Rođen je 1959. godine u Banjaluci.
U zvaničnoj biografiji navodi da je osnovnu školu završio u Laktašima, a srednju u Banjaluci.
Napominje da se u mladosti bavio sportom. Košarkom, ali i boksom.
„S 15 godina, 1974, kad je Marijan Beneš bio evropski prvak i najpopularnija ličnost u Banjaluci, otišao sam po nagovoru drugova u Slaviju. Za selektiranje početnika bio je zadužen čuveni bokser Radovan Bisić, koji je, na žalost, prerano umro. Mene su, kao najkrupnijeg, ugurali u ring. Pokazivao mi je eskivaže uz savete: ‘Ne tako, diži ruke, ne tako’… Verovatno iznerviran mojim greškama udario me je malo jače, pa sam završio taj ‘meč’ na podu… Bio je to početak i kraj moje bokserske karijere.“ (Politika, 31. 12. 2007. godine)
Ističe da je rano počeo da radi.
„Moj otac je bio poljoprivrednik i prvi je u kraju nabavio kombi, pa kamion. Radili smo stalno. Vozili smo robu u Sisak, Zagreb, Maribor, Celje… Još kao dečak i pre završetka osnovne škole obišao sam sve te gradove sa ocem. Bio na pijacama. Pre podne smo radili u polju. Završimo oko sedam osam uveče, pa sednemo u kamion, nekada sam sedeo i iza vreća u prikolici. Morali smo biti na pijaci do dva ujutro. Tu smo raspoređivali robu i čitav dan stajali za tezgom. Prodavali smo krompir, boraniju, grašak i lubenicu. Splita se sećam po pijaci kod stadiona Hajduka.“ (Večernje novosti, 16. 10. 2016. godine)
Diplomirao je 1983. na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
„Rad sa ocem me nije sprečio da upišem Fakultet političkih nauka u Beogradu, u generaciji 1978-79, a diplomirao sam 1983. S tim da sam se na trećoj godini studija oženio i dobio dete. Uspeo sam uz podršku supruge i porodice da završim fakultet.“ (Večernje novosti, 16. 10. 2016. godine)
U biografiji navodi da je „u periodu od 1986. do 1990. godine, kao najmlađi funkcioner tadašnje SFRJ, izuzetno uspešno obavlјao više važnih funkcija u Opštini Laktaši, između ostalog funkciju predsednika Izvršnog odbora Opštine“.
„Bio sam najmlađi komunista i funkcioner u Skupštini opštine Laktaši. Ljudi su zapazili neke moje sposobnosti i, ako mogu pohvalno da govorim o sebe, zato što sam bio odličan učenik, dobar sportista i momak koji je, bez rezerve, prihvaćen u lokalnoj zajednici. Ponosan sam na to, jer su mi partijska i radna uloga dali priliku da izgradim sebe u svim sferama života. Brzo sam, sa 26 godina, izabran za predsednika Izvršnog odbora opštine. Radio sam s mladom ekipom, koja je u Laktaše unela novu praksu, novu atmosferu i ekonomsku stabilnost koja i danas traje…“ (Politika, 31. 12. 2007. godine)
Naglašava da je „u politiku ušao iz revolta“, jer „nije bio zadovoljan kako su to radili drugi“.
„Na prvim višestranačkim izborima u BiH 1990. godine izabran je u Parlament BiH na listi Saveza reformskih snaga. Zbog neslaganja s tadašnjom vladajućom strukturom u Narodnoj skupštini Republike Srpske, formirao je Klub nezavisnih poslanika, koji je 1996. godine bio okosnica za formiranje Stranke nezavisnih socijaldemokrata, čiji je predsjednik od osnivanja 1996. godine“, navodi u biografiji.
Dodaje da je u Narodnu skupštinu Republike Srpske kao poslanik ponovo izabran 1997. godine, a godinu dana kasnije, 1998. godine, izabran je za predsednika Vlade Republike Srpske. Ovu funkciju obavlјao je do januara 2001. godine.
„Prvi put postaje premijerom Vlade Republike Srpske 1998, u vrijeme kada su u Narodnoj skupštini Republike Srpske sjedila dva njegova poslanika (Saziv Narodne skupštine RS ima 83 poslanika) i pošto je propao koncept Mladena Ivanića o svesrpskom ujedinjenju. Ivanić, tadašnji kandidat za mandatara, vjerovao je da može preporoditi radikale, pošto ih kao jednu od tadašnjih najjačih parlamentarnih stranaka uključi u vlast. Ovaj koncept biva odbačen u međunarodnim krugovima, a Dodik, iako politički najslabiji u koaliciji Sloga i deset mjeseci pred slijedeće izbore, preuzima premijersku fotelju, u kojoj sjedi iznad svih očekivanja tri i po godine. Tadašnju vladu Dodik nije sastavljao sam; s obzirom na parlamentarnu snagu, u nju su ušli socijalisti i Plavšićkin Srpski narodni savez (SNS), a podržali su ih Bošnjaci, što je u to vrijeme bilo ravno nacionalnoj izdaji, te će biti jedan od razloga Dodikovog gubitka vlasti.“ (Vreme, 7. 6. 2007. godine)
Nedeljnik „Vreme“ podseća da je među prvim političarima Republike Srpske tražio da Karadžić i Mladić budu izručeni Hagu.
„Na početku svog političkog djelovanja nije ‘volio’ Biljanu Plavšić, nazivajući je ‘senilnom babom’ i govoreći kako je ona, odijevajući se u demokratsko ruho, i dalje ostala nacionalistkinja. Zamjerao joj je što je okružena poltronima, da bi neke od tih istih poltrona, kasnije, morao imenovati u svoj kabinet. U rekonstrukciju prvog mu kabineta upleo se i Slobodan Milošević, tražeći da u Dodikovu vladu uđu radikali i Srpska demokratska stranka (SDS), što je Dodik odbio. Tad je naivno vjerovao da će se uhvatiti u koštac sa kriminalnim radnjama prvih ljudi SDS-a. (…) Početna netrpeljivost prema Plavšićevoj u međuvremenu je prerasla u veliko poštovanje i prijateljstvo. Jedinu ženu, osuđenu za ratne zločine, Dodik je posjećivao u zatvoru, dok se politički revanšizam najprije obrušio na njegova leđa. Dodik se našao u petogodišnjem sudskom procesu, u kojem je oslobođen prošle godine, nekoliko mjeseci pred preuzimanje premijerskog mandata. Mnogi su ovaj proces označili političkim, s obzirom da se desio u vrijeme političke krize i dogovora političkih partija o formiranju vlade. Dodik se ‘teretio’ za dodjele stanova ministrima i osoblju Vlade, posebne naknade i kupovinu odijela funkcionerima.“ (Vreme, 7. 6. 2007. godine)
U to vreme, nakon rata u BiH, Dodik je, piše „Vreme“, imao misiju popravljanja lošeg imidža Republike Srpske, „koja je do njegovog dolaska na vlast bila crna rupa u BiH, koju su stranci zaobilazili u velikom luku“.
„Tad su u Banjaluku dolazili najugledniji strani zvaničnici, među njima Klaus Kinkel i Madlin Olbrajt, kako bi ga podržali. Otpočela je demokratizacija u uslovima kad se Slobodan Milošević žestoko sukobljavao sa međunarodnom zajednicom, dok se na lokalnom nivou Biljana Plavšić, uz pomoć nezaobilaznih stranaca, borila protiv Momčila Krajišnika i paljanske klike.“ (Vreme, 7. 6. 2007. godine)
Kandidovao se za predsednika RS 2000. godine, ali nije uspeo da dođe na tu funkciju.
„Osvojio je 162.154 glasa, ali mu to nije bilo dovoljno da pobijedi tadašnjeg predsjednika Srpske demokratske stranke Mirka Šarovića. Na izborima 2000. godine je dobio mandat u Općinskom odboru Laktaša, ali ga nije prihvatio, već je ostao na čelu Vlade RS-a do 2001. godine.“ (imovinapoliticara.cin.ba)
Tadašnji neprikosnoveni vladar Srbije Slobodan Milošević o Dodiku je govorio kao o poslušniku stranaca. U predizbornoj kampanji pred izbore u septembru 2000. Milošević je kao predsednik SRJ održao miting u Beranama:
„Crnogorskom narodu je poručeno – ili ćete živeti kao sirotinja u svom smešnom snu o slobodi ili ćete imati viši standard, a svoje mitove o slobodi, nezavisnosti i junaštvu smestite u cetinjski muzej. Podrazumeva se da će kasnije zajedno sa guslama i narodnom nošnjom, biti prikazivani američkim estradnim zvezdama i engleskim usedelicama, kad dođu da se kupaju na Svetom Stefanu za džabe ili kao gosti nekog podgoričkog Dodika.“ (Glas javnosti, 21. 9. 2000. godine)
A nakon tih izbora, pred Peti oktobar, Dodik je poručio Miloševiću da mu je „vreme da ode s vlasti“.
„Vreme je da odeš Slobodane. Nikad nijedan srpski car, knjaz, kralj ili predsednik, od dolaska Srba na Balkan, nije svom narodu naneo toliko jada, pustio toliko krvi, ogradio ga od celog sveta, kao što si ti učinio. (…) Bogatu zemlju, ponosne ljude si opustošio, vezao za Aziju, naterao svoj narod da u ratu protiv celog sveta gine za spas čovečanstva od novog svetskog poretka. Vreme je da podvučeš crtu ispod svoje vladavine. Tvoj narod te više ne želi. Tu ti sila ne pomaže. Učini bar jednu uslugu Srbima – pusti ih da slobodno kažu da hoće rastanak s tobom. Tvoj interes i srpski interes ovde se razilaze. Ti idi levo, a Srbi neka idu pravo. Ako u tebi ima snage, osećaja časti, kajanja ili stida izaberi pokajanje, zatraži oproštaj od svog naroda i idi. Ima ko da vodi Srbiju tamo gde bi već bila da nije bilo tebe. Vreme je da odeš Slobodane’, zaključuje premijer RS u pismu upućenom predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću.“ (Glas javnosti, 28. 9. 2000. godine)
Ipak, promenio je mišljenje o Miloševiću.
„Sa ove vremenske distance, moram veoma jasno da kažem da je, s istorijske strane gledano, kad bih eliminisao sva međusobna neslaganja koja smo imali, uloga Slobodana Miloševića i Srbije sa stanovišta Srba u Republici Srpskoj bila veoma pozitivna. Ono što je postignuto u Dejtonu sa stanovišta pozicije Republike Srpske je velika stvar. Čak i mnogi, godinama uključeni u realizaciju Dejtonskog sporazuma, ne bi uspeli da postignu ono što je postignuto pod vođstvom tadašnjeg pregovaračkog tima koji je predvodio Slobodan Milošević u samom Dejtonu.“ (Politika, 7. 3. 2016. godine)
Dodik je u više navrata negirao optužbe da se u toku rata bavio švercom cigareta, ali dodao je da je bio komandir čete Vojne policije.
„Rekao je da je za vrijeme rata dobio najviše odlikovanje od tadašnjeg predsjednika RS, Radovana Karadžića, a da su tvrdnje Dragana Mektića, ministra bezbjednosti BiH, o njegovom navodnom švercu tokom rata, priče koje su više puta bile pokretane, posebno pred izbore, a uvijek se pokazalo da su neutemeljene i opovrgnute kao špekulacije. Dodao je da se ne želi baviti Mektićem niti ga bilo kako komentarisati. ‘To je nekoliko puta već reciklirano u javnosti kad god su izbori neko je pokretao vrstu te priče. Ponosan sam na sve što sam radio. Nikad o tome nisam govorio javno bio sam komandir čete Vojne policije godinu dana, na Aerodromu koji je u to vrijeme tučen i granatiran iz Hrvatske’, rekao je Dodik.“ (Nezavisne, 29. 6. 2017. godine)
Za narodnog poslanika SNSD-a ponovo je izabran 2002. godine. U periodu kada nije bio na vlasti, između prvog i drugog premijerskog mandata, kao opozicioni lider poručio je političkim protivnicima (SDS-u):
„Vi mislite da ste bogovi i pravite strašnu grešku. I ja sam, kada sam bio premijer, mislio da sam bog i da sam svemoguć. Bila je to neoprostiva greška koju sam preskupo platio i koju više nikada neću ponoviti.“ (Vreme, 7. 6. 2007. godine)
Kao lider opozicione SNSD nije se dvoumio govoreći o potrebi da se sarađuje sa Haškim tribunalom.
„Za razliku od mnogih, imam veliki stepen odgovornosti prema onome što radim i imponuje mi to što su mnogi primjetili ispravnost u našem radu kao i energiju da se stvari rješavaju. Moj politički život bio je uvijek vezan za neka teška i krizna vremena. Nimalo lakša situacija nije bila 1998. godine kada sam dobio mjesto predsjednika vlade i kada je naš rad osporavan od mnogih. Ali došli smo do momenta kada upravo ljudi koji su tada osporavali moj rad i zalaganje, sada vide jedini izlaz u meni i politici koju ja vodim. Što se tiče Haga, nemam nijedne dileme. Apsolutno sam siguran da ljudi koji su optuženi , a skrivaju se i nanose štetu RS, ne zaslužuju drugi tretman osim da se proganjaju i hapse. Isto tako jasno mi je koliko sve nosi opasnost i znam da je Đinđić zbog toga stradao i da su upućivane prijetnje mnogima zbog toga, ali suviše sam vezan za priču o opstanku RS da bih kalkulisao i bio od onih političara koji će dobiti namještene privilegije, bez preuzimanja odgovornosti.“ (Danas, 25. 12. 2004. godine)
Mediji su podsećali da je 2005. kao opozicioni političar optužio Radovana Karadžića da je odneo novac iz Narodne banke RS.
„Premijer Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je pre tri godine u intervjuu za ‘Dnevni avaz’ da je ‘Radovan Karadžić 1997. opljačkao oko 36 miliona maraka iz Narodne banke RS’, podseća danas sarajevski list. ‘Postoje dokumenti o tome da je Karadžić u proleće 1997. godine, u torbi iz Banjaluke odneo 36 miliona maraka. Prvo je iz trezora Narodne banke RS uzeo apoene u vrednosti od 28 miliona maraka, a drugom prilikom još osam. Tada je već bio smenjen i krio se od ruke međunarodne pravde’, izjavio je Dodik u tom intervjuu objavljenom 31. marta 2005. Dodik je tada rekao da je ‘neprihvatljiva i neshvatljiva inertnost tužilačkih i policijskih organa RS koji već osam godina zatvaraju oči pred jednim od najvećih slučajeva pljačke novca iz Narodne banke RS.“ (Beta, 24. 7. 2008. godine)
Kada je 2013. bio svedok odbrane na suđenju Radovanu Karadžiću u Hagu izjavio je da je bivšeg predsednika RS tokom rata sreo više puta, ali da nije svedok bilo kakvih zločina ili naređenja o ubijanjima.
„On je ocenio da je Karadžić žrtvovao svoj komoditet, kao i komoditet svoje porodice za interese srpskog naroda i stvaranje Republike Srpske. ‘U političkom smislu izražavam zahvalnost Karadžiću za napor koji je učinio da se Republika Srpska formira i održi’, istakao je Dodik. On je naveo da će u svom svedočenju pred Haškim tribunalom reći da je ‘BiH učinila nepravednu secesiju izdvajanjem iz SFR Jugoslavije’, kao i da su dešavanja koja su usledila ‘bila organizovani odgovor na to’. ‘Alija Izetbegović se tokom rata lažno predstavljao kao predstavnik BiH, a svet je to prihvatao zbog brze odluke da priznaju nezavisnost BiH’, kazao je Dodik.“ (Beta, 4. 4. 2013. godine)
On je u martu 2016. otvorio na Palama Studentski dom „Radovan Karadžić“, a otvaranju su prisustvovale i zajedno sa Dodikom tablu otkrile ćerka i supruga prvog predsednika RS – Sonja Karadžić Jovićević i Ljiljana Zelen Karadžić. Krajem 2020. ta tabla je uklonjena pošto je Sonja Karadžić-Jovičević, koja je na funkciji potpredsednice Narodne skupštine RS izjavila da je „ime njenog oca zloupotrebljeno i da tabla s njegovim imenom treba da bude uklonjena“. Prethodno je visoki predstavnik u BiH Valentin Incko u svom izveštaju Savetu bezbednosti UN o stanju u BiH kritikovao Dodika, navodeći da mu ostavlja rok od šest meseci da ukloni ploču sa Studentskog doma u Palama.
U februaru 2006. Dodik po drugi put preuzima dužnost predsednika Vlade Republike Srpske.
„Treći put postaje predsednik Vlade Republike Srpske u decembru iste godine, nakon što je stranka na čijem je čelu ubedlјivo pobedila na opštim izborima u BiH. Dužnost predsjednika Vlade obavlјa sve do oktobra 2010. godine, kada dobija uvjerlјivu podršku i povjerenje birača, te biva izabran za predsjednika Republike Srpske. Svečani čin inauguracije novoizabranog predsjednika Republike Srpske obavlјen je 15. novembra 2010. godine“, piše u biografiji.
Bez obzira na promene vlasti u Beogradu Dodik je nastojao da bude prisan sa svim najvišim funkcionerima u Srbiji.
„I njegov odnos sa beogradskom političkom elitom mogao bi se opisati kao ‘slalom’: obožavalac Slobodana Miloševića, postao je njegov neprijatelj; političar koji je 2007. dočekivao srpsku Novu godinu sa Vojislavom Koštunicom, Cecom Ražnatović i Borom Đorđevićem i koji je u februaru 2008, ponovo u organizaciji Koštunice, govorio na mitingu ‘Kosovo je Srbija’ (nakon koga je, u neredima, spaljena američka ambasada u Beogradu), ubrzo potom aktivno se uključio u predizbornu (pobedničku) kampanju Borisa Tadića i njegove Demokratske stranke. I nastavio da bude redovan inventar na važnim događajima u Tadićevoj Srbiji, poput prošlonedeljnog ugošćavanja ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva (na svečanosti na kojoj je Dodiku bilo rezervisano mesto u prvom redu, pored Tadića, a za Koštunicu, ranijeg bliskog prijatelja premijera Republike Srpske, bilo je planirano mesto u petom redu, iza Milanke Karić i Ekstra Nene, što je ovoga uvredilo i odvratilo od odlaska u Sava centar).“ (Vreme, 7. 6. 2007. godine)
Bivši srpski član Predsedništva BiH i predsednik Vlade RS od 2001. do 2003. Mladen Ivanić smatra da kada je u pitanju odnos sa političarima, Dodik „nije ničiji iskreni prijatelj“.
„Bio je najbliži saradnik i čovek od poverenja Slobodana Miloševića tokom i neposredno nakon rata, kada je imao lične političke i ekonomske interese od toga. A kada je njegov interes bio saradnja sa Zapadom, okrenuo mu je leđa i okupljao u Laktašima vođe opozicije u Srbiji i direktno ga rušio. Bio je žestoki protivnik Koštunice i ovaj njega, ali mu je postao blizak čim je Koštunica postao predsednik. Nije izlazio iz Tadićevog kabineta, da bi, čim je ovaj izgubio izbore, prekinuo bilo kakvu komunikaciju. Vređao je Nikolića i Vučića, a čim su pobedili – počeo je da im podilazi kao da nikad ništa ružno nije rekao. Za Dodika sve je dozvoljeno, pa i isprljati obraz ako to znači ostati na vlasti. Ukoliko politički opstane, lako će se odreći bilo koga iz Srbije, još će biti taj koji će gubitnika, ma koliko ranije s njim bio dobar, dodatno gurnuti pod vodu da brže potone’, kaže za ‘Vreme’ Ivanić.“(Vreme, 13. 8. 2020. godine)
U julu 2014. zvanično je dobio pasoš Srbije.
„Generalni konzul Srbije u BiH Vladimir Nikolić uručio je predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku srpski pasoš. Dodik je pasoš dobio u Generalnom konzulatu Srbije u Banjaluci, precizirano je iz kabineta predsednika RS, prenosi Tanjug.“ (RTS, 8. 7. 2014. godine)
Nakon pobede na opštim izborima u Bosni i Hercegovini 12. oktobra 2014. godine, „kao prvi u istoriji Republike Srpske“, po drugi put je izabran na dužnost predsednika RS.
Često se u javnosti spekuliše da poseduje veliku imovinu, ali on nije želeo da odgovori na konkretna pitanja Centra za istraživačko novinarstvo (CIN), koji ima bazu imovine političara.
„Dodik ima kuću u Beogradu, koju je procijenio na 1,7 miliona KM. Sa ženom dijeli vlasništvo nad porodičnom kućom i stanom u Laktašima. Njegova supruga je vlasnica poslovnog prostora u Laktašima i oko 23 hektara zemljišta u blizini ovog mjesta. Dodik je 2014. godine naveo da je lično uštedio 49.000 KM, dok je njegov sin vlasnik štednog uloga od 22.000 KM. Igor Dodik je suvlasnik voćarske firme ‘Fruit Eco’, čiji udio je Dodik 2010. godine procijenio na 2,6 miliona KM. Međutim, u imovinskom kartonu 2014. nije mogao iznijeti novu procjenu zbog, kako je objasnio, elementarnih nepogoda. Djeca Milorada Dodika su suvlasnici firme Global Liberty. On nije odgovorio na upit CIN-a o svojoj karijeri, imovini i prihodima.“ (imovinapoliticara.cin.ba)
U zvaničnoj biografiji ističe da je dobitnik više priznanja i odlikovanja.
„Milorad Dodik dobitnik je više priznanja i odlikovanja, od kojih su najvažniji Orden Nemanjića, Orden Republike Srpske na lenti, Orden Petra Velikog sa lentom, koji dodjeljuje Nacionalni komitet društvenih priznanja Ruske Federacije za izvanredan doprinos unapređenju rusko-srpske saradnje. Srpska pravoslavna crkva odlikovala ga je orednom Svetog Save prvog reda, a Jerusalimski patrijarh mu je dodijelio Sveti krst čuvara Hristovog groba. Počasni je građanin više gradova u Republici Srpskoj.“
Naglašava da je „dugogodišnji istaknuti sportski radnik“.
„Više od deset godina bio je predsjednik KK ‘Igokea’, čiji je jedan od osnivača, a KK ‘Partizan’ iz Beograda dodijelio mu je titulu počasnog predsjednika kluba.“
Ne krije da u sportu „uvijek i do kraja“ navija za Srbiju. „Kada bi sutra igrali BiH i Srbija navijao bih za Srbiju“, rekao je Dodik.
Na opštim izborima u BiH 2018. godine izabran je na dužnost srpskog člana Predsedništva BiH.
Ističe da je BIH „apsolutno iluzorna priča“, a Sarajevo je uporedio sa Teheranom.
„Pre nekoliko godina za Kurir ste rekli da vas kada idete za Sarajevo, pitaju: ‘Šta ima novo u Teheranu?’ Da li je Sarajevo i dalje Teheran i osećate li se bezbedno tamo?
– Nije mi baš prijatno da idem u Sarajevo. Uvek mi neko nešto dobaci, opsuje me, ali to je deo posla koji obavljam. Sarajevo je u političkom smislu prokleto mesto, gde se strani šestorazredni službenici treniraju da se sutra pojave u nekom kriznom području. Što se tiče poređenja s Teheranom, mladi tako misle. Ne možete očekivati empatiju od dece koja su rasla tokom rata. Oni su socijalizovani u nekom drugom vremenu, a uskoro će odlučivati, i zato je BiH apsolutno iluzorna priča. Kad bi neko racionalno ušao u razmatranje da li je BiH moguća ili nije, sigurno bi rekao: ‘Ljudi, ovo treba na miran način razdvojiti’.“ (Kurir, 13. 6. 2014. godine)
Kaže da BiH održava „sila međunarodnog faktora“.
„Tu je i interes islamskog sveta, o čemu se malo priča. Neće Amerika doći u probleme s Turskom kao sa svojim tradicionalnim saveznikom u vezi s Bosnom. Šta joj fali da žrtvuje srpske interese?“ (Kurir, 13. 6. 2014. godine)
Iako postoje snimci njegovih izjava (2008. godine) kada je govorio da je u Srebrenici u julu 1995. počinjen genocid nad Bošnjacima, sada ističe da je u pitanju „mit poput onoga koji Srbi imaju o Kosovu“.
„Napravili su mit o Srebrenici oko kog se gradi nacionalni identitet Bošnjaka. Kao što Srbi imaju kosovski mit, oni prave srebrenički, jer nema ozbiljnog naroda bez mita’, rekao je Dodik u intervjuu koji je objavio banjalučki list „Glas Srpske“. (Slobodna Evropa, 12. 7. 2019. godine)
U više navrata je govorio o potrebi da se u RS održi referendum o izdvajanju iz BiH.
„Očigledno je da u BiH nema volje bošnjačkih političkih predstavnika da se poštuje izvorni Dejton i da smo mi taoci tog bošnjačkog jednoumlja, čiji je cilj stvaranje unitarne BiH. Došlo je vreme da se ta Klintonova ideja obnovi i da se primene odredbe o građanskim pravima i slobodama, koje predviđaju da i narodi u BiH imaju pravo na samoopredeljenje, kao što ga imaju u svim normalnim zemljama. (…) Evo 25 godina je od Dejtonskog sporazuma i gde je BiH, nigde. Samo se potvrdilo da je to propali eksperiment međunarodne zajednice. Vreme je da se afirmiše Klintonova ideja i da i Srbi dobiju pravo da izaberu gde i u kakvoj državi žele da žive. Ovo nije njihova država, niti je Srbi tako doživljavaju. Njihova država je Republika Srpska“, rekao je Dodik. (FoNet, 27. 7. 2020. godine)
U januaru 2017. njegovo ime stavljeno je na listu osoba kojima su Sjedinjene Američke Države uvele sankcije.
„Dodikovo ime izlistano je na zvaničnoj internet stranici Ureda za kontrolu imovine stranaca (Office of Foreign Assets Control – OFAC) u dijelu gdje su navedene osobe kojima su Sjedinjene Američke Države uvele sankcije. OFAC izdaje listu osoba i organizacija koje predstavljaju prijetnju i kojima se zabranjuje ulaz i poslovanje na američkoj teritoriji. Sankcije podrazumijevaju zabranu putovanja u SAD, zamrzavanje imovine u SAD-u, ali i zamrzavanje imovine u svim zemljama koje se pridruže sankcijama.“ (Slobodna Evropa, 17. 1. 2017. godine)
U saopštenju Ambasade SAD u BiH navedeno je da se „Milorad Dodik usprotivio Ustavnom sudu BiH i prekršio zakon, te predstavlja značajnu prijetnju u vezi sa ometanjem provedbe Dejtonskog sporazuma“.
„Ova mjera pokazuje naše čvrsto opredjeljenje za Dejtonski sporazum, suverenitet i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine i kontinuiranu evropsku integraciju zemlje. Kao rezultat današnjih sankcija, svaki dio imovine ili interes za imovinu gospodina Dodika, a koja je u posjedu ili pod kontrolom osoba iz SAD ili koja se nalazi unutar SAD, mora biti blokiran. Pored toga, generalno su zabranjene transakcije državljana SAD koje uključuju gospodina Dodika“, saopšteno je iz ambasade. (Slobodna Evropa, 17. 1. 2017. godine)
Kada je u noći 18. marta 2018. godine nestao David Dragičević, a njegovo telo pronađeno 24. marta na ušću reke Crkvene u Vrbas, banjalučko Okružno javno tužilaštvo podiglo je optužnicu za ubistvo protiv nepoznatih izvršilaca. Od kraja marta te godine roditelji mladića i grupa „Pravda za Davida“ na Trgu Krajine u Banjaluci organizovali su protestna okupljanja s ciljem otkrivanja istine o ubistvu. Okupljanja građana zabranjena su od 25. decembra 2019. Roditelji i grupa “Pravda za Davda” optužuju nadležne za nedostatke u istrazi. Dodik je u januaru 2021. pokrenuo tužbu za klevetu protiv Davora Dragičevića, oca nastradalog Davida.
“U dokumentu tužbe se navodi kako je Dragičević između ostalog rekao kako posjeduje ‘čvrste dokaze da je reč o ubistvu u koje su umešani vrh MUP-a Republike Srpske, Milorad Dodik…’ te da je ‘Predsednik Srbije vrlo dobro upoznat s predmetom organizovanog ubistva Davida Dragičevića i ne mogu da shvatim da u zvaničnu posetu prima jednog od ubica mog deteta, Milorada Dodika“ rekao je Dragičević tada za NIN. Ova Dodikova tužba je, kako navode iz ‘Pravde za Davida’, ‘konačno dostavljena’ Draganu Tolimiru, advokatu Davora Dragičevića. Milorad Dodik traži 6.000 KM (3.000 EUR) odštete od Davora Dragičevića.” (Slobodna Evropa, 12. 1. 2021. godine)
Mediji neretko podsećaju na Dodikovu „bahatost i loš odnos prema novinarima„.
„Reporteri bez granica pozvali su vlasti Republike Srpske da odlučno reaguje na brutalni napad na novinara BN televizije Vladimira Kovačevića i predsednika RS Milorada Dodika da prekine da vređa novinare kako verbalni napad ne bi otvorio put većem broju fizičkih napada.“ (Fonet, 30. 8. 2018. godine)
BN televizija je objavila snimak na kojem Dodik napada ovu medijsku kuću, a nakon što je nekoliko puta u lošem kontekstu pomenuo tu televiziju, njihova ekipa je napustila skup.
„Došao sam da vam kažem da BN televizija laže i da ih ne slušate’, reči su kojima je Dodik počeo javnu tribinu. On je izneo i niz optužbi na račun SDS, tvrdeći da je u vreme dok je bila na vlasti uništila RS i ‘predala je na upravljanje OHR-u’. Njegovim dolaskom na vlast, rekao je Dodik, to se promenilo. ‘Ja sam rekao OHR-u … se. Sad sam ja glavni baja u Srpskoj“, kazao je Dodik na javnoj tribini i tu njegovu izjavu emitovala je i BN u svom prilogu.“ (RTV, 27. 3. 2014. godine)
Uoči opštih izbora u Bosni i Hercegovini 2018. kao predsednik Republike Srpske zapretio je glasačima da će ostati bez posla ukoliko glasaju za opoziciju.
„Nemoj slučajno, ko je zaposlen u Gacku, da glasa za Govedaricu i SDS. Izbacićemo vas s posla! A vas molim, koga vi vidite da glasa, samo mi javite. Ja ću ga izbaciti’, zapretio je Dodik.“ (Blic, 28. 9. 2018. godine)
U novembru 2020. lider Partije demokratskog progresa (PDP) Draško Stanivuković pobedio je na izborima u Banjaluci i postao novi gradonačelnik, a Dodik je zapretio da će Republika Srpska prekinuti „sve investicije“ u Banjaluci.
„Mislim da je važno da govorimo jasno. On ima svoje nadležnosti i predstavlja grad, neka se šepuri i radi. Rekao je da će đaci i penzioneri dobiti besplatan gradski prijevoz. Neka predloži, podržaćemo, ali hajde da vidimo kako će to finansirati. Kako će finansirati gradsko grijanje koje smo mi svake godine subvencionisali. Zašto bi to radila Republika Srpska? Imamo i druge opštine koje treba pomoći. Prekinućemo sve investicija sa nivoa RS-a’, poručio Dodik.“ (Slobodna Evropa, 16. 11. 2020. godine)
Krajem 2020. Dodik je ruskom šefu diplomatije Sergeju Lavrovu tokom sastanka u Istočnom Sarajevu uručio pozlaćenu ikonu. Međutim, Rusija je, 23. decembra, vratila ambasadi BiH u Moskvi ikonu „koja je nastala pre 300 godina i pronađena u Luganjsku, koji se nalazi na okupiranoj teritoriji Ukrajine“, nakon što je „izražena sumnja da se radi o ukrajinskom nacionalnom blagu“. Dodik je negirao da je ikona ukrajinsko vlasništvo, ističući da je „priča izmišljena u Federaciji BiH’“.
„Ikona je tu, gospodin Lavrov je smatrao da je treba vratiti. Ja ću sada pozvati ljude koji su mi dali tu ikonu i javno vratiti, izjavio je Milorad Dodik, predsjedavajući Predsjedništva BiH u utorak, 5. januara u Banjaluci, nakon izlaska iz bolnice gdje je boravio zbog zaraze korona virusom. ‘Vi ste izmislili to iz Federacije BiH i lažnu priču napravili. Ukrajina nikada nije postavila pitanje nestanka te ikone. Radi se o porodičnoj ikoni. Ni dan danas organi vlasti nisu tražili tu ikonu’, kazao je Dodik.“ (Slobodna Evropa, 5. 1. 2021. godine)
Polovinom novembra 2022, na konstitutivnoj sednici Skupštine Republike Srpske, položio je zakletvu kao predsednik Republike Srpske. Glasovi za tu funkciju brojali su se ponovo nakon izbora, održanih 2. oktobra, „zbog brojnih nepravilnosti koje su zabeležene tokom izbornog dana“.
„Odluku o ponovnom brojanju glasova donela je Centralna izborna komisija BiH 10. oktobra. Na sednici 27. oktobra, Komisija je utvrdila da je Dodik predsednik RS, s oko 27.000 glasova više u odnosu na svoju protivkandidatkinju Jelenu Trivić. Članovi CIK-a tada su istakli da su brojne nepravilnosti prijavili Tužilaštvu BiH, ali da nema osnova za ponavljanje izbora za bilo koji nivo. Zbog brojnih nepravilnosti na izborima, opozicione stranke u entitetu RS su organizovale nekoliko protesnih skupova.“ (Slobodna Evropa, 15. 11. 2022. godine)
Foto: FoNet/Zoran Mrđa
