Veliki vizir #Retrovizor

Ja sam tek po ozlojeđenim komentarima na klet. internetu, jer ima građana koji ne ljube hiperaktivnog Vesića, shvatio da su deljeni barjaci, ali to se očito nije desilo u ona tri sata koliko je meni dopušteno da izbijam iz kuće, ili se desilo izvan perimetra za mene predviđenog. Uglavnom su zastave lični dar predsednikov, povodom Uskrsa, čitam da su srećni dobitnici poklone jedni pozabadali u saksije, drugi ih iznose samo da mašu njima kad se tapše doktorima, premda tapšanje traži obe ruke, poslali smo u svet lepu sliku o Beogradu, veli Vesić, koji se oštri da deli zastave i kad korona mine, darodavac zna da je zastava za građanina isto što i za njega “Zvezdin” šal, pa je ako se tako može reći odrešio kesu, a gradonačelnikov zamenik, koji je sve i svja u prestonici, zastave je na meni nepoznat način podelio osobama koje su ne znam kako izabrane.

Dobrodošli u zemlju neravnopravnosti, to ponovim barem jednom u svakom tromesečju: Uskrs se slavi i izvan Beograda, a predsednik je obradovao, počastvovao i počastio samo žitelje Beograda, pa i njih naravno ne sve. Ako je deset hiljada barjaka poklonila kakva šnajderska zadruga, vojni servis, ili fabrika tekstila, zašto ne znam njeno ime, a ako su zastave kupljene, makar i sa popustom koji ide uz tu količinu, koliko su koštale? Je li za kupovinu platna, za konac, grb, porub i za ruke bio raspisan tender? Bilo kako bilo, zastave su razdeljene, i valja njima mahati, ili ih prepustiti proletnjem poletarcu da se na njemu besplatno i bežično vijore, šteta što nema turista da troše hiljadu evra dnevno i da slikaju sve te balkone koje je ukrasio lično šef države, ali našto čekati Vidovdan, zašto Vesiću ne zahvaliti dok su zastave još friške i čiste, ako je doktor Kon unapređen u potpukovnika, zašto Vesić Goran ne bi dobio čin zastavnika? Ili, ako hoćemo da budemo malo retro, barjaktara: Šta je ono što u gradu gori/ To je knjiga Vesić Barjaktara! 

A pošto ima toliko toga feudalnog kod nas, pre svega mislim na izuzetno razvijeno vazalstvo, na feudalce koji poput vojvode Tomislava žive u zasebnim palatama, zašto ne bi i naš najslavniji iscelitelj dobio titulu Velikog vizira? Nije građanin Mitrović samo konstruisao vizir, zbog čega će ga možda tužiti dizajner vespe, nego je otkrio, izmislio, naizgled alhemičarske, a zapravo naučno-medicinske postupke koji viruse čine bespomoćnim. Kako to da jedan takoreći tajkun, ali čije medijsko carstvije niko ne naziva tajkunskim, nadmaši i prestigne tolike medicinske institute, ne samo naše, nego i svetske: osoba koja je pred kamerom podrigivala nakon gutljaja fante i govorila slavodobitno da je virus mrtav, nakon dve ili tri sedmice sipa brzinom munje, kao predsednik istinu, otkriće za otkrićem, i demonstrira vlastite izume na svojim kmeto… na svojim zaposlenima: potonji su izgleda i zamorci i skupina koja ima čast da in vivo potvrdi genijalnost svoga gospo… svoga poslodavca i dobročinitelja.

Ali dokle ćemo biti preplavljeni naslovima “Šta Bil Gejts kaže o koroni?”? Nisam čitao šta taj milijarder misli o bilo čemu, pa ni o koroni, to mi zvuči kao pitanje šta pisci u egzilu misle o globalnom otopljavanju, ili šta Sveta matera misli o kuvanju sapuna, imamo mi svog Gejtsa, kadrog da koronu porazi najpre lokalno, a kad se to raščuje onda i u svim državama koje nisu priznale Kosovo! Da! Zašto godine i decenije koje su pred njim ne bi proveo prosvećujući i isceljujući sirotinju, koja ozon udiše samo nekoliko minuta posle kiše, i nikad više? Sozercanije: samo sin Adamov kome je blaga ovozemaljskog preko glave, može iskreno i ne hajući za troškove da pomaže braći u Hristu. Kod nas, koji oskudevamo, za šta smo naravno sami krivi, čuju se samo plač i škrgut zuba, a inovatorstvo nam na pamet ne pada, iako već pet nedelja ne radimo ništa!

Na redu je rubrika “Gde su? Šta rade?” Misli se naravno na naše demokratski izabrane vlasnike, na Aleksandra Vučića i na izabranicu uma jego, Anu, kako je njezin šef prisno pred svima nama oslovljava. Predsednik je svuda (tako se kaže i o Svevišnjem, kad čovek izgustira odlazak nedeljom u crkvu), da ne nabrajam sva sveta mesta gde se predsednik ukazao deleći čelične prijatelje šakom i kapom, ako tako može da se kaže, a Anči se nekako zagubila, ili ja nemam sreće kad menjam kanale da naiđem na njenu solo tačku, srećom mi se urezala u pamćenje onda kad me je izvređala kao niko živi, da sam licemeran, da sam stalno na ulici, u kuću ulazim samo u osam sati da tobože tapšem lekarima, čiji život baš ja svakodnevno ugrožavam život svojim bezočnim i besomučnim tumaranjem; posle toga joj se, sa mog sitnosopstveničkog stanovišta, gubi svaki trag. Iz druge ruke, iz drage ruke, čuo sam da naveliko oplakuje najstarije žrtve korone; naši vlasnici, oboje, izuzetno vole stare ljude, a najstarije, koji su već dopali i staračkog doma, gerontološkog centra, vole naravno najviše, petnaest puta je predsednica Vlade Srbije plakala, i svaki put bi kroz plač telefonirala šefu, da vidi i šef u kakvo je stanje podređena zbog svoje tankoćutne prirode zapala. Toliko je plakala i toliko telefonirala, da se petnaestokratno pozivani korisnik, kako sam kaže, u jedan mah takoreći obrecnuo na ožalošćenu, sreća te se nije ponovio prizor iz Čehovljeve priče o činovniku Červjakovu, koji se toliko puta izvinjavao generalu da ga je general besno najurio zatrupkavši čak i nogama, pa je nesrećnik, onako u mundiru, pao na divan… daleko bilo!

Rekao bih ipak, iako nisam revnostan gledalac televizije, da je oboma pandemija odjednom postala dosadna, to je moj utisak nedelje, da su je prećutno odbacili kao što deca izgustiraju neku igru ili igračku, te su dve duše učinile za nas sve što je trebalo, čak i ono što nije trebalo, i sad lebde za svojim svrhama, koje ja, kao duša zatočena u limbu zvanom stan, slutim, jer slutiti jedino znam.

Ali ako me ta dva draga glasa i dva mila lica sad i malo ređe pohode, stekao sam novog kućnog ljubimca, to je pokrajinski sekretar za zdravstvo, kome besplatno proričem karijeru još blistaviju nego dosad: ako uskoro ne potisne medijski bledog i neusredotočenog Lončara, mogao bi da se zabrine i sam Vulin, uprkos svojoj sve snažnijoj odanosti vođi; trenutnom ministru odbrane bi v takom sluchae ostale samo njegove paramilitarne, unikatne uniforme, i stan.

Naslovna fotografija: FoNet/TV FoNet