Tulum-zulum u Požegi #Retrovizor

Moram po uzoru na „Politiku“ – šta god mislio o njoj, a mislim – da uvedem nove rubrike, ukazala se potreba za „Da li znate?“, gde sam pedeset možda sedme godine prošlog veka prvi put video da se prve dve reči pišu odvojeno, ali je za ono što me tišti ove sedmice to odviše mlako, pa se lomim između „Verovali ili ne“ i „Čuda prirode“, a povod je neverovatan moram reći lupet direktorke takozvanog ODIHR-a, Kancelarije za demokratske institucije i za ljudska prava, kakav pompezan naziv, pomislio sam da obznanim samo direktorkine inicijale, ali nije maloletna, čim je na tako svečanom položaju, drugo, možda se puno ime u novinama izbegavalo ako je neko bio samo osumnjičen, pa da ne bude ozloglašen pre no što sud pravnosnažno kaže svoje, ali sredstva takozvanog informisanja već su odala generalije rukovodilje, pa ću i ja: Marija Telalian se zahvalila Ani Brnabić što potonja tako iskreno podstiče politički dijalog!

Šta je gore, ako direktorka ne prati i ne zna kako se vlada i kako pod visokom zaštitom svoga šefa vlada Ana Brnabić, ili je gore ako zna istinu o Ani, a govori ipak to što govori?! Marijinoj karijeri bi se crno pisalo da sam kojim slučajem u unutrašnjoj kontroli ODIHR-a, ali kad ne znam dobro ni engleski, pa nisam nikad bio ni u širem izboru za saradnika Ofisa, ali da jesam u unutrašnjoj kontroli, ne bih se skrasio dok ne bih obelodanio ili direktorkino frapantno i nedopustivo neznanje, što bi moralo uroditi ili ostavkom testirane, ili otpusnom listom sa tog položaja, a ako bi sa odlikom prošla seriju testova, ako bi se dakle pokazala (odala) kao osoba dovoljno obaveštena, istraga bi dobila na zamahu, jer bi mi to govorilo da je izjaviteljka nekako bila nagovorena i odobrovoljena da izval… izjavi to što je izjavila: preuslužni tabloidi su sa dikom i radošću preneli reč i misao Marije Telalian, poslenici nerežemskih glasila, koji znaju kako se ponaša Ana Brnabić, i koji je naravno ne ljube, isto su preneli hvalospev i zahvalnicu, zgranuti tolikim raskidom sa činjenicama, uglavnom je pohvala slavodobitno obigrala celo naše govorno područje!

Ali zar ova nelepost’ zaslužuje toliko pažnje, zar nemamo lepih vesti o našim velikodostojnicima? Evo u Požegi je bio tulum, prebogata trpeza sa odabranim umalo ne rekoh svatovima, muzika na čelu sa vokalnim solistom MUP-a Ivicom Dačićem, glavni gost i glavni istovremeno domaćin – lično naš vlasnik, najveći kontrarevolucionar kojeg je dalo naše podneblje, oko njih sedamsto pripadnika obezbeđenja, ali koji se takođe vesele, mezete, samo što piju manje od ostalih zvanica; uz koljeno gospodaru je neumorni Vučićević, Dačić se, pošto Putin nije mogao da dođe, manuo „Kaljinke“ i latio se „Romanije“, gde je istina imao tri ili četiri posto pogodaka više nego o ruskoj pesmi; zbog njegovog raskalašnog i nadasve netačnog pevanja, ali koje jeste odgovaralo prilici, napustio sam svečani prenos koji trajao je zacelo koliko je trajao i tulum-zulum, poprište beše u katastru Požege, ali tu je bilo najmanje mesnog življa; gosti, dovoženi sa raznih strana Srpskog sveta bili su u veselom kolopletu sa kobrama, ćacijima, karalojalistima , ko se ne bi veselio kad je sve besplatno, pretpostavljam i nadam se da je za učesnike sve bilo besplatno, jer bi bilo bez veze da konobari remete tako uzvišenu proslavu naplaćujući piće i voletinu svakome ponaosob. Pa nije li besplatno i kad se u Ćacilendu za vikend, posle naporne radne sedmice, peva, krka i loče sve u šesnaest? Ako grešim, i ako su oba kulturna događaja komercijalna, nadam se da je organizator platio porez na promet, jer na oba mesta beše pojedeno ili odneseno sve što je priroda tj. država servirala.

Još rubrika „gde su, šta rade?“, ministar prosvete svojeručno je oslobodio Studentski kulturni centar, uz njega je bila brigada dobrovoljaca iz „Informera“, tako se radi, gospodine popečitelju, vi nemate šta da krijete, i zato ste se unapred okružili najslavnijim poslenicima i posvećenicima istine. „Učio sam od najboljih“, mogao bi slobodno reći junak dana: „Spasavaš li dete u mećavi, kakva biva samo u Bačkoj, u Sibiru i na Aljasci, zar nije korisno da te neko od tvojih snimi? Da ovekoveči podvig, da pokaže i simbolično ko će nas iz svake mećave, poplave, brodoloma, srušenog helikoptera svaki puti spasti? Ako nema tv kamera, snimi te mobilnim Suzi, ili Mali, ma može i Mona, pa će na tom amaterskom snimku, iz ruke, sve izgledati još dramatičnije. U SKC-u je snimljeno pokazno zanimanje, vojno-civilna vežba, oslobađanje mi se baš osladilo, i neću se skrasiti dok ne oslobodim jedan po jedan fakultet!“