Zaštićeni svedok
Dok nižem ove grešne redove ostaci Nasinog satelita tonu u Indijski okean, Davinićev satelit vuče se po sudu, isto kao i vakcina nabavljena da spase hiljade i hiljade života. Zaista, nijedno dobro delo ne prođe nekažnjeno: znajući da nismo više nikakva vojna sila g. Davinić je želeo da budemo korak ispred dušmana tako što ćemo ih špijunirati, ministarstvo zdravlja gorelo je od želje da budemo korak ispred virusa, sad ispada da su i satelit i vakcina pusti višak, a oni koji su stranu robu kaparisali nahode se ko u pritvoru ko već pred preporođenim pravosuđem! Mediji javljaju da je direktorka RZZO davala ministru zdravlja pogrešne informacije. Moguće je, ali o čemu pogrešne? O doziranju, ceni, o opasnosti od epidemije, o predviđenom odzivu stanovništva!? Optužena veli da je Vlada sve znala, čemu sam i sam sklon da poverujem, a ako i nije znala Vlada je bila dužna da se zainteresuje i da sazna. So, ja bih najpre pritvorio Vladu, pa ako je Vlada manje-više nevina, a zna puno o Vukajlovićkinim mahinacijama onda bih je tj. Vladu uzeo za svedoka-saradnika, pa možda i za zaštićenog svedoka: bivši ministri dobili bi nov, tajni identitet i živeli bi negde gde niko od nas ni slučajno ne bi mogao da nabasa na njih.
https://youtube.com/watch?v=nHsGCxPdGoc%3Frel%3D0
Srbija je razočarala Božidara Vučurevića koji je tako razočarat otišao u Republiku Srpsku. Pa kako ste prešli granicu? Lepo, veli pesnik, nisam imao dokumenta a niko ih nije ni tražio od mene, poezija ne zna za granice. Bivši gradonačelnik Trebinja je prvo jutro prvog radnog dana otišao u sud da se preda tamošnjem pravosuđu, ali su mu kazali da imaju preča, možda i pametnija posla te da navrati u četvrtak, pa se Božidar, kao i u Srbiji, našao uvređenim. Nisam ja bilo koja stranka u Trebinju da čekam tamo neki četvrtak. Nema ti druge, pesniče, nego da okušaš sreću sa Hrvatskom koja je i tako raspisala poternicu za tobom; srpska policija još bi da spava na lovorikama, u istočnoj Srbiji stala je za vrat lažnoj nevesti, strašilu u vidu mlade kojim je mlađarija noću plašila vozače. Ministar policije i dalje nije rad da štiti Paradu ponosa: Kosovo takoreći plamti poput Hilandara (kad se isto tako nisu smela potezati pitanja iz ovozemaljskog života), nezaposlenost uzima danak, a nekome je do Parade ponosa! Da stvar bude gora, malinari opet zakrvavili očima, hoće i oni da dođu u Beograd na Prajd – zašto homoseksualci imaju pravo na šetnju a proizvođači zdrave hrane, koji su isto tako manjina, da nemaju?!
Srbija je, kako rekoh, razočarala Vučurevića, ali je proigrala i poverenje ruskog ambasadora koji se doduše nije bez dokumenata demonstrativno vratio u matušku, nego je samo izgrdio učesnike foruma o mislim bezbednosti što im Kosovo nije malo više u srcu i u izlaganjima. Stanovnici severnog Kosova razočarali su pak Olivera Ivanovića koji im je, iskren kako ga Bog stvorio, to sasuo u lice, da, Njegova Ekselencija Konuzin je Malu Gospojinu proslavio sa pretendentom na nepostojeći srpski presto građaninom Karađorđevićem, na Oplencu mu vernici i monarhisti prilažahu i celivahu mu desnicu koju on ne imađaše srca da im uskrati i da ih uspravi radi međusobnog ljubljenja u usta. Šta će ukoreni kosovski Srbi učiniti, ne znam, budite i vi aktivni, braćo, raščujte se po svojoj ljubavi za Kosovo, možda ćete i vi u Beogradu postati neko i nešto, a ako vas Oliver poseti ljubite ga u ruku kao Šumadinci Konuzina; Toma Nikolić koji se kleo da je politički suživot novih radikala sa Tadićem nemoguć sada kaže da bi (u interesu Srbije, ta mu je uzrečica životno moto) sarađivao sa Borsom Prvim, ukoliko bi vladar kojim slučajem poštovao Ustav, kakav uslov!
Pripadanici snaga reda stali su za vrat prezimenjaku ministarke pravde: Lazar. M, advokat, predstavljao se kao ministarkin rođak i uzimao bolestan avans obećavajući mušterijama brzu i ne baš zakonitu legalizaciju, ako se tako može reći, za šta će sada biti gonjen. Tja, ispostavilo se da je gosn Lazar tuđa kost, pa će mu lažno predstavljanje biti otežavajuća okolnost, ali šta bi bilo da je pravi rođak?! Kako šta bi bilo, pa ne bi se lažno predstavljao i epilog ne bi bio ovako žalostan.
Nigerija čas priznaje čas ne priznaje Kosovo, kao kad Mujo iziđe iz kola da bi video radi li migavac, pa raportira Hasi – radi, ne radi… Zašto Nigerija ne napravi i ne pokloni nam pečat na čadskom hausa jeziku koji bi bio statusno neutralan, nerazumljiv te stoga prihvatljiv i za Prištinu i za Beograd?
