Možda je Džarmuš u pravu? #Retrovizor

Kako vreme brzo i takoreći nekontrolisano protiče! Odjednom je neka druga godina, čak i vek, kao što jabuka naglo procveta, bilo tu nekoga da se u nju zagleda, ili ne. Kao što će ono malo vode sačuvane na dlanu otići u atmosferu, ili u ruku, između linije života i linije sreće – ko se nije naslušao žalopojki zbog prolaznosti! Nema ničeg prizemnijeg i dosadnijeg nego čuti ili reći da vreme leti, ali su mi trinaest i po godina Kapetan-Dragana u Lepoglavi baš brzo, i umalo ne rekoh lako prošle. Penzionisan u istom činu kojim se proslavio i koji mu je prirastao uz kršteno ime, Kapetan je iz Hrvatske otpremljen kod nas, iz robijašnice pravac u vanredno stanje, sada u izolaciju zbog virusa koji se mimo svih naučnih očekivanja naše vrhuške navrzao i na Srbe!

Zar nam naši vlasnici nisu mogli dopustiti da pozdravimo ovo vojno lice – ili paravojno, svejedno je – da ga dočekamo i da mu kroz maske kličemo ispred Skupštine Grada?! Na balkonu bi bio samo Kapetan, bez posilnog, bez ordonansa, a dole bismo bili mi; odvojeni jedni od drugih dva metra pokrili bismo prostor od Terazija do Đerma; na još neraskićenom Bulevaru, snu turista sa sviju meridijana, bi bili veliki ekrani, kao na stadionima, i slika o blagodarnoj Srbadiji obišla bi svet.
Ako to nije moglo, zašto Vladin avion nije odleteo u Hrvatsku da svečano preuzme našijenca u nekoj od njihovih zračnih luka? Ili sam ja nešto propustio, ili po Kapetana nije poslat ni helikopter koji bi ga o našem zajedničkom trošku prevezao do njegovog slobodarskog prebivališta? Po koga sve nije leteo Vladin avion, šta je kerozina potrošeno između Beograda i Haga! Kapetan Dragan doveden je u neravnopravan položaj, i država će moći da mu se oduži samo ako ga bude proizvela u redovnog profesora Vojne akademije.

Hvalisavi samouki vojnik Vulin Aleksandar čeka koja će naučna ustanova pobediti na tenderu za proučavanje njegovog ministarskog rejtinga, daćemo svi pomalo para da bi ministar odbrane znao koliko ga tačno volimo, koliko ga poštujemo, koliko mu se divimo, i kolikom bi se produžetku ovog doba, za njega bez sumnje zlatnog, smeo nadati. Uvek će se naći neki merzavec da kaže “selo gori, a Vulin se šešlja, pošto ga je Vladin brica podštucovao kao pravog soldata”, uvek će neko pitati mora li sad, kad smo mi na neoročenoj, za neke i doživotnoj robiji, da se plaća merenje poštovanosti i voljenosti ministra Odbrane, ali važno je da nam privreda ne zamre dok mi zamiremo: neka od ustanova ovlašćenih da prouče ove paranormalne fenomene zaradiće nešto u ovo teško vreme; pretpostavljam da će neophodni uzorak stanovništva biti ispitan telefonom, preko skype, ili megafonom, dok slobodnjaci čekaju red pred bakalnicama… Ili ovaj research nema sa nama nikakve veze, važno je kako ministra vidi vladar, kako ga vidi njegova šefica, koja je vođa Vučićevih navijača, važno je kako ga vide kolege, ministri tuđinskih isto odbrana, i kako ga vidi tetka iz Kanade; potonjoj u ime svih nas koji nismo nikad dobili stan, ni od preduzeća, ni od države, ni od krvnih srodnika, zahvaljujem na nezaboravnom milodaru, neka virus poštedi i vas, nepouznata gospo, i nas, pa da na leto dođete kod sestrića, ili zeta, svejedno, zaista je novac namenski potrošio, za kupovinu stana, dok mu svu njegovu novu garderobu, sve lažne poligonke, maskirne i paradne bluze, unapređene vijetnamke i kojekakve pumperice plaća Armija; u vojnom servisu mu ih po meri šije šnajder čiji je deda sašio Maršalu Titu onu njegovu najlepšu admiralsku uniformu.

Dok se ja bavim visokom modom, to jest modiranjem visokog dužnosnika, obruč oko mene se steže. Osoba koja me je ilegalnom odlukom o vanrednom stanju zatočila u četiri zida, i dopušta mi, mada nerado, samo da odem nedeljom sa ocem na jutrenje, ako mi je živ otac, i ništa mi više ne dopušta, steže ionako stegnut obruč oko mene; ljuta je na moju neznatnost, ta ličnost, što je moja staračka plot poslastica za virus i što sam faktički ja (i meni slični, crk. dabogd. svi) omeo izbore i nametnuo Srbiji da, iako nespremna, pobedi druge zemlje, da ona prva primora virus najpre na mirovne pregovore, potom i na bezuslovnu kapitulaciju. Da, izazvao sam rat, pa ne bi ministar odbrane opomenuo u ono doba odveć zhizneradostnogo i neobuzdano veselog predsednika da Otadžbina nije bila napadnuta. Uvešću – sve naravno u prvom licu, tako je bilo i pre zaraze, našto menjati stil koji veseli srce govornikovo i greje srca njegovih robova – uvešću policijski čas od dvadeset četiri sata, neće moći niko nikad da izađe, zatvoriću gradove…

Nadam se da će neko od veleobespravljenih u njegovoj blagoslovenoj blizini skupiti dovoljno kuraži da kaže: “Izražavate se pesnički, gospodine predsedniče? Svi znamo koliko vas ushićuje svaka prilika da pretite, da zastrašujete one koji i vas i nas izdržavaju, ali ti ljudi, ti civili i starci, ti odvratni moribundi koji će svojom ogavnom dugovečnošću doveseti voljeni PIO do stečaja, koji naravno da i nama idu na živce, jer stalno izlaze na ulice i hoće nešto da kupe – nemaju u stanovima namirnica i lekova za život duži od nedelju dana! Da li ih želite, kao zombije u hiper glupom filmu Džima Džarmuša, izgladnele, i već neuplašive, da palicama i štakama razbijaju izloge naših prodavnica, snabdevenih bolje nego i u jednoj drugoj zemlji? I u trijumfalnom, karnevalskom, obesnom povratku kući bacaju uvis konzerve mesnog nareska nepokretnim penzionerima, koji im kliču sa terasa na nižim spratovima?!”