bio kada sam bio profesionalni sportista dok sam igrao za Partizan. Mislio sam da mi je tada bilo teško zbog mnogo treninga, napornih putovanja, hotela… Ceo svet sam obišao, a osim hotelskih soba i hala nisam video ništa, ali iz ovog ugla, to je moj najlepši deo života.“ (Kurir, 15. 5. 2022. godine)
Osim u „Partizanu“ igrao je i za „Vojvodinu“, nemački „Magdeburg“, špansku „Alteu“, osvojio tri titule prvaka države sa „Partizanom“ (2002, 2003, 2012) i jedan sa „Vojvodinom“ (2005); dva kupa sa „Partizanom“ (2001, 2012) i dva sa „Vojvodinom“ (2005, 2011) i dva Super kupa sa „Partizanom“ (2011, 2012). Sa juniorskom reprezentacijom SR Jugoslavije učestvovao je na Svetskom prvenstvu 2002, a sa seniorskom na Svetskom prvenstvu 2003.
Ističe da je prekinuo karijeru u Španiji kada je uhapšen njegov otac Momčilo Mandić.
„Odabrao sam da prekinem karijeru u Španiji kad mi se desio veliki privatni problem, kada je moj otac uhapšen u Crnoj Gori. On je u to vreme bio državljanin Crne Gore. Uhapsili su ga bespravnno, izručili tadašnjem Kforu, strancima. Bukvalno su ga kidnapovali i odveli bespravno u Bosnu. Američki sudija mu je sudio, američki tužio. Tada je u Bosni i Hercegovini bio protektorat, Bosna i Hercegovina je bila kolonija. Sada, da ne ulazim u detalje… Uh… Uglavnom, to mi je prekinulo karijeru. Osećao sam se jako loše u tom trenutku, ja o ovome nisam nikada javno govorio… Rukomet je moja velika ljubav, ali nisam ni razmišljao da nastavim, znao sam da trebam svojoj porodici. Bio sam na vrhuncu karijere, kada treba tek da se dokažem kao profesionalac. Voleo sam rukomet, to je moja ljubav, prekidam sa igrom u trenutku kada sam najuspešniji, ali veruj mi, ja nisam imao ni najmanju dilemu. Bilo je jako teško, ali se nikada nisam pokajao. U tom trenutku bio je važniji moj otac i porodica nego moja karijera. Meni bi bilo super, živeo bih na moru, imao bih novac, karijeru, ali znam da ne bih bio srećan. Zato kažem da nije bilo dileme ni malo. Tako da… jako teška odluka. Ali na kraju se ispostavilo kao ispravna odluka, jer sam mnogo pomogao ocu.“ (Kurir, 15. 5. 2022. godine)
Napominje da je tada, kada se sa 25 godina vratio iz inostranstva, „naučio mnogo o biznisu“.
„Kada su oca uhapsili, tada su i porodičnu firmu u kojoj je radio sa bratom totalno upropastili. Došao sam da pomognem ocu da budem uz njega, sa advokatima, svedocima, veštacima. Došao sam da se brinem oko njega i suđenja, tada sam ušao i u posao koji je tada bio na nekim staklenim nogama. Te neke pare iz Španije koje sam doneo uložio sam ih u taj posao. Možda je i dobro što sam sa 25 godina počeo da učim biznis, a ne sa 35… Dobro je što sam odmah upao u vatru i morao sam da se borim od početka. Nisam ušao u neku dobru, stabilnu firmu gde sam dobio sve na gotovo već sam odmah dobio vruć krompir u ruke. Dobro sam se ja tu snašao. Ponosan sam na sebe što sam sve to uradio zbog svog oca, i da ništa nisam napravio opet bih bio ponosan jer sam zbog njega to radio. Sreća prati hrabre. Imao sam sreće da u svemu tome uspem dosta da naučim. Završio sam Pravni državni fakultet, za advokata, ali nikada se time nisam bavio. Sve u svemu zadovoljan sam sa svim što sam uradio.“ (Kurir, 15. 5. 2022. godine)
Karijeru je zvanično završio 2012, a na izborima održanim u maju te godine postao je odbornik Srpske napredne stranke u Skupštini Beograda.
„Nikada nisam političan bio. Moja politika i pravac su uvek bili da bih podržao nekoga ko je dobar čovek, patriota i da je neko ko radi dobro za Srbiju. Neko ko gura Srbiju da napreduje u ekonomskom i svakom drugom smislu. Prvi put sam to prepoznao u SNS kada je ona osnovana 2008. godine. Brzo nakon toga sam ja ušao u tu stranku jer sam poznavao te ljude. Prvenstveno mislim na Aleksandra Vučića koji je bio moj komšija na Novom Beogradu. Znaš kako, kada poznaješ čoveka, znaš mu porodicu, znaš da su to pravi Srbi, patriote… Mislio sam da su oni jedina dobra opcija za Srbiju, billi su opozicija od koje su svi bežali. Nisu verovali da će ikada doći na vlast, a ja sam ušao tu jer su zadovoljavali moje ideale. Ponosan sam što sam deo te dobre priče za Srbiju.“ (Kurir, 15. 5. 2022. godine)
U septembru 2016. pravosnažno je oslobođen optužbe za učešće u pokušaju ubistva.
„Mandiću se sudilo za učešće pokušaj ubistva telohranitelja njegovog oca Dejana Markovića, 2002. godine. Apelacioni sud u Beogradu odbacio je žalbu tužioca koji se žalio na presudu i nakon drugog suđenja doneo je odluku. Mandić je za Alo! izjavio da je pravda napokon zadovoljena. On je dodao da je okončan proces koji je trajao više od 13 godina. ‘Dokazano je da nisam kriv. Sada ću da tužim Dejana Markovića za sve ono što mi je učinio proteklih 13 godina. Tužiću ga za nanošenje duševnih bolova i tražiću odgovarajuću kaznu i odštetu’, rekao je Mandić za Alo!. Podsetimo, Mandić se teretio da je namamio Markovića na Ušće gde ga je ranio njegov rođak Draženko Mandić. Tužilaštvo je pre više godina odustalo od gonjenja Mandića, ali je Marković nastavio da ga goni po privatnoj tužbi.“ (Blic, 26. 9. 2016. godine)
U februaru 2021. priveden je u Nikšiću.
„Nisam verovao da ću u Crnoj Gori, zemlji mojih predaka, doživeti da me neko pokušava poniziti tako što će me tretirati kao kriminalca. Naime, mog prijatelja Mila Božovića, poslanika u Skupštini Crne Gore ispred Nove srpske demokratije, Aleksandra Jokića, preduzetnika iz Beograda rođenog u Plavu, Dana Šijana, bivšeg rukometnog reprezentativca Srbije i Crne Gore, čija je majka iz Nikšića, i mene, u Nikšiću je zaustavila tamošnja policija, a potom više sati pretresala, proveravala i maltretirala nepotrebnim zadržavanjem’, naveo je Mandić u izjavi dostavljenoj medijima. Kako je kazao, pošto je samo prošle godine ‘u turističke sadržaje u blizini Svetog Stefana investirao gotovo pola miliona evra’ očekivao je da bude ‘poštovan i uvažen bar onoliko koliko je vlast Crne Gore uvažila slične investitore’. Kako je kazao, policija je nedavno ‘kraljevski tretirala nekog Velju Belivuka i njegovog ortaka’, koji su uhapšeni u Srbiji, te da se primenjuju naopaki standardi prema normalnim građanima koji doputuju iz te države. Mandić je rekao da nikada neće prestati da voli zemlju predaka zato što zna ‘da će uskoro svi oni koji su kršili zakone i zloupotrebljavali moć odgovarati pred novim demokratskim vlastima Crne Gore’. Kako je Danas ranije pisao, pozivajući se na pouzdane izvore, Mandić je vrlo aktivan u predizbornoj kampanji u Nikšiću pred lokalne izbore 14. marta. On, kako se navodi, logistički i finansijski pomaže koaliciji ‘Za budućnost Nikšića’ koju bi trebalo da sačinjavaju lokalni odbori Nove srpske demokratije, Demokratske narodne partije i Pokreta za promjene.“ (Danas, 14. 2. 2021. godine)
U maju 2021, kada je postavljeno pitanje smene Nebojše Stefanovića, Mandić je izjavio da, kao član Gradskog odbora SNS, smatra da u toj stranci „ima nekoliko ‘trulih jabuka’ koje pod hitno treba ukloniti“.
„Kao član Gradskog odbora SNS Beograd od 2009. godine, odbornik grada Beograda od 2012. do 2018. godine i ponajviše, kao neko ko voli i poštuje svoju stranku – onu koja me je učinila ponosnijim no ikad što sam Srbin i nikad zadovoljnijim time šta je sve veliko i dobro urađeno za našu Srbiju, ali i našu Republiku Srpsku – mislim, ali i tražim da se pod hitno smeni Gradski odbor SNS Beograd, na čelu sa Nebojšom Stefanovićem, što je i najvažnije’, naveo je Mandić u pisanoj izjavi. Radi se o nekoliko ‘trulih jabuka’ koje pod hitno treba ukloniti, kako bismo još brže napredovali za budućnost naše dece, pojasnio je Vladimir Mandić.“ (Blic, 14. 5. 2021. godine)
U septembru 2022. uhapšen je u Banjaluci.
„U septembru 2022. godine, policija u Banjaluci uhapsila je Mandića u naselju Borik, a zajedno sa njim bio je uhapšen i Adam Šukalo, takođe funkcioner Srpske napredne stranke. Policajci su tada zaustavili automobil u kojem su bila njih dvojica, pretresla vozilo, a potom ih, navodno bez objašnjenja, privela. Oni su saslušani u policiji, a potom pušteni, ali nije bilo obrazloženo da li su saslušani u svojstvu građanina ili ih organi Republike Srpske sumnjiče za neko krivično delo.“ (Nova.rs, 2. 5. 2025. godine)
Početkom 2024. Stranka slobode i pravde objavila je podatak da je u zgradi čiji je vlasnik Mandić, za izbore održane u decembru 2023, prijavljen veliki broj birača.
„U zgradi čiji je vlasnik bivši rukometaš, a sad istaknuti član SNS Vladimir Mandić, za beogradske izbore bilo je prijavljeno neverovatnih 154 birača, saopštila je Stranka slobode i prvde. Za republičke izbore, na istoj adresi, bio je prijavljen 121 birač. ‘Informacije o sumnjivim biračima koje su otkrili kontrolori SSP na biračkom mestu broj jedan u Ugostiteljskoj školi na Savskom vencu podudaraju se sa podacima Istinomera’, poručili su iz SSP-a. Prema podacima SSP-a, u ulici Kraljevića Marka broj 9 upisan je 121 birač za republičke izbore i 154 za beogradske, a zgrada je u vlasništvu istaknutog člana SNS Vlade Mandića. Takođe, uvidom u APR-u na istoj adresi registrovana je i firma ‘Manco Plus d.o.o’, čiji je jedini vlasnik Mandić. ‘Ovo je za sada neslavni rekord’, zaključuju iz SSP-a.“ (Nova.rs, 3. 1. 2024. godine)
Portal „Nova.rs“ pisao je krajem 2024. da Mandić poseduje veliki broj nekretnina u Beogradu.
„Bivši rukometaš Vladimir Mandić, inače član Srpske napredne stranke, vlasnik je ukupno 46 nekretnina na dve ekskluzivne lokacije u Beogradu, otkriva Nova. Reč je o čak 4.502 kvadrata koji su smešteni u objektima na Dedinju i u strogom centru grada, nadomak Beograda na vodi. Pored toga, Mandić je suvlasnik i jedne parcele od 941 kvadrata. Interesantno je da se kao suvlasnik većine ovih nepokretnosti spominje firma, koja je ugašena, a čiji je vlasnik Branislav Okuka, jedan od najbližih saradnika predsednika Republike Srpske Milorada Dodika.“ (Nova.rs, 24. 12. 2024. godine)
Poslednjih godina mediji označavaju Mandića kao čoveka zaduženog za „poverljive poslove“ SNS-a.
„Mandić je, prema nekim informacijama, između ostalog zadužen i za ‘poverljive poslove’ SNS-a, među koje spada i rasturanje protesta i mitinga opozicionih stranaka u Srbiji, a svojevremeno je viđan i u Crnoj Gori. To je, na neki način, potvrdio i predsednik Liberalno-demokratske partije (LDP) Čedomir Jovanović, kada je nekoliko dana nakon velikog studentskog protesta u Beogradu izjavio da je tokom skupa 15. marta u Skupštini grada Beograda bilo 200 naoružanih ljudi koje je doveo rukometaš Vladimir Mandić. Jovanović je rekao da je u Skupštini grada bilo ‘njih 200’ koji su ušli u uniformama ‘Atlas osiguranja’. ‘Našao sam Gurija na Zlatiboru jer je to bilo njegovo osiguranje, on je prodao pre godinu dana. Onda sam zvao Dačića i on je postavio policiju tamo. To su oni sa kačketima, Vlada Mandić ih je doveo. Nisu izlazili, Dačić je rekao da neće pustiti da izađu’, rekao je tada Jovanović, zbog čega je bio pozvan u policiju na saslušanje. (…) Tako je i juče rukometaš bio aktivan u ‘Ćacilendu’ ispred Skupštine Srbije, kada je vladajuća stranka iznenada organizovala prvomajski uranak. U jednom trenutku pojavili su se ratni veterani sa zastavama Srbije, koji su se, pretpostavljamo, vraćali sa velikog protesta studenata i radnika ispred Vlade Srbije. Među njima bilo je i studenata, a kako se vidi na snimku koji je objavila Mila Popović, predsednica Gradskog odbora Stranke slobode i pravde Beograd, Mandić je šutirao nogom jednog od njih, kada je pokušao da uđe u ograđeni prostor.“ (Nova.rs, 2. 5. 2025. godine)
U novembru 2025. pokret „Ljubav, vera, nada“ saopštio je da je Mandić fizički nasrnuo na Nemanju Šarovića i ekipu KTV televizije na javnom skupu održanom u Beogradu.
„Naime, prilikom dolaska pristalica SNS i ‘Srba sa KiM protiv blokada’ na skup u Ćacilendu, Mandić je u ulici Kralja Milana prišao Šaroviću, i bez bilo kakvog povoda ili upozorenja, snažno ga udario po rukama, izbivši mu mikrofon. To je bio signal da i ljudi koji su bili sa njim u društvu nasrnu na ekipu KTV gađajući ih flašama i topovskim udarima, dok je sam Mandić čak i pljunuo u pravcu novinarske ekipe KTV’, navodi se u saopštenju. Incident su, kako se dodaje, pratile brojne uvrede na račun Nemanje Šarovića kome su naprednjaci u jednom trenutku složno i gromoglasno skandirali ‘Šaroviću, ustašo!’. Iz tog pokreta zahtevaju hitnu reakciju tužilaštva i policije, hapšenje Vladimira Mandića i drugih napadača kao i njihovo zadržavanje u pritvoru, jer bi, kako navode, njihov ostanak na slobodi izvesno doveo do ponavljanja istog ili sličnog krivičnog dela.“ (N1, 6. 11. 2025. godine)
