Početna Članci Analize Analize Briselski pregovori - neopterećeni Ustavom, zakonima i propisima Srbije

Briselski pregovori - neopterećeni Ustavom, zakonima i propisima Srbije

Ne ulazeći u finalni ishod pregovora - može se zaključiti da briselski pregovori nemaju mnogo dodira sa sa važećim propisima Republike Srbije. Pregovori se praktično odvijaju mimo nadležnih institucija (Skupština Srbije, Vlada Srbije) i zavise od volje, raspoloženja i eventualnih datih obećanja i preuzetih obaveza jednog čoveka.


Da li je važnije rešiti problem sa Kosovom, bez obzira na formu pregovora, ili je važno u pregovorima poštovati institucionalni i pravni okvir Srbije?

Ova pitanja ma koliko u formalno pravnom smislu bila suštinska, u Srbiji su zapravo retorička i predstavljaju samo delić političke bitke nacionalno orijentisane opozicije protiv aktuelne vlasti.  Ko pregovara u Briselu i od koga je ovlašćen ne zanima ni Evropsku uniju, koju i sama insistira na vladavini prava, ne zanima način već ishod eventualnog dogovora. 
*
Aleksandar Vučić, Federika Mogerini, Hašim Tači / Foto: FoNet/TVFoNet

 Poslednjih sedmica u javnosti otvorilo se pitanje podele, razgraničenja i ideja koje su godinama u “latentnoj” fazi i pomaljaju se u skladu sa političkim trenutkom ili interesom. Nije jasno šta je konkretna ideja predsednika Srbije, koji je ključna (često i jedina) figura naše države u pregovorima o Kosovu, i da li je to ta platforma koju je trebalo da predstavi još “krajem marta, najkasnije početkom aprila”, imajući u vidu da je nedavno sam rekao da razgraničenje nije isključeno kao opcija.

“Nećete etničke granice, nećete razgraničenje sa Albancima? Pa, nema problema, kažite ljudima da se spremimo onda za Vranje za jedno 40-50 godina”, rekao je Vučić novinarima. Dan kasnije za zagrebački nedeljnik Globus izjavio je sledeće:

"Svi Srbi znaju da su izgubili Kosovo, ali ja ću učiniti sve što je u mojoj moći da vratim šta se može, pa da to na kraju ne ispadne kao potpuni poraz ili potpuni gubitak."

Govoreći skoro uvek u prvom licu, i koristeći ličnu zamenicu “ja”, kao u izjavi Globusu, Vučić zapravo potvrđuje preovlađujući utisak javnosti – da pregovore o Kosovu vodi lično on, kao Predsednik Republike. U Skupštini Srbije opozicioni poslanici više puta su postavljali pitanje na osnovu kojeg ovlašćenja i kog člana Ustava predsednik Srbije pregovara u Briselu o Kosovu. Da li se u pregovorima o normalizaciji odnosa sa Prištinom poštuju institucionalna ovlašćenja i ko treba da vodi pregovore? 

Za bivšeg sudiju Vrhovnog suda Zorana Ivoševića nema dileme, jer je odgovor na to pitanje u najvišem pravnom aktu Srbije.

“Ko vodi pregovore upisano je u Ustavu i niko ga ne može ovlastiti, ni kada je reč o predsedniku, ni kada je reč o bilo kom drugom. U Ustavu piše da unutrašnju i spoljnu politiku utvrđuje i sprovodi Vlada Srbije. Dakle, ne predsednik Vlade, nego cela vlada. A kada je vlada utvrdi, onda je sprovode i članovi i predsednik vlade, a ne predsednik države. I zato ovo što predsednik države čini, on to čini, ja bih rekao, po nekoj vlastitoj inicijativi, po tome što je on postajući predsednik države zadržao i ovlašćenja premijera.  A vlada i njena predsednica tome se ne protive, naprotiv”, kategoričan je Ivošević.

*
Zoran Ivošević / Foto: FoNet/Zoran Mrđa



Osim Ustava koji jasno određuje institucionalne nadležnosti, na snazi je i dalje Rezolucija o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama samouprave na KiM, koju je Skupština Srbije usvojila 13. januara 2013. godine, na predlog Vlade Srbije. Vlada je prethodno na sednici 9. januara iste godine jednoglasno usvojila i Platformu o KiM, koju je predložio tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Ovom rezolucijom, koja je doneta na osnovu Nikolićeve platforme, postavljen je sledeći okvir za razgovore sa Prištinom: nema priznanja nezavisnosti Kosova; cilj razgovora je dobrobit srpske zajednice; ustupci su mogući, ali ne i oni koji bi mogli dovesti do ugrožavanja državnih i nacionalnih interesa; sve nadležnosti koje budu prenete Prištini treba da budu potvrđene ustavnim zakonom. 

Konačno, po Rezoluciji, Narodna skupština od Vlade Srbije zahteva da je redovno izveštava o toku razgovora sa Prištinom i podvlači da su Rezolucija i njome utvrđene smernice za razgovore sa Prištinom obavezujuća za sve državne organe i da su na snazi sve dok se ne donese nova rezolucija parlamenta. Dakle, važećom Rezolucijom o Kosovu, Skupština je Vladu Srbije ovlastila da vodi razgovore sa predstavnicima Prištine u okviru datih smernica.

Iako priznaje da imamo “jedno maglovito polje” gde se tim koji je sastavio predsednik Srbije bavi rešenjem kosovskog pitanja, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM) Milan Antonijević smatra da u razgovorima sa Prištinom nema “nekih velikih odstupanja” od institucionalnih ovlašćenja, jer, kako kaže, pregovora nema.

“Vi možete imati posrednike u dijalogu i oni ne moraju imati zvanična ovlašćenja. Setimo se samo ljudi koji su dolazili devedesetih i koji su se bavili ovim pitanjem, oni su dolazili sa nekim mandatom koji im nije bio dat od strane srpskih vlasti”, ocenjuje Antonijević podsećajući na situaciju sa međunarodnim posrednicima Sajrusom Vensom i Dejvidom Ovenom. 

“Mi ovde ne vidimo pregovore, ovde vidimo samo izradu dokumenta, koji će kasnije imati određenu sudbinu i koji će se na neki način uključiti u ono što je pravni poredak Srbije. U tom svetlu ja gledam na povećanu ulogu i vlade po pitanju dolaska do konačne verzije predloga pravno obavezujućeg sporazuma i kasnije njegovog uključivanja u pravni poredak Srbije - bilo kroz Narodnu skupštinu ili na neki drugi način, taj dokument mora sigurno proći kroz određenu raspravu. I tada se vraćamo i na ustavna ovlašćenja, i na ovlašćenja Narodne skupštine i na ovlašćenja svih državnih organa da o ovom pitanju raspravljaju”, kaže Antonijević za Istinomer.
*
Milan Antonijević / Foto: FoNet/Nenad Đorđević

I dok direktor YUCOM-a očekuje povećanu ulogu Vlade kada je reč o konačnoj verziji predloga pravno obavezujućeg sporazuma o Kosovu, Zoran Ivošević kaže da “mi ne znamo kakva bi politika Vlade Srbije bila da se poštuju ustavna ovlašćenja”. 

Na pitanje kako će se institucionalizovati ono što bude dogovoreno u Briselu, ukoliko se već, kao što kaže, tokom pregovora  ne poštuju institucije i da li je referendum taj put, Ivošević odgovara:

“U Članu 8. Ustava piše da je granica Republike Srbije nepovrediva i da se menja po postupku predviđenom za promenu Ustava. A promena Ustava podrazumeva i referendum. Ako hoćemo da rešavamo kosmetski problem, onda u pregovore možemo uključiti eventualnu promenu granica, ali samo ako prođe referendum u tom smislu. Dakle, prvo bismo morali da promenimo Ustav, pa da tek onda govorimo o pravno obavezujućem sporazumu, a oni hoće da sporazum naprave do kraja ove godine. Mi pregovaramo sa jednom surogat državom i kažemo -’Mi ćemo izgubiti sve do Vranja ako sada ne rešimo’. Pa, to je ludost”, kaže Ivošević.

Kaže i da smo Briselskim sporazumom “pola priznanja nezavisnosti Kosova faktički već učinili”. To smo, objašnjava, učinili tačkom 14, u kojoj piše da su se Beograd i Priština obavezali da neće blokirati napredak druge strane na njenom putu ka EU.

“I kad dođemo u predvorje te Evrope, biće - ‘Priznajte Kosovo’, mi ćemo reći da nećemo, a oni će nam poturiti tu tačku 14. Reći će - ‘Gospodo, vi blokirate put Kosova prema Evropi’”, kaže Ivošević. 

Na Briselski sporazum referira  i Milan Antonijević, odgovarajući na pitanje da li je referendum put za implementaciju onog što bude dogovoreno u Briselu. Objašnjava da dogovori postignuti Briselskim sporazumom imaju itekako velike posledice na terenu. 

“Referendum se ne mora nužno raspisati, već kroz Narodnu skupštinu možemo da imamo jednu jasnu javnu raspravu kako pitanje može da se reši. Znači, mi ovde ne govorimo o priznanju Kosova, govorimo o drugim pitanjima koja su od interesa za sve one koji žive na Kosovu, bilo koje da su nacionalnosti. Mislim da sam referendum nije preduslov za ovaj vid dogovora”, kaže direktor YUCOM-a. 
  
Prvi sporazum o principima normalizacije odnosa Beograda i Prištine (Briselski sporazum) 19. aprila 2013. potpisali su tadašnji premijer Ivica Dačić i šef kosovske vlade Hašim Tači, uz prisustvo bivše šefice evropske diplomatije Ketrin Ešton, koja je vodila proces dijaloga. Tri dana kasnije Vlada Srbije, čiji je vicepremijer bio Aleksandar Vučić, jednoglasno je prihvatila Briselski sporazum. Vladin izveštaj o političkim i tehničkim pregovorima sa Prištinom, u okviru kog se nalazio i sporazum postignut u Briselu, Skupština Srbije odobrila je 26. aprila iste godine.
*
Ivica Dačić, Ketrin Ešton,Hašim Tači / Foto:FoNet/TVFoNet

Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije u maju je pokrenula inicijativu za ocenu ustavnosti odluke Narodne skupštine o usvajanju vladinog izveštaja i samog Briselskog sporazuma, ali je Ustavni sud 10. decembra 2014. odbacio zahtev. Naime, Ustavni sud tada je ocenio da je reč o političkom, a ne o pravnom pitanju. Podsećamo i da je tadašnji ministar pravde Nikola Selaković prethodno u junu iste godine, tokom javne rasprave u Ustavnom sudu Srbije, izjavio da Ustavni sud treba da se proglasi nenadležnim za utvrđivanje ustavnosti Briselskog sporazuma, jer je reč o političkom aktu.

Iako je prema Rezoluciji o KiM (usvojena je pre pet godina, ali je i dalje na snazi) Vlada Srbije u obavezi da parlament redovno izveštava o napretku dijaloga u Briselu, Vlada nije podnela izveštaj od 2013. Umesto toga, izveštaje o napretku dijaloga sa Prištinom objavljuje na sajtu . Dalje, Rezolucijom predsednik Srbije nije ovlašćen da vodi razgovore u Briselu, već vlada. Na kraju, ni prenošenje nadležnosti Prištini nije u skladu sa Rezolucijom, jer sve nadležnosti, koje kao rezultat pregovora budu poverene Kosovu, moraju da budu potvrđene ustavnim zakonom. On se, podsećamo, donosi dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika u parlamentu.
*
Skupština / Foto:FoNet/Dragan Antonić

Dakle, da sumiramo: više je nego jasno da se aktuelna vlast u briselskom procesu skoro  uopšte ne obazire na  bilo kakav pravni okvir koji joj postavljaju domaći propisi.

Deluje da sličan stav ima i Brisel, te da ni predstavnici  Evropske unije ne drže mnogo do pravne forme dijaloga, već do brzine i namere  “da se sve što pre reši”.

Ne ulazeći uopšte u finalni ishod pregovora - može se zaključiti da briselski pregovori nemaju mnogo dodira sa sa važećim propisima Republike Srbije. Pregovori se praktično odvijaju mimo nadležnih institucija (Skupština Srbije, Vlada Srbije) i zavise od volje, raspoloženja i eventualnih datih obećanja i preuzetih obaveza jednog čoveka.