Veliki post

Predsednik Republike vratio se nepovređen iz Hrvatske. Ministar policije toliko me je naplašio pričajući kako je odlazak u tu doduše evropsku državu opasan po našeg izabranika, da sam bio na korak od toga da predsedniku napišem pismo: „Nemojte ići nikud gde će vam glava biti u torbi, nemojte radi mene i meni sličnih da se izlažete smrtnoj opasnosti, imamo internet, ili neka izvoli njihova predsednica doći u zemlju košarke, zemlju vaterpola, zemlju odbojke, i u zemlju nade. Mi ćemo se postarati da joj jedna vlas sa njezine zlaćane frizure ne usfali, a vama tamo ko zna šta pripremaju udruge veterana, gde je učlanjena bezmalo čitava muška populacija te etnički prečiste i takoreći destilovane države!“

Ali, pismo je ostalo kao skica i kao istorijski artefakt, predsednik se odvažno uputio u Zagreb, gde je odneo, otkud mu tolika snaga, silesiju ne baš najpedantnije sortiranih papira iz kojih se crno na belo vidi šta sve od Hrvatske potražujemo i šta joj u najkraćim crtama spočitavamo.

Da je leteo avionom „Miki Manojlović“ ili „Branko Kockica“ predsednik bi zacelo platio overweight, to bi učinio iz svog džepa, kao i kad plaća kiselu vodu; ne znam kako se naš najveći sin dopelao do Zagreba, uglavnom ga je tamo čekala njegova blindirana limuzina, blindirani dar šeikov, o kakvom purgeraj može samo da sanja. Ne plaši se naš vladar snajperista, nema sa njima nikakav problem, niti sumnja u hrvatske specijalce, ali bi se njegov prijatelj sneveselio kad bi ga na vestima video u limuzini hrvatske predsednice. Da li je u kolima bio i lični predsednikov escajg? „Dragi naši domaćini, nećete zameriti što smo iz Beograda poneli escajg, repliku escajga kojim su jeli Nemanjići, korišćen je i u seriji koju ćete nadam se biti pametni da otkupite, njime ću se služiti tokom posete, a voleo bih da ga, opranog, ubrisanog i izglancanog kasnije zadržite kao izraz našeg iskrenog prijateljstva. U ovoj manjerki je srpski vojnički pasulj koji ću jesti tokom ove nezaboravne posete, vašim ljudima koji probaju jela da se ne bi ovako visoki gost otrovao dajte slobodno slobodan dan, neka me pamte po dobru!“ 

Nadahnut možda crkvenim postom predsednik je predložio da se i srpski i hrvatski velikodostojnici suzdržavaju od razgovora o ratnoj prošlosti, e, kad taj sanitarni rok istekne, a to pada na Gospojinske poklade, zna se: back to normal! 

Predsednik je kao i uvek bio dovitljiv: „Srbi su mali, Hrvati nisu veći…“ Ko bi drugi to tako vispreno izrazio?! Kad se sovjetski predsednik trkao sa američkim, pa izgubio, „Pravda“ je objavila kako je Brežnjev na cilj stigao drugi, a Nikson pretposlednji. Srbi su mali, Hrvati nisu veći, a nisu ni ravni Srbima: koliki su zapravo Hrvati?

Zadovoljan svojim nastupom u Hrvatskoj predsednik je u Beogradu izvoleo reći kako Srbiji niko neće izvlačiti uši. Najbolji student Pravnog fakulteta zar se nije odviše priklonio organicizmu? Državu vidi kao biće koji ima sve osobine preosetljivog pojedinca: ne da da je ponižavaju, ljuti se, duri se poput deteta, pa se ponosi… Njoj je moguće podmetnuti nogu, izmaći stolicu, neki joj drznik može udariti čvrgu, prstenac ili joj na nadlaktici može praviti indijansku vatru. S druge strane, ako iskreno misliš „država – to sam ja“, „ja – to je država“, takve stilske figure, kao što je izvlačenje ušiju (zabranjeno inače i u samoj školi, postojbini ove odurne kaznene mere) – nameću se same od sebe. 

Srpskom navijaštvu predstoji zlatno doba: u Ruskom domu navijač iz Srbije dobiće navijački pasoš, pa će na Svetsko prvenstvo u fudbalu moći da otputuje bez ruske vize; tamo će imati besplatan gradski podvoz, pre toga će u Ruskom domu imati besplatni tečaj ruskog, a biće izdat i navijački rečnik. Nadam se da Rusi neće naprosto prevoditi navijački rečnik sa naših tribina, nego će našijence podučiti kako da sa domaćim navijačima složno, pravoslavno i pristojno navijaju. Nakanu da idu na Svetsko prvenstvo delije i grobari će pretpostavljam potkrepiti šalovima, transparentima, petardama i bakljama, ili će morati da pokažu kupljenu barem jednu kartu za utakmicu? Ako ne treba ulaznica, idem i ja da malo osvežim, obnovim i unapredim svoj ruski.  

&

„Sapiens homo omnia sea secum portat“, rekao je Žika Šarenica svome direktoru Bujoševiću, šeretski se kao i uvek osmehujuć; generalni koji Žiku beše primio u svoj kabinet povodom glasine da potonji prelazi na TV Pink, pokušava da se snađe malo pomoću latinštine, malo preko engleskog: „Ljudsko biće… sva mora…“ Žikajlo se naglo uozbilji, Bujke ga na ekranu nikad takvog nije video: „Pametan čovek sve svoje sobom nosi: odlazim iz RTS-a, i odnosim sve svoje, a to su imena i Žika i ’šarenica’ koje sam lično smislio i koje sam naravno zaštitio u Autorskoj agenciji, Saveznom zavodu za patente i u SOKOJ-u.“ Tako je naš lokalni Nejmar prešao u novi, bogatiji klub, veli da mu je drug Bujošević predložio da ostane u starom jatu, ali usled prekomernih ulaganja u Nemanjiće direktor zvezdi nije ponudio povišicu, te se stella koja je i na izbornoj listi vladajuće stranke nije imala oko čega više premišljati, i nju je zanela budućnost kojoj novoradikali služe sa prilježnošću novoveraca. 

Sa novovercima je i sam Branko Kockica, izračunao je, ne znam kako, da mu za njegovu umetnost treba naklonost Cara; naprednicima mora da je puno srce kad im se čarobnjak iz njihovog detinjstva obrati sa „drugari, drugari, pokazaćemo im kako se voli Beograd, mada sam ja lično odakle, iz Zre-nja-nina“, stari kadar Mali gradi vežbališta gde god njegovi skauti otkriju kakav zapušteni prostor između zgrada, čupaju se iz korena ona socijalistička vešala za trešenje tepiha, „Politika“ je je objavila sliku gde se doktor nauka u stilu rane Komaneči drži samo na rukama i njiše se, dobro, razboj je dečiji, nema dole ni strunjaču, nadahnuti novinar „Politike“ kaže da je gradonačelnik oprobao snagu, i gle, pokazala se ova znatnom, u zdravom duhu zdravo i telo, izgradićemo terene za sve živo, poručuje zaljuljani mer, u planu je ne znam koliko terena za boćanje (neće valjda Hrvati tražiti da kupimo od njih licencu?);  na jednome se igralištu Mali oprobao i kao boćar, verovatno je do nogu potukao neke penzionere pa delikatna „Politika“ nije htela da seiri. 

&

Država je najveće blago, i blagu će po načelu srodnosti pripasti deo basnoslovnog blaga koje zarađuju kafanski umetnici, i njihovi poslodavci. Gostioničari sa proleterima dosad nisu morali da imaju bilo kakav pismeni kontrakt, sad je tome odzvonilo, u Vranju su počele prve racije po mehanama, tim leglima mitketovštine, glavni inspektor podseća da izvođači moraju imati estradne dozvole za taj noćni rad, i ugovore sa gostioničarima, samo će tako i jedni i drugi moći da ostvaruju sindikalna i ljudska prava, gazda će biti siguran da ga nadničari neće napustiti zbog prve bolje tezge, ali neće moći ni on njih da najuri kad mu prvi put bude pao mrak na te njegove ugostiteljske oči, a država će odsad uzimati svoj tal i od jednih i od drugih, tako će i preživljavanje biti oporezovano, biće suzbijeno sivo muziciranje kojega je državi već preko glave. 

Potonja će po novome zakonu uzeti polovinu skrivenog blaga čim ovo, daće Bog, bude otkriveno, iskopano i blagoprijavljeno najbližoj policijskoj stanici. Poštenom nalazaču pripašće polovina blaga, još poštenijoj državi druga polutina. Ako je dragocenost iščeprkana na nečijoj zemlji, gazdi ide četvrtina, nalazaču isto četvrtina, a državi šta ostane. Za nju je najbolje ako čovek sam iskopa nešto na svojoj njivi ili u svojoj avliji, v takom sluchae nalazaču-vlasniku pripada trećina blaga, a kazinu zvanom država opet šta preostane: ona je, za razliku od čovjeka, uvijek na dobitku. 

Moj heroj za ovaj mesec je Ivica Dačić: „Svi koji su voleli Tita, koji su voleli Slobodana Miloševića, i koji sada vole mene, neka glasaju za Antića, čiji sam ja dobrovoljni i neograničeni žirant!“ Kakvo društvance, kakvo je Sveto Trojstvo nastalo u neobuzdanoj, uzoholjenoj espeesovštini!

Svi koji su voleli Hrista, koji su voleli Svetog Savu, i koji sada vole mene, neka čitaju moja dela do besvesti i neka lajkuju, šeruju, neka me opravdano kuju u zvezde! Hvala svima!