U jutarnjim satima ispred Parlamenta juče se dogodila pucnjava i požar u jednom od šatora. Povređen je jedan muškarac, a osumnjičeni je momentalno uhapšen. Sve se to dogodilo u “Ćacilendu”. Ubrzo se javnosti obratio predsednik Vučić i na njegovoj konferenciji za medije javnost je dobila zvaničnu “istinu” – uz snimke uhapšenog, lične detalje o njemu, o povređenom muškarcu, ko je dobar otac, ko je gde radio itd. Otprilike, bivši radnik DB-a, opijen narativima blokadera, napao je finog čoveka, oca troje dece u šatoru. 

Predsednik Vučić, kako je rekao, kao pravnik, procenio je da je reč o užasnom terorističkom aktu. Posle su stigla i neka saopštenja Višeg tužilaštva i policije…

“Predsednik Republike nije nadležan ni da kvalifikuje krivično delo, ni da sprovodi istragu. Niti postoji bilo kakav zakonski osnov da on poseduje ili iznosi podatke koje je izneo na KZN”, kaže za Istinomer advokat Vladimir Tupanjac, član pravnog tima Crte.

Ko treba da obaveštava javnost o pojedinačnim predmetima? Logično, i po zakonu, to bi trebalo da radi tužilaštvo.

“Dosadašnja praksa je takva da u najvećem broju slučajeva javno tužilaštvo ne saopštava podatke iz pretkrivičnog postupka i istrage niti ih dostavlja medijima, čak ni kada im se obrate sa zahtevom za dostavljanje informacija”, kaže naš sagovornik.

Ali svedoci smo ipak jedne vrlo specifične prakse. 

“U mnogim medijski interesantnim slučajevima, predsednik države i policija uporno neovlašćeno iznose podatke, iako na taj način samo odmažu javnom tužiocu i kompromituju istragu. To se pokazalo u slučaju ubistva pevačice Jelene Marjanović, nestanka male Danke i tragedije u Ribnikaru”, podseća Tupanjac.

Posle masovnog ubistva na Vračaru, predsednik Srbije Aleksandar Vučić pred kamerama je citirao detalje iz zdravstvenih izveštaja maloletnog K.K, otkrivajući informacije i o članovima njegove porodice. I to je bio samo jedan od Vučićevih nastupa prilikom kojih je javnost mogla da ga gleda kako se ponaša kao glavni islednik, urednik i sudija.

Juče smo gledali reprizu te matrice.

Od tužilaštva najčešće dobijamo ćutanje i njihovu stranu u medijima “popunjavaju” predstavnici izvršne vlasti. 

Vrh vlasti obećanjima obično skuplja poene, a do optužnica i pravosnažnih presuda, događaju se “obrti” koji (ne)osnovano bacaju sumnju na tok istrage. Zbog tužilačkog vrha koji tihuje, stvara se sumnja možda i onda kada nema ratloga za to. U javnosti proteklih meseci u udarnim naslovima tužioci se uglavnom nađu zbog kampanja koje ih targetiraju i međusobnih ratova.

Retki su pozitivni primeri pojedinih tužilaca koji su spremni da u javnosti brane svoju profesiju i slovo zakona. U više navrata proteklih godina, neki od njih (malobrojni) isticali su u javnosti kao probleme vezane ruke zbog hijerarhije, loš i neefikasan odnos sa policijom itd. 

“Poražavajuće je to što javno tužilaštvo ostaje nemo na nezakonito postupanje predsednika Republike, MUP-a i ne preduzima mere iz svoje nadležnosti kako bi sprečilo tzv. curenje informacija iz pojedinačnih predmeta. Takvo nezakonito postupanje mora biti istraženo i procesuirano, kako bi se uspostavila izvesnost kažnjavanja za kršenje zakona”, navodi naš sagovornik i pojašnjava:

“Na kraju se postavlja pitanje i da li je predsednik ili neko drugi eventualno učinio i neko krivično delo, ali to zavisi od svih okolnosti slučaja, pre svega od vrste podataka koji su izneti u javnost i od načina na koji ih je predsednik prikupio i koristio, odnosno ko mu je dostavio te podatke i time bi morao da se pozabavi nadležni javni tužilac. Sve i da je predsednik učinio krivično delo, ne postoji javni tužilac u Republici Srbiji koji ima dovoljno integriteta i hrabrosti, profesionalne i lične, da ga procesuira. I to vam je tako, nažalost.”

O snimcima isleđivanja

Na konferenciji predsednika Vučića prikazana su dva snimka uhapšenog i čuje se njegov razgovor sa (najverovatnije) policajcem koji mu postavlja niz pitanja. Sve u svemu, uznemirujući sadržaj.

“Što se tiče snimaka na kojima se vidi kako ga neko isleđuje na licu mesta i sve to snima, to je klasična zloupotreba policijskih ovlaščenja i kršenje prava okrivljenog i  nema nikakvu dokaznu vrednost, a naročito se ne može smatrati priznanjem okrivljenog u krivičnom postupku, kako to tendenciozno plasiraju režimski mediji. Po ZKP-u, okrivljeni je morao biti saslušan u službenim prostorijama policije ili javnog tužilaštva u prisustvu branioca”, naglašava Tupanjac.

Naročito problematičan deo je ispitivanje na temu uračunljivosti.

“Uračunljivost se u krivičnom postupku pretpostavlja, a kad postoji sumnja da je neko lice bilo neuračunljivo u vreme izvršenja krivičnog dela, organ postupka (javno tužilaštvo ili sud) određuje komisijsko psihološko-psihijatrijsko veštačenje. Komisija veštaka (psholozi i psihijatri) utvrđuje da li okrivljeni bio uračunljiv u vreme izvršenja krivičnog dela. Posebno zabrinjava to što je snimak ovakvog nezakonitog i neuobičajenog ponašanja policijskih službenika dospeo u javnost. Šta se zaista desilo ispred Doma Narodne Skupštine u Ćacilendu utvrdiće javno tužilaštvo i sud, ali predsednik, javno tužilaštvo i policija moraće da objasne građanima zašto im se toliko žurilo, čak i po cenu da kompromituju istragu”, zaključuje Vladimir Tupanjac.

Tekst je pripremljen u okviru projekta tranzicione saradnje Republike Češke.