Zbogom, Zita! #Retrovizor

Nije od mene lepo, nije učtivo, ako svaka dva ili tri dana ljudi naiđu na nešto iz mog pera, ali ovo je za mene isto što i BREAKING NEWS! za CNN: Ketrin Zita Džons došla u ne zna se kakvu posetu Aleksandru Vučiću! Pričulo mi se ono Čolićevo: „Živa bila, otkud ovdje!?“

Jedno je kad dođe Bolt, koji svoju slavnost otvoreno i javno iznajmljuje svakome ko se uklopi u njegov overeni cenovnik, a drugo je kad se sa našim vlasnikom slika neko ko (mislio sam) ne mora da ide u egzotičnu zemlju i na drugi kontinent da bi se slikao sa tamošnjim samodršcem; Stiven Sigal je verujem imao koristi od naše štetočine, pretpostavljam i pirat sa Kariba, Abramovićka je od Srbije dobila ogroman novac bez kojeg njena umetnost i ne može da se ovaploti u izložbu, pretpostavljam da ju je Srbija nagradila carski i za njen domet i za njenu milost da se ukaže u svojoj prapostojbini, gde je nimalo ne zanima kako je stanovništvu, njenom nevoljnom meceni, i Rajf Fajns je mislim prijatelj Srbije, kakav idiotski idiom: kako se neki pojedinac sprijatelji sa nekom državom?

Umalo da večeras pomislim kako je, eto, i Ketrin Zita Džons upala u loše društvo, ali tog mog karahrišćanskog prenemaganja spasla me je nezaboravna prepiska sa mojim prijateljem, građaninom strane države: ja sam mu bio napisao kako u komšiluku viđam starca iz njegove države, koji je bio ministar neću reći čega u vladi koju ni moj prijatelj ni ja ne cenimo (blago rečeno). Napisao sam kako na nečujnom doseljeniku – koji ne izlazi iz velter kategorije: nosi uvek isti, odličan, crni kaput, kao iz ruske književnosti – ne vidim nikakav beleg, nikakav trag pustolovine u koju se upustio sa ozloglašenima; komšijama, rekoh, ne znam ni da li je poznato njegovo postignuće, titula i rang, uglavnom, da bih rekao i nešto u komšijinu odbranu – ne poznajem ga lično, ali znam da je to on; ne znam zna li on da sam ja ja – napišem: „Svakome se može desiti da upadne u loše društvo“, iz otadžbine bivšeg ministra stiže odmah odgovor: „On je loše društvo“, uz dodatak da nije imao dvije godine devedesetih… U mašinstvu se koristi takozvani J-integral, toliko je dobar i upotrebljiv da sam i ja saznao za njega, ili barem za njegov naziv, pa ću ovo što sam naučio od mog prijatelja J. zvati J-aksiom, i primeniću ga odmah na Ketrin Zitu Džons, koja mi je pre ovog blago rečeno ispada bila simpatična.

Ketrin Zita je loše društvo.

Čovek koji se slikao sa K. Z. Džons (čovek koji je ubio Železničku stanicu) rekao je, šeretski, jer, kao što veliki glumac može da snimi ploču, tako i tiranin ima pravo da se šali, makar svaka nova dosetka bila još gora od prethodnih, uglavnom šeretli Aco Srbine reče da se Holivud sve više zanima za Srbiju, te da ćemo tamošnje zvezde viđati u Beogradu češće nego naše komšije koje nikad neće dobiti Oskara i sl.

Kad god crkveno zvono oglasi nečiju smrt, ono zvoni i meni, zvoni i za mnom, kad god sportisti osvoje neku medalju ja sam siromašniji, jer će despot viša bića sutradan obasuti zlatom žeženim, kad god neko iz Amerike ili sa Jamajke dođe da se slika sa našim vlasnikom, mi smo siromašniji, najčešće ne znamo koliko, ali znamo da jesmo.

Ali: otkud ja znam da je ovaj susret bez reči, ova karikatura bez reči, bila plaćena?!

Drugo: ako i jeste bilo koristoljubivosti, kako znam ko je kome platio?! Šta ako je oskarovka platila Vladi Srbije da bi se slikala sa budućim premijerom, ne bi li tako popravila šanse da u domaji dobije ulogu koja bi joj donela još kojeg Oskara: nije li Vučić sada poznatiji i slavniji od Ketrin Zite Džons!?

&

Od svih naših vladara (koje ja pamtim) najviše su me kao podanika osramotili Tito i Vučić (jesu i Toma i Tadić, ali to spada u tugaljivi snobizam koji prosečnim umovima valjda možemo halaliti). Tito je rodonačelnik tog odvratnog žanra: „Ko bi mogao, koliko-toliko, da dočara mene kao vojskovođu, kad sam ljepši i od Bate, i od Felbe, i od Petra Prlička, daj Ričarda Bartona …“ Na samoreklamu i na taštinu Maršalovu potrošila je Jugoslavija ne zna se koliko, ali bi se vinovnik mogao braniti da je svoj lik i delo, koji biće i posebnim zakonom zaštićeni, stavio na raspolaganje umetnosti, to je učinio da Jugoslavija bude još uglednija nego što je već bila, i da će, napokon, ili prije svega, majku vam božiju, imperijaljističku, film biti distribuiran po cijelom svijetu, te će Jugoslavija biti i na novčanome dobitku, takvome o kakvome trula Kraljevina Jugoslavija nije mogla ni sanjati!

Naravno da o toj (prvoj) sramoti nisam smeo da pisnem, ali ta se bolesna i po nas podanike mučna i štetočinsko-rasipnička praksa nastavlja, dobija na zamahu, i ništa se za mene neće promeniti ako se ispostavi da je K. Z. Dž. došla u Srbiju iz čiste znatiželje, naspelo joj da poseti neku prekomorsku destinaciju, i zašto ne destinaciju gde je svaka taraba starija od Amerike… Kod mene joj ne pomaže ni ako je zatražila pomoć nekog našeg nadrilekara, ili ima zakazano u klinici doktora Bosiljčića koga je videla na bilbordima i čula na radiju, da, možda je došla inkognito, ali su naši carinici i policajci to odmah javili gde treba i gošći je već na granici rečeno kakva je milost i uživancija čeka, osim ako neće da na svojoj negovanoj koži oseti kako je to kad te neko, kao što su Crnogorci uradili sa podmlatkom SNS-a, vrati istim avionom kući!

Čak i da ju je takozvani Gaga pozvao da igra u nekom njegovom remek-delu, to umetnicu ne opravdava ako se fotografiše sa samodršcem, koji joj je, dok su pozirali dvorskom fotografu rekao: „Nisam Zoro, ali sam Osvetnik, zapravo sam Kontra-Zoro, ha, ha, ha“, da, možda će Brnabićka odobriti da u njenoj vili megatalentovani Gaga snimi film o Jovanki, kojoj je kinematografija bila maćeha, toliko joj sedma umetnosti i istorija zbilja duguju: ili bi mogao da bude omnibus, da kći Amerike ovekoveči sedam ili osam velikanki današnjice: da odglumi Jovanu Jeremić kakva će biti za dvadeset godina, da odigra lik Verice Bradić, pa onda Zorane Mihajlović (potonja bi mogla i da se pojavi kao naturščica: kamera je baš voli, mnogo više nego ja), umetnički izazov bio bi i preobraziti se u Slavicu Đukić Dejanović, lično ja bih voleo da Ketrin Zita odigra i Fokusa, i onog belokosog mudraca u prsluku, koji nikad ne spava i nikad ne ide kući, ne znam mu cenj. ime: ako su davnym davno u pozorištu muškarci igrali i ženske uloge, može i oskarovka, uz obilatu, ali svesrdnu pomoć naših šminkera, šnajdera i majstora za maske, da odigra sve što Gaga zamisli: ako bude horor, ima da glumi i Bjelu!

Što se vladara tiče, razmišljao je ko bi bio njegov Ričard Barton: „Ja Džonija mnogo volim, ali patosar je, brate, Majkl Džordan bi bio idealan što se tiče građe, ali nije glumac…“ Srce mu je zaigralo kad se ukazao Stiven Sigal: „Mogao bi ovaj majstor borilačkih veština da me igra, ali i ne bio mogao: deblji je od mene!“