Rođen 1977. u Beogradu.
„Recimo, ja sam odrastao u ulici Braće Jugovića, pored toga je Zmaj Jovina, pa Strahinjića Bana i druge ulice sa imenima kosovskih i junaka iz ustanaka protiv Turaka. To je kraj koji nije samo duša Beograda već cele Srbije. Zato su i svi u regionu čuli za Dorćol. (…) U vreme kada smo mi odrastali ovo je bio miran kraj u smislu da nije bilo ugostiteljskih objekata, niti je Dorćol bio trendi kraj za izlaske. Na primer Strahinjića Bana je bila jedna od najmanje prometnih ulica u kraju. Tu su se postavljali, na sred ulice, golići za mali fudbal, jer je, na sat vremena, prolazio jedan automobil. To je ono što se promenilo u odnosu na naše odrastanje i tu generaciju koja je više blejala na nekom zidiću, u kraju, na Kalemegdanu u parku. Naravno, i danas, kada prođeš kroz dvorište naše škole ‘Mika Alas’, nekada se zvala ‘Pera Popović Aga’, vidiš neke nove klince koji trče za loptom ili sede na tribinama i pričaju. Dakle, duh Doćola se jeste malo promenio, ali ipak ne znatno jer ima jaku tradiciju u sebi i duboko je ukorenjen. Mi i u pesmama spominjemo da je to teško izbrisati iz Dorćola. Ovo je, ipak, jedan od najstarijih delova Beograda, a istorija ne može tako lako da se izbriše.“ (011info.com, 15. 6. 2019. godine)
Ističe da je veoma rano počeo da piše poeziju.
„U školi je postojala mogućnost da, kada dobiješ temu iz srpskog jezika, umesto da pišeš sastav na pet strana, ti napišeš pesmu. Tako sam rano otkrio da imam dara za to da svoja osećanja izrazim kroz poeziju. Mislim da i jeste poenta da poezija, u nekim situacijama, ima veću težinu od proze. Mislim da su muzika i sport dve najzdravije stvari koje možeš da priuštiš svom detetu i mene su roditelji vrlo rano podržali u tome. Učio sam klasičnu gitaru, mada sam više voleo da ‘drljam’ rifove i sviram pank. Tako sam u petom razredu snimio prvu stvar kada je moj kum Mića dobio neki sintisajzer sa programima za puštanje ritma. Bio je neki hip-hop ritam i tako smo svirali. Skupljali smo se u Dušanovoj ulici kod druga u podrumu i tu smo vežbali kao klinci. To je bilo to kvalitetno druženje. Umesto da praviš neke gluposti, sediš sa najboljim drugarima i stvaraš nešto. To je ono što i danas radimo sa Beogradskim sindikatom.“ (011info.com, 15. 6. 2019. godine)
Kaže da je u osmom razredu „imao ozbiljan pank bend“.
„Tada se sviralo u studiju ‘Modro oko’ se zvao, kod Bajlonijeve pijace, koji je posle pretvoren u ‘Ponos radio’ gde su puštani narodnjaci, ali tada su tu svirali samo pankeri, metalci i hardkorovci. Tu su nas videli neki momci malo stariji i pozvali nas da nastupimo sa njima u SKC-u. Bili smo toliko iznenađeni da smo mislili kako nas ‘lože’. To je bilo pred početak rata. Dobili smo stotinak karata koje smo mogli da podelimo, ali nismo hteli da zovemo sve prijatelje, za svaki slučaj, kako se ne bi ‘ispalili’. Međutim, bio je koncert i bila je skroz dobra svirka.“ (011info.com, 15. 6. 2019. godine)
Završio je Prvu beogradsku gimanziju, potom diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu na smeru za međunarodno pravo i nakon toga položio pravosudni ispit. Po zanimanju je advokat.
Jedan je od osnivača „Beogradskog sindikata“.
„Beogradski sindikat je imao tu sreću da nastane na kraju jedne i na početku druge epohe u istoriji Jugoslavije, odnosno Srbije. Osnovan je, naime, u martu 1999. godine, samo nekoliko dana pred NATO bombardovanje SRJ, fuzijom tri mlade hip-hop grupe (‘Red zmaja’, ‘Tumz’ i ‘MC Flex’). Prvu pesmu ‘Divljina’, Beogradski sindikat snimio je decembra 2000. godine, dakle svega dva meseca posle ‘petooktobarske revolucije’, tako da svoj društveno-kritički angažman ‘osmočlana gerilska rep formacija’ nije ni mogla da usmeri na vladavinu Slobodana Miloševića. Zato je bunt iskazala negativno konotirajući svetsku novokomponovanu elitu (predstavnike globalne liberalne demokratije), sav bes iskaljujući na srpsku postpetooktobrasku vlast koja je državu i narod bacila u okrilje ‘novog svetskog poretka’ (‘Prethodnice evropskog kriminala već skoro deceniju više nisu na zapadu… kao što je nekad bilo’). (…) Njihov poetski modus vivendi mogao bi se, najprostije, izraziti njihovom omiljenim motoom – život bez iskrivljavanja. U tom smislu, rep je u slučaju BS-a analogan panku: beskompromisna borba protiv sistema, i to na ulici. Iz pobrojanih razloga sasvim je logično što će upravo Beogradski sindikat biti tvorac prve antirežimske pesme od petog oktobra. U pitanju je numera ‘Govedina’, nastala septembra 2002. godine. U toj pesmi Sindikalci su jasno označili dve mete koje će gađati u svom stvaralaštvu. Prva su nosioci kapitala, odgovorni za ekonomsko siromašenje naroda i države, ali i za primat materijalnih vrednosti u odnosu na duhovne; drugi su političke elite svih boja, odnosno pojedinci i partije koje zloupotrebljavaju i manipulišu narodom. Leksički ogoljenim stihovima, bez bilo kakvih lirskih digresija ili stilskih ukrašavanja, sa jasnim asocijacijama i aluzijama, ‘Govedina’ daje precizne nacrte karaktera gotovo svih sedamnaestoro lidera DOS-a, ujedno na brutalan način slikajući mnogobrojne anomalije društva u kojem živimo. Ova pesma ‘gerilce iz Sindikata’ svrstala je u red beskompromisnih ‘umetnika’, koji se ne plaše margine i ne podilaze stihiji vladajućeg mnjenja.“ (Pečat, 19. 10. 2010. godine)
Članovi „Beogradskog sindikata“ podržali su 9. oktobra 2010. godine „Porodičnu šetnju“, koju je, dan pred najavljenu „Paradu ponosa“, organizovao Srpski sabor „Dveri“. Dimović je isticao da „Beogradski sindikat“ ne podržava „nijednu političku stranku ili pokret, niti je ikada podržavao, niti će ikada podržavati“.
„Tada (u emisiji kod Ivana Ivanovića) ste izjavili da ‘konačno imate za koga da glasate’, što je slogan pokreta ‘Dveri’. Koju političku partiju podržavate na predstojećim izborima?
– To je bila šala na račun Ivanove satirične kandidature za predsednika, koja je istrgnuta iz konteksta i predstavlja fabrikovanu vest na nekom fantomskom internet sajtu, za koji niko ne zna ni ko ga vodi, niti ko ga uređuje. Što se tiče davanja podrške političkim partijama od strane ‘Sindikata’, u ime cele ekipe po hiljaditi put ponavljam: BS ne podržava nijednu političku stranku ili pokret, niti je ikada podržavao, niti će ikada podržavati! (…) Mnogi se plaše da ćemo reći nešto što nije po volji ljudima koji drže sve poluge vlasti. Pozivamo ljude na solidarnost, zajedništvo, međusobno povezivanje, što je danas izuzetno opasno, budući da se protivi interesima liberalnog kapitalizma i individualizma. Borimo se za ljude, a ne za potrošače – na šta su oni danas svedeni. Uspeli smo konačno da preko spota za ‘Baladu disidenta’ i gostovanja u emisiji kod Ivana Ivanovića probijemo medijsku blokadu.“ (pulsonline.rs, 13. 4. 2012. godine)
Napominjao je da, iako su članove „Beogradskog sindikata“ povezivali sa mnogim strankama, oni „rade iskreno za svoj narod, dok političari vode računa samo o svom džepu i stranačkim kasama“.
„Meni je, recimo, Tadić predavao u Prvoj beogradskoj, ali ni na koji način nisam blizak sa njim, niti sa njegovom, niti sa bilo kojom drugom strankom. Jeste, znam da su nas ljudi povezivali sa mnogim partijama, ali protiv toga ne možeš da se boriš. Pričalo se da smo bliski i sa Koštunicom, a onda, kada smo u jednoj pesmi kritikovali njega, počeli su da nas pripisuju LDP-u, valjda zato što Čedu nismo konkretno pomenuli u toj pesmi. Neko vreme smo bili i BS-DS! Kad smo iskritikovali poslednju vlast odmah su nas svrstali kod ‘naprednjaka’. Tako da, ako nekog ne pomeneš u kritikama, odmah ti nakače da si njegov. Čak smo čuli i za glasine kako smo udbaški bend, kako nas je DB osnovala. Zaista svašta možeš da čuješ, ali to je nešto na šta ne možeš da utičeš. Jedino što je do nas, jeste ono što i radimo: ograđujemo se od stranaka. Smatramo da ovo što ‘Sindikat’ radi ima mnogo veći značaj od stranačkog mlaćenja prazne slame. Sve što radimo, radimo iskreno i za svoj narod, dok političari vode računa samo o svom džepu i stranačkim kasama.“ (Pečat, 19. 4. 2012. godine)
Navodi da mu nuđeno da bude nosilac liste i kandidat za gradonačelnika Beograd, ali i da je „neke ranije ponude prihvatio sada bi verovatno bio ministar“.
„Jedino kad je neko iz Sindikata izleteo u stranačku politiku je bilo kada je Aleksandar Protić postao predsednik Treće Srbije, organizacije čiji su deo bili i Miroslav Parović i Andrej Fajgelj, a koja je nakon Protićevog odlaska iz nje postala Narodni slobodarski pokret. Beogradski sindikat i pored čestih molbi da postanu politička opcija koja će svoje stavove ponuditi na izborima, to nikada nije bio, niti će, jer i nije monolitna struktura u kojoj svako ima jednobrazno mišljenje, ali i zato što se bave društvenim angažmanom koji je, smatra, značajniji od stranačkog. Upitan da li su za beogradske izbore 2018. godine dobili ponudu da izađu na izbore kao Beogradski sindikat, kaže da te ponude nije bilo, ali da su zato dobijali lične ponude, te da je njemu nuđeno da bude nosilac liste i kandidat za gradonačelnika, kao i da je neke ranije ponude prihvatio sada bi verovatno bio ministar. ‘Vučić je jedino zvao Škaba (Boško Ćirković Škabo, član BS-a). Da je mene zvao odjavio bih ga kao on, koji je to opevao u svojoj pesmi ‘Doviđenja ćao’, navodi Dimović.“ (Danas, 11. 6. 2022. godine)
Kaže da „Beogradski sindikat“ nema „striktnu ideologiju niti politički program“, već „pozivaju ljude da misle svojom glavom.“
„Dodao je da se grupa zalaže za sistem vrednosti u kojem je patriotizam visoko rangiran, ali ipak citira pisca Moma Kapora: ‘Patriotizam je stvar kućnog vaspitanja’. Govoreći o kosovskom sporazumu, on je rekao da je to ‘najbolji primer kako je srpska Vlada žrtvovala nacionalni interes za izmišljenu priču o evropskom Eldoradu’.“ (Balkan insight/Kurir.rs, 14. 7. 2017. godine)
Bio je kolumnista dnevnog lista „Politika“, ali su ga u septembru 2011, kako kaže, „izbacili“ nakon četiri godine saradnje.
„Nekada je teško razaznati šta stvarno stoji iza određenih poteza. Kada su me, na primer, izbacili iz dnevnog lista ‘Politika’, gde sam četiri godine pisao kolumnu, zaista nisam znao da li je stiglo takvo naređenje iz nekog kabineta ili je samo reč o strahu uredništva od toga da objavljuju tekstove koji mogu da budu protiv ovog ili onog političara. Kao advokat baratam samo dokazima, a nemam nikakvih dokaza u tom konkretnom slučaju, ali kada se takvo nešto desi, vrlo je verovatno da su postojali konkretni pritisci na ‘Politiku’.“ (Pečat, 19. 4. 2012. godine)
U svojoj biografiji u „Politici“ isticao je da je učestvovao u osnivanju Naprednog kluba i da je urednik u izdavačkoj kući „Mir pablišing“, za izdanja iz oblasti politike i geopolitike.
U februaru 2020. članovima „Beogradskog sindikata“ zabranjen je ulazak u Crnu Goru.
„Mlade osobe su nas prve pozitivno iznenadile na litijama, gde se pojavila neka nova mladost koja je dala energiju i snagu svima nama. Pesma je uvek bila vezivno tkivo nekog naroda. Kako je kazao Žarko Vidović, narod se uvek okupljao oko pesme, pesnika i oko Njegoša, tako da jedna pesma može i te kako da doprinese što smo videli na primeru pesme ‘Sviće zora’ kad je bivši režim zabranio ulazak članovima Beogradskog sindikata u Crnu Goru jer su shvatili koliki je značaj u tom trenutku bio jedne pesme. Mladi danas i na globalnom nivou posežu za tradicionalnim vrednostima i patriotizmom koji su neka vrsta bunta protiv besmisla koji se dešava u svetu. Mladi su danas osvešćeniji nego što smo bili mi u nekim mlađim godinama ali posle dosta lutanja smo naišli na Pravoslavlje koje nas je učvrstilo u nekim našim idejama i idealima i sada hodamo na tom putu. U Crnoj Gori je velika zasluga i blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija koji je radio sa tim mladima kroz razna udruženja i omladinska društva koja su na pravi način odgajala mlade osobe da odrastaju na jednoj patriotskoj ideji ali da to bude svetosavska ideja, a ne neki površni nacionalizam’, kazao je Dimović.“ (mitropolija.com, 10. 1. 2022. godine)
U junu 2022, u intervjuu za „Danas“, Dimović je odbacio tvrdnje da je „Beogradski sindikat“ manje kritičan prema Srpskoj naprednoj stranci nego što je bio prema vlasti Demokratske stranke, napominjući da „ni o kojoj vlasti više pesama nisu snimili nego o ovoj naprednjačkoj“.
„Nije tačno da smo premalo kritični prema vlasti SNS, jer smo od 2016. snimili tri pesme protiv ovog režima. ‘Sistem te laže’ u kom je predsednik Vučić prikazan kako ga mazi Angela Merkel. Objavili smo i ‘Pišam po sirotinji’, u kojoj iz prvog lica repuju Vučić, tada gradonačelnik Beograda Siniša Mali i Ana Brnabić. Nakon velikih julskih protesta, koje su bile najžešće demonstracije sa konjicom i bojnim otrovom, objavili smo ‘Izvini Srbijo’, čime smo im dali podršku. (…) Sve je crno-belo. S jedne strane se neistomišljenici nazivaju domaćim izdajnicima i drugosrbijancima, a sa druge strane, možda i gore, se oni koji imaju nacionalne stavove nazivaju fašistima, nacistima, klerofašistima, retrogradnim likovima, seljacima, udbašima… Te etikete se lepe i nama tokom svih ovih godina. Ali nama nijedna ta etiketa ne može da se prilepi. Kažu da smo svi mi na državnim jaslama, i da su nam žene svima zaposlene na državnim jaslama, kao i da smo dobili stanove jer radimo za državnu bezbednost. To su proverljivi podaci, odete na sajt Advokatske komore, proverite i šta rade drugi članovi BS-a. Imate i Katastar nepokrenosti onlajn. Ta buka koja dolazi sa obe strane stvara kakofoniju koja zbunjuje ljude, umesto da probamo da se složimo oko najmanjeg zajedničkog sadržaoca koji spaja sve dobre ljude. Ne moramo da budemo istomišljenici, možemo da razgovaramo i probamo da učimo jedni od drugih’, kaže Dimović.“ (Danas, 11. 6. 2022. godine)
Za politiku vlasti Aleksandra Vučića prema Kosovu smatra „da nema mnogo prostora za delovanje, ali da je njihova najveća greška potpisivanje Briselskog sporazuma 2013. godine“, zbog čega su, kazao je, „naprednjaci i dovedeni na vlast od strane Zapada, da bi uradili ono što vlast DS-a nije mogla“.
„Briselski sporazum mu je sporan jer je njime izbrisan poslednji trag suvereniteta srpske države na Kosovu gašenjem institucija, samo da bi zauzvrat dobili Zajednicu srpskih opština, koja još nije oformljena. Smatra da se poput naprednjaka do 2012, danas opozicija preporučuje da dođe na vlast i oko Kosova učini ono što možda SNS neće uraditi. Ako Vučić prizna Kosovo ostaće bez glasačkog tela, koje je u većini protiv tog čina, ali i da će biti zanimljivo ako bude odolevao pritiscima Zapada. ‘To vam je kao u ‘Balkan ekspresu’ kad Toma Zdravković kaže da neće da peva ‘Lili Marlen’, pa onda onaj drugi kaže da će on. Ja jesam protiv vlasti, ali nisam protiv države, nisam za to da se ruši država i za varijantu samo da ode Vučić, pa neka dođe i crni đavo. Nisam za crnog đavola, više sam za to da mi Srbi sednemo i dogovorimo se’, navodi Dimović. Sa kompromisom i normalizacijom Beograda i Prištine nema problem, ali ako se u svoje domove vrate proterani Srbi uz garantovanje bezbednosti, kao i da se poštuju presude poput one za vraćanje imovine manastiru Visoki Dečani.“ (Danas, 11. 6. 2022. godine)
„Duboko sam ubeđen da su Kosovo i Metohija sama srž našeg identiteta i nešto uzvišeno što spaja sve Srbe, gde god da oni žive na kugli zemaljskoj“, izjavio je Dimović u februaru 2024. za „Večernje novosti“.
„Oko Kosova smo se uvek okupljali, o njemu smo pevali i sanjali ga i u najtežim trenucima naše istorije. Ono je naše dok god mi tako mislimo i osećamo i to nam nijedna sila ne može oteti’. Ovako na pitanje da li je u predvečerje Sretenja 2024. vreme da se svi Srbi okupe oko očuvanja KiM, za ‘Novosti’, odgovara Feđa Dimović iz ‘Beogradskog sindikata’. Jedan od vođa popularnog hip-hop sastava, poznatog po jakoj rodoljubivoj noti i oštrim političkim stavovima, koji ove godine obeležava četvrt veka na sceni, nema dilemu da je vreme da se okupimo oko Kosmeta: To je zapravo okupljanje naroda oko Hrista koji se nalazi u središtu Kosovskog zaveta.“ (Večernje novosti, 11. 2. 2024. godine)
Od početka studentskih protesta (nakon pogibije 16 osoba posle urušavanja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu) članovi „Beogradskog sindikata“ podržali su njihove zahteve i učestvovali na više skupova koje su studenti organizovali.
„Prve pesme sa ovog albuma su snimljene još tokom leta 2024. Između ostalog je pesma ‘Samo vas gledamo’ bila među prvim snimljenim pesmama. Sve pesme su nastale kao iskreni vapaj protiv masakra koji je režim SNS-a i Aleksandra Vučića izvršio nad našom zemljom i narodom. Imali smo ideju da ceo album objavimo odjednom početkom ove godine, ali nas je tragedija u Novom Sadu naterala da pomenutu pesmu izbacimo pre albuma, kao prvi singl. Posle toga su usledila još tri singla: ‘Kradi’, ‘Marš iz moje avlije’ i ‘Život bez straha’, budući da su tada već ustali studenti, a za njima gotovo cela Srbija, pa smo na taj način želeli da iskažemo svoju podršku’, kazao je Dimović.“ (Danas, 15. 2. 2025. godine)
U maju 2025. članovi „Beogradskog sindikata“ napadnuti su u Subotici, gde su imali koncert u okviru studentskog protesta pod nazivom „Sever zove“.
„U jednom trenutku BS je napadnut na bini od strane plaćenih huligana, koji su prišli bini i s leđa gađali članove benda jajima i paradajzom, u nameri da izazovu haos i nerede na mirnom i dostojanstvenom skupu građana’, navodi se u saopštenju grupe. Članovi benda zahvalili su se veteranima Vojske Srbije i studentskim redarima koji su munjevitom reakcijom uhvatili napadače i izvršili građansko hapšenje. Ističu da se sve dešavalo naočigled policije koja je pasivno posmatrala napad na BS i nije reagovala sve dok veterani i studenti nisu zahtevali od njih da uhapse napadače.“ (Danas, 18. 5. 2025. godine)
U septembru 2026. saopšteno je da je Dimović kandidat na listi „Studentska lista – Studenti pobeđuju“ za vanredne parlamentarne izbore, zakazane za 25. oktobar. Nekoliko dana kasnije izjavio je da je u poslednjih godinu dana dobio više desetina pretnji smrću, a da je u septembru napadnuta i njegova porodica u stanu na Zvezdari.
„U poslednjih godinu dana, meni i mojoj porodici preko društvenih mreža intenzivno prete smrću. Imam dvoje maloletne dece od dve i pet godina, čak i njima i mojoj supruzi prete klanjem i ubijanjem. Nastavili su s pretnjama smrću i posle ovog poslednjeg napada na moj stan’, rekao je Dimović. Prekjuče su na beogradskoj opštini Zvezdara nepoznate osobe gađale jajima stan u kome živi porodica Dimović, pogodivši prozore dečije sobe. On je naveo da je zbog pretnji, od januara prošle godine podneo četiri krivične prijave Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, ali da nijedna nije rešena. ‘Oni su se sad osokolili znajući da mogu nekažnjeno da prođu, bilo da su u pitanju pretnje ili direktan napad na imovinu. Zabrinut sam za bezbednost dece, jer im je sada bila meta dečja soba. Prvo su krenuli s pretnjama i dehumanizacijom, pa s fizičkim napadima i na kraju mogu da završe s eliminacijom, a da ne odgovaraju’, istakao je Dimović i podsetio da je ‘Beogradski sindikat’ imao više od 60 koncerata na studentskim protestima u poslednjih godinu i nešto dana. ‘I na tim koncertima su nas takođe napadali. U Subotici su nas gađali jajima i paradajzom, u Fotogu farbom za asfalt, u Požarevcu kamenjem’, naveo je.“ (Beta, 23. 9. 2026. godine)
Foto: Fonet, Aleksandar Barda
