Obrenovac – od evakuacije do sanacije

Izgubiti sve. Ostati bez ičega. Dok vam se ne dogodi, ne znate šta to stvarno znači. Svesni činjenice da žive u zemlji višedecenijskih, nikad do kraja sprovedenih reformi, čiji negativan efekat svakodnevno utiče na njihov život, većina Obrenovčana nije očekivala mnogo od države. Što ne znači da se, ipak, nisu nadali. Jer Obrenovac nije bio poplavljen. Obrenovac je bio potopljen. Sa prosečnim nivoom vode od 1,5 ili 2 metra u strogom centru, do preko četiri metra na rubovima grada. Ako ih već nisu pustili da se podave, valjda imaju neki plan. Uostalom, toliko su ih pokazivali celom svetu. Onoliko se ambasadora, šefova diplomatije, ovih i onih sekretara i najviših svetskih i evropskih zvaničnika provozalo „amfibijom“ ili nekim drugim robustnim prevoznim sredstvom kroz poplavljene ulice Obrenovca. Ceo svet je čuo za njihov poplavljeni grad. I video ga.

Sto dana kasnije, Obrenovčani su, uglavnom, tamo gde su bili nakon 16. maja. Doduše, na suvom. Ali i dalje bez ičega.

Najpre su čekali donatorsku konferenciju u Briselu, 16. jula. Rekoše im da je dobro prošla. Zatim je, kako bi im što pre, legalno i pravedno pomogli, usledilo usvajanje Zakona o otklanjanju posledica poplava u Republici Srbiji ,18. jula.  Na sreću, Obrenovčani su bili previše zauzeti sakupljanjem ostataka svog nekadašnjeg života i imovine, a mnogi od njih više i nemaju televizor, pa su sebe poštedeli gledanja te rasprave u parlamentu. Usvojeni zakon najzad ih je doveo nadomak cilja – novčane pomoći države. Potrebno im je samo rešenje, koje dobijaju na osnovu kategorizacije štete. A onda su videli šta znači živeti u državi od više od sedam miliona stanovnika sa oko šest procenata fakultetski obrazovanih. I kako u praksi funkcioniše kadrovska politika zapošljavanja zasnovana na partijskoj pripadnosti umesto na stručnosti i sposobnosti. Ministarka Zorana Mihajlović je izjavila:

„Predstavnici lokalnih samouprava kao probleme navode nespretnost u pisanju rešenja, neki su bili na godišnjim odmorima, a neki nisu hteli da razjasne nedoumice koje su imali. Negde ima problema i oko utvrđivanja kategorija. (…) Osnovni problem je uglavnom neznanje, i to smo danas videli. Zbog toga šaljemo pravnike sa ciljem da rešenja budu gotova u narednih desetak dana odnosno da građani polako počnu da dobijaju novac i da počne gradnja.“
Blic, 7. 8. 2014. godine

Uče i vežbaju na njima. Sa svim greškama koje pri tome prave. Jer osim Zakona o vanrednim situacijama, čija je preventivna primena „pala u vodu“ zajedno sa odbranom Obrenovca od poplava i novousvojenog „leks specijalisa“ o sanaciji sa oročenim rokom trajanja, Srbija je sistemski bila potpuno nepripremljenja za katastrofu koja ju je zadesila. Najbolji dokaz za to je primena Uputstva o jedinstvenoj metodologiji za procenu štete od elementarnih nepogoda (“Službeni list SFRJ”, broj 27/87), koje Srbija ima samo zahvaljujući SFRJ. “Neka Bog blagosilja Jugoslaviju”, što bi rekao Muharem Bazdulj u svojoj pesmi “Odlazak u noć”.

Imati uputstvo je jedno, a primeniti ga nešto sasvim drugo. Tek nakon tri nedelje od usvajanja Zakona o otklanjanju posledica poplava u Republici Srbiji, u Beogradu su shvatili da u Obrenovcu ne raspolažu potrebnim brojem pravnika, koji bi „preko noći“ izdali više od 6.000 rešenja poplavljenim građanima. „Svetlosnom brzinom“ u Obrenovac su, 11. avgusta, poslata još 32 pravnika. Da bi imali na čemu da rade premijer je lično donirao deset kompjutera i štampača. U međuvremenu pojavio se i problem sa kategorizacijom štete i mnogo nezadovoljnih poplavljenih građana. Kako stvari stoje, kategorizaciju su radili svi i niko je nije radio. Jer svi se od nje ograđuju – od opštine Obrenovac, preko Inženjerske komore Srbije, Grada Beograda, do Kancelarije za obnovu. Ograđuju se, ali po njoj postupaju. Ta rašomonijada i danas traje.

Da bi ubrzala proceduru i učinila je pravednijom, Vlada je u julu donela i dve uredbe o Državnom programu obnove oštećenih objekata i Džavnom programu obnove porušenih objekata. Njima je zapravo precizirano ko ne može da dobije pomoć. Ako ste osigurani, na primer, možete dobiti pomoć samo ako je iznos koji dobijete od osiguravajuće kuće manji od naknade koju za vašu kategoriju isplaćuje država, odnosno samo razliku između ta dva iznosa. Drugim rečima, kažnjeni ste za odgovorno ponašanje prema svojoj imovini. Ako poplavljeni objekat nije bio vaše mesto prebivališta, nemate uopšte pravo na naknadu. Direktna posledica ovih uredbi je gomila dokumenata koju treba doneti na uvid. Od izjava svedoka, preko dokaza o plaćenom porezu, računa za potrošenu električnu energiju, grejanje… i tako u nedogled. A građani su bili poplavljeni i nemaju račune i dokaze o plaćenom porezu. Nemaju ništa, sve im je voda odnela.

Poplavljeni podstanari iz Obrenovca poseban su problem. Navedene uredbe u potpunosti im odriču pravo na novčanu pomoć.

Biti u biračkom spisku i redovno plaćati sve račune je jedno, a biti podstanar u opštinskom stanu ili podstanar uopšte, je nešto sasvim drugo, iz ugla države kada treba da dobijete novčanu pomoć.


 

Prilikom nedavne posete Obrenovcu, premijer Vučić je najavio mogućnost donošenja nove uredbe, koja bi se ticala upravo poplavljenih podstanara.

„Treća stvar koja nam ostaje to je da vidimo šta ćemo da radimo sa podstanarima. To ostaje da vidimo kako uredbom možemo da rešimo, i kako uopšte, da nam se neko drugi ne bi bunio, ko bi rekao – Mi vlasnici ovoliko nismo dobili, a dali ste podstanarima toliko. Jer tu kod podstanara morate da vidite gde su opštinski stanovi, a gde je neko drugo lice izdalo stan. Kad izdajete stan, kome dajete. Onome ko je tu živeo, ko je bio u državini, ko je bio u posedu stana ili dajete njegovom vlasniku. Dakle to su stvari koje nam ostaju za kraj da rešavamo.“
Obraćanje premijera Vučića građanima Obrenovca ispred škole „J.J. Zmaj“, 19. 8. 2014. godine

Iako je najavljena, nove uredba Vlade o podstanarima još uvek nema.

Poplavljeni Obrenovčani u početku su se žalili i odbijali da preuzmu rešenja, što ih je još više udaljavalo od neophodne novčane pomoći. Istovremeno, novac jedva da je stizao i do onih koji se nisu žalili i ispunjavaju sve uslove. Pravni termini, pravosnažnost i rok za žalbu, u praksi, pokazalo se, imaju vrlo „rastegljiv“ vremenski okvir. Od najavljenih osam, odnosno deset dana, do preko tri nedelje. A vreme prolazi, građevinska sezona se privodi kraju.
Razočarani, nezadovolji, iscrpljeni, preumorni, Obrenovčani okrenuli su se sami sebi u pokušaju da povrate normalan život. Dobijanje novčane pomoći od države sve ih više podseća na podizanje novca iz „Dafiment banke“. Veruju da nikada neće doći na red da budu isplaćeni, ako se budu žalili. I sve više prihvataju ponuđena rešenja, po principu – „daj šta daš, ako mi i to daš“. Strahuju od predstojeće jeseni i zime. Zadužuju se, pozajmljuju, budzašto prodaju ono nešto što imaju (ako imaju). Žive na crtu i majstori im rade na crtu. Sto dana nakon poplave, obećana novčana pomoć države jedva da je počela da stiže. A i kad stigne, skoro da je u potpunosti unapred potrošena.

Od evakuacije do sanacije, kasno Marko u Obrenovac dođe. Hteli to odgovorni da priznaju ili ne. Obrenovčani to najbolje znaju. Sa tim kašnjenjem žive svaki dan.
Autorka je novinarka, građanka Obrenovca.