Novogodišnja čestitka iz Obrenovca

Svečanom akademijom, organizovanoj u fiskulturnoj sali Osnovne škole „Jefimija“, Obrenovac je 20. decembra obeležio dan opštine. Tim povodom dodeljene su zahvalnice za herojsko delo pojedincima koji su pomogli u spasavanju života i imovine Obrenovčana za vreme majskih poplava. Pored 195 pojedinaca koje su predložili građani Obrenovca, zahvalnice su uručene i ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću, jedinicama Žandarmerije i Vojske Srbije. Ministar Stefanović je naglasio da to ne doživljava samo kao lično priznanje, već kao nagradu svim pripadnicima MUP-a ističući da su na spasavanju ljudi u Obrenovcu radili, rame uz rame, pripadnici policije i vojske, spasioci, dobrovoljci, strani timovi i ronioci.

„Svi ljudi iz Obrenovca koji su odlučili da nastave svoj život ovde, koji su odlučili da život u Obrenovcu pobedi, su pravi heroji.“
Kurir, 20.12.2014. godine

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali nije bio prisutan. Ali, njemu su dva dana ranije u Domu Garde na „Topčideru“ ministar odbrane Bratislav Gašić i načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković uručili vojnu spomen-medalju za izuzetan doprinos sistemu odbrane Republike Srbije. Obraćajući se prisutnima, u ime nagrađenih van sistema odbrane, Siniša Mali je rekao da je bila velika čast i zadovoljstvo sarađivati sa pripadnicima sistema odbrane i tokom majskih poplava, ali i tokom vojne parade.

Nadomak nove 2015. godine, više od sedam meseci nakon poplava, građani i građanke Obrenovca i dalje su bez odgovora na pitanja kako je i čijom krivicom izgubljeno, po zvaničnim podacima, 17 ljudskih života, a njihov grad potopljen. Državni organi i institucije ne daju ni objašnjenje, a još manje odgovor na ova pitanja, kao da se to tiče odgovornosti samo i jedino Obrenovčana i nikog više. Kako je u Srbiji za samo osam godina nakon razdvajanja od Crne Gore sistem osmatranja, ranog upozoravanja, obaveštavanja i uzbunjivanja građana “ispao iz funkcije”? Kako smo došli u situaciju da predsednik Vlade na vanrednoj sednici, nakon proglašenja vanredne situacije u celoj državi, kaže:“Nemamo više žandarmerije, nemamo više vojnika slobodnih (…) da nije momaka sa DIFa, da nije dobrovoljaca, da nije ronilaca, žrtve bi bile upetostručene, rekao bih, u Obrenovcu, a nisu male”? Zašto je, bez sumnje, najveća evakuacija u mirnodopsko vreme u istoriji Srbije, evakuacija Obrenovca, sprovedena bez plana, u krajnje haotičnim okolnostima i sa izraženim nedostatkom tehničke opremljenosti? Zašto Obrenovac, na samo 30 kilometara od glavnog grada, ne da nije odbranjen već, za razliku od na primer Šapca, nije ni branjen? Kako se dogodilo da se Ustavom garantovana lična bezbednost i bezbednost imovine građana, pretvorila skoro u mrtvo slovo na papiru?

Prisećajući se poplave u Obrenovcu iz 1981. godine, general-major u penziji, Miroslav Lazović kaže:

“I tada je taj deo bio poplavljen, ne u ovoj meri kao sada, nešto nižoj, ali Sava nije probila nasipe. Ali tada je inženjerijska brigada (u Obrenovcu) sa drugim raketnim divizionom koji je tu živeo i radio, brojila sigurno preko 500 ljudi, koji su mogli u roku od jednog sata da reaguju. Sad vi nemate jedinicu koja može da reaguje u jednom satu.”
RTV, 8. 7. 2014. godine

Prema njegovim rečima, vojska je 1981. koristila helikoptere MI-17, koji u jednom naletu mogu da prime i do šesnaestoro ljudi, a ovoga puta za tu namenu upotrebljena je daleko manja “gazela”.

“Nabavka nove tehnologije košta, ali se vremenom isplati. Da smo spasili pet, šest života više, ne bismo danas govorili. Ipak, mnogo je mrtvih. Broj ne samo da opominje, nego treba dati objašnjenje zašto. (…) U kritičnim momentima odlučuje hladna glava, ne vruće srce, nego hladna glava. A da bi “hladna glava” mogla nešto da odradi, mora da ima mnogo znanja, iskustva. U ovom momentu je zakazalo i znanje i iskustvo. Sve posle toga kad se nešto dogodi su samo sprečavanja gorih posledica, ali ti ne možeš umanjiti već postojeće. Nego spasavaš što se spasiti da. Pa smo išli na ljudske živote kao primarni segment. A da smo imali malo više znanja i malo više iskustva, i da smo malo više pratili događaje, verujem da se ovo moglo umanjiti. Ne bi se moglo možda sprečiti, ali bi se moglo umanjiti. Posledice su enormne.”
RTV, 8. 7. 2014. godine

Činjenica jeste da je Vojska Srbije, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, postojećim resursima i raspoloživim kapacitetima, dala svoj maksimum tokom majskih poplava, kao i u sanaciji nakon njih. Ali je i nepobitna činjenica da bi najveličanstvenija i ekonomski najisplativija   „vojna parada“ bila da je država odbranila Obrenovac od poplave i potapanja.

                     Umesto što, kao u bajci „Carevo novo odelo“, organizuje vojne parade i dodeljuje vojnu spomen-medalju „za izuzetan doprinos sistemu odbrane Republike Srbije” komandantu Štaba za vanredne situacije Beograda koji se, najblaže rečeno, uopšte nije snašao na tom položaju, aktuelni ministar odbrane mogao bi da objasni građanima Obrenovca i Srbije kako je i zašto uloga vojske u vanrednim situacijama svedena na ulogu “trećepozivca”. Ili da, u ime građana o tome traži, ako ne odgovornost, onda bar javno “pojašnjenje”  od bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca (2007-2012) i bivšeg ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića (2008-2014.). Dodatna “pojašnjenja” na ovu temu građanima duguje i bivši predsednik Srbije Boris Tadić, kao bivši član Saveta za nacionalnu bezbednost. 

Ministar Gašić, međutim, smatra da je sasvim dovoljno da samo prozove, bez konkretnih objašnjenja, “mnoge koji žale” što Vojska Srbije neće biti do 2016. godine pretvorena/prevedena u civilnu odbranu:

Ono što većina građana Srbije ne zna, a trebalo bi, jeste da je nakon donošenja odluke o ukidanju obaveze služenja vojnog roka (Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, „Sl. glasnik RS“, br. 88/2009, i Zakon o civilnoj službi „Sl. glasnik RS“, br. 88/2009) i profesionalizaciji Vojske Srbije, kao i njene reforme, novouspostavljenom zakonskom regulativom celokupna “oblast vanrednih situacija” izuzeta iz Ministarstva odbrane i Vojske Srbije i prešla u ingerenciju Ministarstva unutrašnjih poslova, preciznije Sektora za vanredne situacije. U skladu sa postojećom zakonskom regulativom, Vojska Srbije ima tri misije, i tek na trećem mestu je “podrška civilnim vlastima u suprotstavljanju pretnjama bezbednosti.” A odnosi se, između ostalog, i na “pomoć civilnim vlastima u slučaju prirodnih nepogoda i tehničkih i tehnoloških i drugih nesreća.” (Strategija odbrane Republike Srbije, 2009., str. 14-15). 

       

Zakonom o vanrednim situacijama “Ministarstvo unutrašnjih poslova u okviru svog delokruga, predlaže i sprovodi politiku u pitanjima zaštite i spasavanja”, (Zakon o vanrednim situacijama, 2009., čl.11). Istim zakonom uloga Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, definisana je tako da “u uslovima kada druge snage i sredstva sistema zaštite i spasavanja nisu dovoljni za zaštitu i spasavanje ljudi, materijalnih i kulturnih dobara i životne sredine od katastrofa izazvanih uticajem elementarnih nepogoda i drugih nesreća, na zahtev Ministarstva unutrašnjih poslova – organizacione jedinice nadležne za vanredne situacije, Ministarstvo odbrane obezbeđuje učešće organizacionih delova Ministarstva odbrane, komandi, jedinica i ustanova Vojske Srbije za pružanje pomoći u zaštiti i spasavanju, u skladu sa zakonom.” (Zakon o vanrednim situacijama, 2009, član 12).

I pored definisanja značaja i uloge civilne odbrane i u Nacionalnoj strategiji odbrane, i u Zakonu o vanrednim situacijama (oba dokumenta usvojena 2009. godine, a na osnovu njih je dodatno menjan i Zakon o Vosjci Srbije), do danas u Srbiji nije uspostavljen sistem civilne odbrane. Istovremeno, ukinuta je obaveza služenja vojnog roka, a resursi vojske kako u ljudskom tako i u materijalno tehničkom smislu za brzo reagovanje u vanrednim situacijama drastično su smanjeni i zakonima ograničeni i svedeni samo na ispomoć u vanrednim situacijama.

Načelnik Sektora za vanredne situacije Predrag Marić, koji je na toj funkciji od 2007. godine, osim opravdanja “da su mu ruke vezane”, jer sistem civilne odbrane nije uspostavljen (ni u ljudstvu, ni u materijalno-tehničkim sredstvima), mogao bi, takođe, da odgovori građanima Srbije šta je on za sedam godina uradio da se taj sistem uspostavi i zašto nije uspostavljen. Prava istina je da je sistem zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, preuzet od Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, dodatno razgrađen, o čemu najbolje govori podatak da čak ni sistem obaveštavanja i uzbunjivanja ne funkcioniše ni blizu kao u trenutku primopredaje.

Usled toga, u jeku vanredne situacije za komandanta gradskog Štaba za vanredne situacije u Šapcu premijer postavlja načelnika Generalštaba generala Ljubišu Dikovića. Ali ta oblast nije precizno definisana zakonom. U Proceni integriteta u sektoru bezbednosti Srbije, koju je objavio Beogradski centar za bezbednosnu politiku, između ostalog se navodi:

“Propisi koji uređuju postupanje u vanrednim situacijama nigde ne predviđaju mogućnost razrešenja i postavljenja komandanata gradskih i opštinskih štabova za vanredne situacije mimo odluke njihovih skupština (Zakon o vanrednim situacijama, 2009. i Uredba o sastavu i nacinu rada štabova za vanredne situacije, 2010.). Pored toga, neposredno komandovanje načelnika Generalštaba lokalnim kriznim štabovima u vanrednim situacijama nema nikakvo utemeljenje u njegovim nadležnostima” (Zakon o Vojsci Srbije, Sl, glasnik RS, br. 116/2007, 88/2009 i 10/2010 – dr. zakon, čl. 19).”

Zato se nameće pitanje da li je Srbija trebalo da pre ukidanja obaveze služenja vojnog roka uspostavi precizno definisan sistem civilne odbrane? Odgovor smo, nažalost, dobili u majskim poplavama. O važećoj zakonskoj regulativi o vanrednim situacijama profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Bogoljub Milosavljević za Istinomer kaže:

“Ovo oko vanredne situacije su prava pitanja za gospodina Predraga Marića. Mogu da kažem da smo u starom sistemu, koji smo nekada zvali društvena samozaštita, imali izgrađene i civilnu zaštitu i sistem za uzbunjivanje, osmatranje i sve ostalo. To smo napustili i počeli smo da gradimo, sa zakonom koji je na brzinu usvojen na samom kraju 2009. godine, jedan novi sistem zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama. I taj sistem je slabo konstruisan. Ne zna se tačno kad počinje vanredna situacija, ko deluje pre početka, ne zna se šta biva posle vanredne situacije, a tek u samoj vanrednoj situaciji postoji mnogo toga što nije jasno. Nema snage koja deluje, nisu formirane jedinice civilne zaštite. Štabove za vanredne situacije vode gradonačelnici koji o tome nikakvu predstavu nemaju. Pričao je o tome i gradonačelnik Paraćina Saša Paunović. Sve do nekih potpuno čudnih situacija da nema ko da aktivira sirene, ne zna se ko to treba da radi, ne postoje agregati. Ne zna se ko treba da zove preko mobilne telefonije razne ljude koji treba da se angažuju. U toku noći ne rade te službe u “Telekomu” za pravna lica, nego samo za fizička lica. Čitava plejada problema postoji. Ideja je da taj sistem mora da se redefeniše, da se poprilično na njemu radi, da se taj zakon preradi, da se napravi efikasnijim. Ali nije stvar samo u zakonu. Mora mnogo da se uradi na organizovanju, pa da tek onda nešto od toga počne da funkcioniše. Situacija u Obrenovcu je pokazala i neke druge stvari koje su jako neobične. Da načelnik Generalštaba komanduje jednim lokalnim štabom za vanredne situacije. Valjda načelnik Generalštaba ima druga posla, mnogo važnija, a ne da komanduje nekim lokalnim štabom? Da vojni specijalci pune vreće sa peskom, a zna se koliko košta dan vojnog specijalca. Zar je to baš tako moralo? Ima tu puno problema sa kojim moramo da se zabavimo, pre svega oni koji su nadležni.”

Čini se da će se, kako stvari stoje, potapanje Obrenovca i sve što se događalo za vreme vanredne situacije na kraju svesti na kolateralnu štetu, posledicu nedovoljne pravne uređenosti u oblasti vanrednih situacija. Zaštitnik građana Saša Janković smatra da je reč o dva koncepta sistema bezbednosti – državocentričnom i građaninocentričnom.

„Bezbednost je kod nas ostala državocentrična, a građanin je izašao iz centra zbivanja bezbednosti, centra zaštite koja treba da mu se pruži. Ako je građanin u tom centru ikad i bio. Kada se desi nešto što ugrožava elementarnu bezbednost, onda to više nije bezbednosno pitanje, onda je to ‘Božja volja’. Onda je to ‘jednom u hiljadu godina kiša’, onda je to ‘zima’, onda je to – ‘priroda je jača od čoveka’. To više nije bezbednost, zato što ako je bezbednost, onda ima odgovornost. Napisao sam pre šest meseci tekst “Tri D za Srbiju”. Jedno “D” je deekspertizacija. Proces kako nam je civilna odbrana i društvena samozaštita prestala da postoji, a ništa nije nastalo. Bilo je mnoštvo međunarodnih projekata, moderno je bilo govoriti o vanrednim situacijama, nije bilo moderno više pričati o civilnoj odbrani i društvenoj samozaštiti. Ministarstvo unutrašnjih poslova se prepoznalo, prepoznalo je nekakve ekonomske i druge dobiti koje bi moglo da dobije preuzimanjem te nadležnosti. Preuzelo je formalno tu nadležnost od Ministarstva odbrane koje se nije snašlo u tome. A sistem civilne zaštite, odnosno reagovanja u vanrednim situacijama, ostao je organizovan na nivou jedne vatrogasne brigade. I odgovornost za to danas niko neće da preuzme.”

Odgovornost za potapanje Obrenovca i nemogućnost njegove odbrane leži, pre svega, na ljudima koji su od 2006. bili na vlasti. Ono što se tokom maja ove godine dešavalo, kako je rekao general-major Lazović “samo su sprečavanja gorih posledica”, bez realne mogućnosti da se umanji već postojeća šteta, već da se samo spasi što se spasiti da.

A kako smo došli u tu situaciju i ima li joj kraja ili ne, objašnjava Saša Janković:

“Kako nam se pravno desilo to što nam se dešava? Pa dešava nam se svakodnevno. I mi ćutimo. Mene bi kao republilkog Zaštitnika građana verovatno neko pitao: “Zar nemaš pametnija posla nego da se baviš prevozom u Gradu Beogradu i plaćanjem i neplaćanjem karata?” A nama se pravni sistem i pravni postulate, izgrađivani kroz pravnu tradiciju hiljadama godina, ruše u momentu. I akademska zajednica ostaje nema na to. U institucijama je sve manje ljudi koji mogu da “povuku ručnu kočnicu”, jer i oni koji povuku, ubrzo se nađu izbačeni iz tog vagona. I rezultat je, između ostalog, i neefikasno garantovanje bezbednosti građana, bez odgovornosti. “

https://www.youtube.com/watch?v=kO-xm3zSYeQ 

Autorka je novinarka, građanka Obrenovca.