Umetnička kolonija #Retrovizor

Prošao sam danas pešice pored negdašnjih Tramvajskih šupa: što je trebalo da izgori, izgorelo je u nerasvetljenom požaru, skromni bazar, preteča velelepnih tržnih centara, prepušten je narodnom zaboravu, plac je okružen neprozirnom metalnom ogradom, koja je dušu dala da se članovi likovne sekcije SNS iskažu: od “Orašca” pa do “Orla” (Sredačka se još isto zove! njen geometrijski naziv ne vređa istančane duhove ravnogoraca i crkvoljubaca) imamo omaž pok. Vorholu, samo se umesto supe u konzervi i umesto lica Meriilin Monro, celom tom dužinom nalaze plakati na kojima su Miloš Francuz Jovanović i Albin Kurti, Milošu Francuzu je beretka iz “Alo, alo!” zamenjena ne znam tačno kakvim pokrivalom za glavu, kao da su u pitanju čak dva spojena, ili nazidana jedan na drugi kečeta, sa meni nedovoljno jasnim, crvenim amblemom, koji zacelo ne može biti pohvalan; rame uz rame sa diplomcem Sorbone je, velim, Kurti, gologlav, jer se i bez bele kapice znade ko je i šta je; prugasta majica treba da ukaže na njegovo robijaštvo, koje bi, da smo bili promućurniji, trajalo i dan-danas; članovi lik. sekcije SNS-a nemaju originalnu fotografiju Kurtija u robijaškoj uniformi, pa su se zadovoljili mornarskom majicom, i da ne znam o kome je reč, pomislio bih da mi se sa ograde Tramvajskih šupa smeši kakva zvezda “Jugotona”: mladi mornar žarko ljubi, pjeva o bonaci i o dogodovštinama sa naše obale (kudikamo razuđenije od italijanske koja je za žaljenje).

Otkud znam i kako ću pred sudom, čuvenim po nezavisnosti i nepristrasnosti, dokazati da je plakate naručila Partija? Moja, pa neka bude i nenaučna, pretpostavka, počiva na neverici da se u našoj unesrećenoj zajednici može zapatiti još jedna skupina, kadra da vodi propagandni rat plakatima dostojan SNS-a! Drugo, slavni sude, ja tvorcima plakata ništa ne zameram, naoborot, odajem počast požrtvovanim kreativicima koji, daleko od razuzdane gomile, smišljaju kako bi mogli razgaliti onog koga najviše ljube.

Strani turista bi mogao pomisliti da Kurti i Francuz najavljuju zajednički koncert, ali nema datuma, nema imena dvorane; ako ova dvojica nisu manekeni domaće tekstilne industrije, jer jesu fotogenični obojica – onda su plakati možda delo poniženih i uvređenih, onih koji ne mogu ili ne smeju da na državnoj televiziji (ni kod Marića, ni kod Jeremićke, ni kod zagonetnog Fokusa), kažu šta ih tišti, šta ih plaši, ko ih iskorišćava, ko ih reketira, koji ih gura u siromaštvo i propast! Da, stotine plakata bi inostrancu mogle delovati kao očajnički pokušaj lishnih liudei, onih čija je delatnost zabranjena Zakonom o zaštiti države da makar plakatima napakoste bezdušnoj vlasti, ali, avaj, ovi plakati, delo su države, jer su Partija i država srasle u večiti monolit: SNS i partijskim i državnim budžetom barata sa jednakom i za stanovništvo nepodnošljivom lakoćom!

Oni koji na danonoćnom i svakodnevnom raspolaganju imaju najpovlašćenije, najmoćnije i posve bestidne televizije, oni kojima su na ropskoj, premda radosnoj, usluzi tabloidi kojima se blagopridružio i najstariji dnevni list na Balkanu, oni koji mogu narediti desetinama hiljada ljudi da dođu na miting i da budu uživo izručeni na milost i nemilost jeziku Samodršca ili njegove štitonošice – neće da se odreknu ni medija koji bi mnogo više priličio obespravljenima! Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti! Mudrolija iz stripa prirasla je našem vlasniku za srce, i drži se nje toliko da ni Miloša Francuza, osobu ekstremno neharizmatičnu, ne prepušta slučaju, nego bi i nju preventivno da onesposobi, jer, Kurti ne učestvuje na izborima, pa su nebrojeni plakati upereni najvećma protivu imenjaka našeg najvećeg junaka, imenjaka našeg najslavnijeg bornog vozila i imenjaka našeg najmilijeg autobahna. Ne bi li predsednik, koji već ima toliko reklamnog materijala iz vazduplohova, mogao da iz neke od puma svojeručno, svuda po Srpskom Svetu, razbaca i letke protiv mrskih pretendenata na uzdrmani presto?

Ovoliki tiraž plakata iziskuje tabake i tabake fine i izdržljive hartije, nije valjda da država ima ilegalnu štampariju, Jovanjicinu medijsku sestricu, sakrivenu ko zna gde, u napuštenim rudarskim oknima? Ako se na štampanju pamfleta i plakata radi u tri smene, što mi je, priznajem prošlo kroz glavu dok sam marširao pored ovog umnostručenog murala, biće da nije reč o dobrovoljnom i besplatnom radu, nego imamo čitavu jednu kripto-klasu, koja smišlja, bojadiše i štampa subverzivni materijal; učio sam da su grafički radnici bili najsvesniji deo radničke klase, jer su, radeći u gareži i larmi štamparskih mašina, čitali misli revolucionara i postajali klasno sve svesniji sa svakom novom šihtom, ali ako bi to bilo tačno, onda bi tajanstveni tvorci novih plakata mogli postati najbeslovesniji deo radničke klase, ili oni više i nisu radnička klasa, nego pripadaju neradničkoj klasi koja od slučaja do slučaja proizvede naručenu gadež?

I ne znam šta bi bilo gore: ako su plakate lepili usred bela dana – kao što bi naš vlasnik rušio Savamalu, da ga kompletni idioti nisu preduhitrili i zaprepastili svojom noćnom akcijom – ili je gore ako su se, poput istinskih ilegalaca, četke i tutkala latili kad je Bulevar već opustio i zaspao, kad su ih odozgo gledali samo Đilasovi platani?

U svakom slučaju, ruke i materijal je neko platio, mislim da znam i ko je, nije ktitoru prvi put da našim novcem plaća budalaštine koje smišljaju hiperaktivni vazali (možda je ideja potekla i sa samog Olimpa zvanog u našoj mitologiji Predsedništvo?), drago mi je kad god mi se vladalac učini uspaničenim toliko da su mu potrebni Šešelj i Toma Nikolić, kad se pogubi toliko da govori o poreklu i o budućnosti svojih usana i o svojoj gojaznosti, nema bojazni da budete gojazni, ako se samo budete dragovoljno povukli sa prestola, kao što ste obećali da ćete učiniti čim vaše smušene legije budu poražene na izborima.

Eto šta sve čoveku prođe kroz glavu dok prolazi pokraj Tramvajske štale: bolje je bilo kad su tu tramvaji spavali.