Vlak bez voznog reda #Retrovizor

Nakon metroa koji će vešto zaobići najgušće nastanjene delove Beograda, čime će biti ublažena nepravda prema tolikoj našoj braći u Hristu koja žive na periferiji, dobili smo ganc nov voz koji leti dvesto kilometara na sat, ali ne može to sad ni sebi ni nama da priušti, jer voz, gle, leti samo u novinarskim metaforama, u stvarnosti su mu za tu njegovu brzinu potrebne odgovarajuće šine, skretnice, napajanje i šta ti ja znam.

I pored toga, voz koji smo poručili od braće Švajcaraca, stigao nam je sa tačnošću koja sinove Alpa odvajkada krasi, u susret vozu izišao je vladar lično, sa svitom koja jedva da zaostaje za onom kad čeka previsoke goste iz Rusije, velelepni voz je za nas veliki podstrek da napravimo i prugu – po kojoj će kompozicija sa svojih tristo šesnaest putnika, opskrbljenih besplatnim internetom, da sevne shodno voznom redu. Zaista, neko će reći “šta će nam voz kad nemamo prugu”, a šta bi bilo da je pruga gotova, i brza, nova, nestrpljiva, a mi nemamo brzi voz!? Neka je voz u svojoj novoj domovini, leba ne ište, a pruga kad god došla dobrodošla! Ko nije makar jednom kupio nešto od tekstila što mu je već u onoj odvratnoj kabini bilo tesno, a čovek tad sebi kaže: ove pantalone, koje ne mogu baš da zakopčam, daće mi snagu i za dijetu i za redovne odlaske u teretanu: kupujući njih sklopio sam novi zavet sa sobom, one su jamstvo da će sve biti kao pre, ili čak i bolje nego pre.

Ono što me kod novog voza oduševljava – osim njegove brzine usled koje neću gledati milu ravnicu Srema i Bačke: biće mi muka, pa ću gledati samo ozarena lica saputnika i lica stjuardesa koje će me nuditi beskvasnim keksom, limunadom i tabloidima – jeste što znam da ću za pola sata stići tamo gde su me dosovci vozili sat i po!

Ovi sada ne voze me uopšte, ali me ne voze zato da bi me vozili kako dolikuje, da bi mi tour retour ušparali svaki put dva debela sahata; ako putujem u Novi Sad, a srce će me verovatno, brzinom od dvesto kilometara, vući i ka Subotici, Budimpešti, i ko zna gde sve dalje, jer druge zemlje na severu već imaju, ili još uvek imaju, i pruge i vozove, i šefove stanica, i konduktere, i pružne radnike koji čekićima proveravaju da nije neki deo šina napukao i da se nije raštimovao!

Naš vladar, koji je ubio staru Železničku stanicu, i koji nam je radi našeg budućeg dobra i buduće naše munjevitosti na više godina uskratio voz ka Novom Sadu, učiniće da se toliko uželimo železnice, da ćemo biti nalik našim precima, kad su prvi put u životu i prvi put u istoriji iskusili tu vrstu podvoza, pa su ušli, sirotani u Floberov rečnik opštih mesta, jer je bilo moderno (a Floberu dosadno) reći: u toliko i toliko sati sam bio tu i tu, a onda sam vozom za svega toliko i toliko i toliko sati stigao tu i tu!

Drugo, ili treće, pao mi je kamen sa srca jer sam se plašio da će i karta biti trostruko skuplja nego u vreme dosovske diktature i zuluma Demokratske stranke. Karta će do srpske Atine koštati hiljadu dinara, ako je povratna moći ću taman od penzije da svaki bogovetni dan idem u Novi Sad, u brzom vozu imaću udobno sedište, grejanje i kladim se neko posluženje, kojim će preporođena Železnica Srbija hteti da privuče što više putnika, a ovi na naplatnoj rampi autoputa makar bankrotirali.

Ne znam zašto nam predsednik nije predočio precizan red vožnje, ili će voz iz voljenog Prokopa polaziti ka severu svakih dvadeset minuta, čime će biti smanjene gužve u prečistim kupeima gde će se puštati odabrana muzika (predlažem pesme sa CD-a kraljevačke žandarmerije), ništa nas ne košta, kad nam je već dopremljen voz (ne znam ni kako), da imamo red vožnje. Kupivši tri švajcarska voza država je dokazala da ozbiljno i iskreno gradi prugu, ako potonja pomalo već kasni ne znači da će naši brzi vozovi kasniti, to bi, uz dvesto kilometara na sat, i uz gust vozni red, moglo da bude i opasno.

Ali vratimo se još jednom snu, metrou. Bilo je u bivšoj Jugoslaviji nekoliko pokušaja da se kultura demetropolizuje, tako se to stručno i pompezno zvalo, da budu neki festivali u manjim gradovima, pa i ponekom naprednom selu, ali demetropolizacija metroa ne verujem da je smišljena ili sprovedena igde u svetu; jeste metro, pošto je napravljen u glavnom gradu, bivao građen i u drugim gradovima, ali da se prvi metro pravi na obodu glavnog grada, da se toliko napadno kloni delova grada gde je većini najpotrebniji, to ne verujem da je igde viđeno.

To nigde nisu videli ni profesori Građevinskog fakulteta koji su neobuzdane kreativce iz vladajuće partije pokušali da upute u abecedu gradskog saobraćaja i podzemne železnice, tja, profesorima nije bilo najvažnije da budući metro podigne cenu kvadrata u delovima koje je vlast proglasila srcem Beograda; stoga su se saborno ispisali iz istorije, istorije građevinskog i saobraćajnog beščašća i proizvoljnosti, ali mi imamo ludu sreću da naš vlasnik i gospodar zna sve, i to zna najbolje, pa mu bojkot jedne stručne i više nego nadležne ustanove, zaostale iz Jugoslavije – čijeg je vladara odavno građevinski nadmašio i poslao na bankinu istorije – ne može pokvariti dan.