Početna Članci Aktuelno Intervju Vučić je karikatura sam po sebi

Vučić je karikatura sam po sebi

Mislim da je to što kažem svojim karikaturama sublimirani gnev celog naroda. Neki segmenti tog naroda nisu ni svesni koliko su ljuti, ali mislim da posao koji radim ima smisla na duže staze.


“Ova vlast je sama po sebi karikaturalna, a Vučić je već svojom pojavom karikatura. Kad otvori usta, kad počne da se prenemaže, namešta naočare, ruke… Ne mogu da shvatim da neko može da mu poveruje. On vodi državu, ali je živo biće, a ja kao drugo živo biće imam pravo da ga gledam i da prosuđujem da li bih od njega iz ruke uzeo orah. Ništa mu ne verujem. Zapanjen sam kako ovaj narod, koji može da bude neprosvećen i naivan, ali u sebi ima tu osobinu da proceni da li ga neko vara, ne može da shvati kada ga neko otvoreno laže”, kaže u razgovoru za Istinomer karikaturista i ilustrator Dušan Petričić. Priča da poslednjih godina nema problema sa inspiracijom jer, kako ističe, u toku jedne nedelje ima toliko stvari koje ga iznerviraju da ponekad ne može sve da stavi u tu jednu karikaturu koju objavljuje nedeljom u “Politici”.       

*
Dušan Petričić / Foto: Istinomer

“U Kanadi sam 20 godina crtao karikature, ali uopšte se nisam nervirao, nije me to doticalo mnogo.  A ovo ovde me jako dotiče, jer vidim da je đavo odneo šalu. Najveća opasnost je to što mnogi ne vide koliko se sve srozalo i koliko decenija će nam trebati da se vratimo na kolosek. Ljudi imaju pravo da se ljute na političare, čak i kad su ozbiljni i kvalitetni, a kamoli onda kada ih lažu i manipulišu celom nacijom”.   

Ako, kako kažete, narod ima pravo da se ljuti zbog poteza političara, imaju li onda političari pravo da se, kao što to viđamo, ljute na narod, ili bar njegov deo?

Vučićevo nerviranje nije nerviranje političara, nego navijača. On je po profesiji navijač i njemu je mesto na stadionu. Nikad se nije izdigao iznad te pozicije. Njegov politički pristup je navijački i to uspešno prenosi na naciju. Narod se u masi odnosi prema političkim partijama kao prema fudbalskim klubovima, pa se tako i opredeljuje - ne zanima me to što moj tim loše igra, ali ja ga volim..

Mislite li da on ne može da se ponaša na drugačiji način ili shvata da se građani, kako kažete, navijački opredeljuju, pa se i on prilagođava njima?

On, naravno, podilazi, ali neke granice jednostavno ne može da preskoči. Ogroman skok je napravio kada je iz navijačkog kostima ušao u proevropski i stavio kravatu. On uživa u tome misleći da zaista liči na evropskog političara. A ako ga malo čačnete, odmah podivlja i istog trenutka postane navijač. Čudi me da ozbiljan svet to ne vidi, jer je jasno da iz takve politike ništa ozbiljno ne može da izađe.

Predsednica Skupštine Maja Gojković izjavila je da Vučića “niko ne može da iznervira”.

To što njegovi podržavači pričaju je, takođe, smejurija. Oni kao deca koja nemaju više od šest godina svima drugima u politici zameraju upravo ono što oni rade.  Misle da ako za nekoga glasno izgovore: ”Lopovi, lažovi, hohštapleri”, da to je i tačno. Čovek sam iz nekih drugih vremena, vaspitavan sam da je lagati i krasti užasno ružna stvar. Sada vidim da je lagati najnormalnija stvar i pritom vrlo isplativa. 

Kažete da morate dobro da se iznervirate da biste nacrtali karikaturu. Kako to činite? Prateći medije? 

Čitam pristojnije novine, “Politiku”, “Danas”, “Vreme”, “NIN”. Tabloide ne dodirujem, gadljiv sam na njih, kao i na televiziju.  

Zar za nerviranje televizija nije efikasnija od štampe?

Televizija me nervira toliko da bih rado razbio televizor, a pošto ne bih želeo da u agresiji idem predaleko, onda to ni ne pokušavam. Čitam novine jer je to ipak informisanje sa distancom. Tako da se obaveštavam iz druge ruke, tek sutradan pročitam šta je ko izjavio. 

Ne gledate ni prenose sednica Skupštine?

Verovatno ću sada povremeno gledati, jer za to ima više razloga  nego ranije. 

*

Ako ne gledate televiziju onda niste videli ni kada je Vučić na Pinku na pitanje da li je video vašu karikaturu objavljenu tog dana kazao da ne čita “Politiku”, jer će “u njoj biti Hitler ili Staljin ili tako nešto”. Na pitanje da li vidi da su na crtežu svi, od voditelja do čistačice, Vučić, kazao je: “Ne vidim”. Da li mu verujete da ne gleda vaša karikature? 

Kako verovati čoveku koji kada stavi kravatu i zakopča odelo pokušava da ostavi utisak smernog i ljubaznog, sve dok ga posle nekoliko minuta nešto ne bocne? Ne znam da li on lično čita novine ili mu čitaju. Mislim da, ipak, prati.   

Jeste li dobijali direktne reakcije od Vučića ili nekog njemu bliskog?

Nisam, ni od njega, ali ni od bilo kod drugog političara. Takođe, ni iz “Politike”. Sa redakcijom imam korektan odnos, pošaljem karikaturu, oni objave i to je sve. Čujem da je bilo nekih tvitovanja, poziva, ali mene lično nikad niko nije pozvao. Video sam i reakcije nekih čitalaca, botova, ali trudim se da me to ne dotiče. Posao karikaturiste je da sve što vidi nacrta i kritikuje. Taj posao pošteno radim, nastojim da se raspitam o svemu i da ništa što nacrtam ne bude lažno i netačno. Ne volim uvrede lične prirode, trudim se da toga nema. Ali, šteta  koju jedan karikaturista ili satiričar može da učini minorna je u odnosu na onu koju prave političari. Zato je besmisleno razgovarati o tome zašto je neko nešto objavio, jer oni su prvi počeli, a ne mi. Karikaturista samo reaguje na ono što rade političari. Karikatura je tu da skreće pažnju i da kod određenog segmenata publike izaziva dobar osećaj - eto neko je rekao. Ali, ništa konkretno ne može da uradi. Mislim da je to što kažem svojim karikaturama sublimirani gnev celog naroda, mada neki segmenti tog naroda nisu ni svesni koliko su ljuti. Ali, mislim da posao koji radim ima smisla na duže staze. 

Nakon Petog oktobra tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović pozvao je Koraksa u zgradu Predsedništva i sa oduševljenjm govorio o njegovim radovima, u kojima Miloševićev režim, ni samog Milutinovića, blago rečeno, nije ni najmanje štedeo. Možete li da zamislite situaciju u kojoj vas Vučić nakon svega poziva i kaže nešto slično?

Sa tim čovekom teško da bih mogao da budem u istom prostoru. Ne, ne mrzim ga, nisam ličan, ali mislim da njegova politika izaziva očigledne posledice po državu i narod. Srušeno je i to malo institucija koje smo imali, nikada nije bilo ovako bedno obrazovanje, kultura…Verujem da pod određenim okolnostima, ekonomija može da se pokrene za pet godina, ali za oporavak obrazovanja i kulture trebaće 50, 60, 70 godina. 

*
Dobitnik je nagrade "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost za 2015 / Foto: Medija centar

U filmu “Otac na službenom putu” postoji scena kada otac čita “Politiku” i karikaturu Zuka Džumhura prokomentariše sa: “Ovi ga pretjeraše”, zbog čega je i završio na Golom otoku. Ima li i danas sličnih komentara na karikature? 

Ima. Jedan poznanik koji često hvali moje karikature, jednom mi reče: “Ali to je malo preterano”.  Ja mu kažem da nije preterano, već je to poštena i tačna reakcija na ono u čemu živimo. 

A jeste li vi nekada sebi rekli da ste ipak preterali?

Ne. Radim ovaj posao 50 godina, ali i dan-danas sam vrlo obazriv, nikada ne pošaljem karikaturu ukoliko nisam sa sobom dobro proverio i procenio da li sam u pravu. Dešavalo mi se da nešto nacrtam, a da posle sat primetim da bi nešto moglo da se uradi i drugačije i onda to menjam. Retko se događa da mi nešto promakne, da nisam neku skrivenu poruku primetio na vreme. Bavljenje karikaturom kao profesijom zahteva izuzetnu preciznost i pošten odnos. 

Neki od vaših neistomišljenika imaju komentar da to što radite “nije politička karikatura, nego politički obračun”.

Zanimljivo. Šta to znači? Nakon velikog protesta zbog rušenja u Savamali ovi političari foliranti kažu da je to politički protest. Pa šta? Izlazak naroda na ulice podrazumeva da se protestuje protiv nekoga, a taj je u ovom slučaju političar. I samim tim protest jeste politički. Znači, vi ćete politički da upropastite narod i naciju, a mi kao narod nemamo pravo da politički reagujemo?! Kako da spasavamo sopstvenu kožu osim da izađemo na ulicu, jer do sledećih izbora ne možemo ništa da promenimo. Postoji građanska neposlušnost, koja je legitimna stvar. Kao da ljudi ovde nisu shvatili da imaju pravo na to.

Jeste li učestvovali u protestima zbog rušenja u Savamali?

Jesam, naravno. Ima onih koji kažu da je dosta izlaženja na ulice, lupanja u šerpe…  Da, razumem, ali narod mora da shvati  da se sloboda nikada jednom za svagda neće osvojiti. Ona uvek iznova mora da se osvaja. Konstanta je da zlo postoji i vrlo brzo izbije na površinu, a onda sloboda teškim mukama mora ponovo da se zadobije. “Bili smo na trgu i već smo demonstrirali”. E, pa moraćete opet! Ima naroda koji su imali sreće ili pameti, ili i jedno i drugo, pa su izgradili institucije. Mi, nažalost, nikada nismo stvorili ni državu ni institucije. To je očigledno. U SAD je ovaj cirkus oko Trampa, može on i da postane predsednik, ali ništa se suštinski neće promeniti, jer to je država koja decenijama ima institucije koje funkcionišu. Isto je i u Kanadi, Skandinaviji… Velika je stvar kada dođete do tog nivoa, a onda se to zapečati i čuva. 

*

Ističete da satira u ovim vremenima kao da gubi smisao, jer sve je već satirično da vi nemate šta dodatno da iskarikirate.

To je slučaj i sa ovom poslednjom karikaturom kada sam nacrtao sebe i samo prokomentarisao to što je Vučić izgovorio. Nerado radim takvu karikaturu, ali u poslednje vreme mi se samo nameće. Trkam se sa političarima da probam da domislim nešto još apstraktnije i apsurdnije da bih napravio karikaturu. 

Da li su satiričari hrabriji deo društva ili ih vlast, kako se neretko čuje, namerno ne dira kako bi demonstrirala nepostojanje cenzure? 

Vlast mnogo više problema ima sa novinarima koji pišu ozbiljne tekstove i postavljaju konkretna i ozbiljna pitanja. Karikaturisti su uvek imali status dvorske budale, koja izvrgava ruglu kraljeve i careve i mislim da zato istorijski postoji neka vrsta zaštite. Očiglednije je kada smenite karikaturistu nego novinara, jer to govori da se došlo do kraja, takva smena značila bi mrkli mrak. Zato satira opstaje, inače mislim da bi je Vučić rado ukinuo.

Kada uporedite stanje u zemlji 1993. kada ste otišli u Kanadu i Srbija u koju ste se vratili, kako vam se čini? 

Skoro da nema ništa novo, osim što je na sceni otvorena laž. Znaju da narod vidi da ga lažu, ali kažu - šta mi možeš. Oni su vlast u nedostatku dokaza. Viču -  dokaži mi. Kako da dokažem kad je njihovo sudstvo, policija… Oni su ponosni na svoje nekarakterne ličnosti. Ne mogu da shvatim kako te ljude nije sramota. Negde su, valjda tokom odrastanja, pokupili tu filozofiju da se krađa i laž isplate. Ubeđen sam da će se kada dođu u neke godine, pred kraj života, pitati šta su to radili sve vreme. Možda sam ja starovremenski čovek, ali i dalje verujem da čast, dostojanstvo i poštenje postoje. To je najveći kapital u životu.

Dešava li se da se zapitate ima li smisla baviti se političkom karikaturom i da se možda bolje da se potpuno posvetite ilustracijama knjiga za decu? 

Što sam stariji sve sam ogorčeniji. Imam četvoro dece i šestoro unučadi. Njih desetoro ostaje iza mene i često se zapitam šta sam im ostavio. Sklon sam griži savesti. Moja generacija je najviše ućarila posle Drugog svetskog rata, i u umetnosti, nauci, živeli smo dobro, napredovali… A onda smo dozvoli da dođe gomila hohštaplera i sve to vrlo brzo rasturi. Tu krivicu osećam i zbog toga sam ogorčen. Pesimista sam u odnosu na politiku, ali optimista da čast, čestitost i poštenje postoje duboko u ljudima i da će doći vremena u kojima će to ponovo biti na ceni.