Tri jerarha #Retrovizor

Obećao sam, pa nisam održao obećanje, da ću u barem nekoliko epizoda godišnje prećutati dela predsednikova, iako svi volimo da o njima slušamo i da ih jedni drugima prepričavamo, prilozi bez Vrhovnog božanstva bili bi nešto kao post naspram redovne ishrane kojoj se grešno prepuštamo skoro cele godine.

Na vladajuću stranku odavno već gledam kao na crkvu, čiji prvosveštenik može i da predahne od molitava, litija i propovedi, a njegovi žreci (u daljem tekstu: jerarsi) održavaju plamen vere i u danima kad osnivač vere tihuje. Ostavićemo Ga u božanskom miru, a pogledaćamo kako se volja Njegova širi, i koliko su učenici Njegovi od Njega naučili.

1. Jerarh Vladimir, u svetovnom životu znan kao Đuka, sročio je poslanicu koju je bežično, jer Gospod sve vidi, predočio svom i našem Gospodu. Nemajući keliju, ni lavru, a Srbija nema pustinju, jerarh se osamio na krovu, istom onom gde je sa drugim jerarsima, apostolima i anđelima palio svete baklje protiv bezbožnika, protiv inoveraca, pa i protiv neznabožaca: “Ignorantia legis non excusat”, grmeo je tada na omiljenom jeziku svoje mladosti, e, sad je na tom krovu napisao ove reči dok mu je košava pokušavala da mu istrgne svitak iz ruku: „Predsedniče naš, iže jesi na nebesjeh, istina je najubojitije oružje. Ujedno je i najlekovitija. Svako ko od istine beži, dozvoljava da laž pobeđuje. Svako ko se sa istinom suoči, koliko god da je ona bolna, dobija od Gospoda (Tebe) šansu. Istina je da nama dušmani i nisu toliki protivnici, jer ovakvi kakvi su – lišeni blagorazumija i srebroljubivi – ne mogu da steknu poverenje ni kod svojih najmilijih, a kamoli kod nas kao izabranog naroda. Nama smo neprijatelji mi sami. Nema većeg bogohuljenja nego kad mu se odaju oni koji bi volju Tvoju trebalo da poštuju i da je životvore na zemlji, najopasniji su oni Tvoji izaslanici koji su umislili da preko Tvoje grbače stvore sebi carstvija svoja, gde bi Tebe ostavili bez ikakve vlasti, a sebi bi dodelili svu moć gradeći svet sa kojim Ti, Svevišnji, ne bi imao ništa, i koji bi se i protiv Tebe jednog lepog dana, a Ti si stvorio i dane, verolomno okrenuo!“

NAJNOVIJI RETROVIZOR LJUBOMIRA ŽIVKOVA SLUŠAJTE I NA ISTINOMER PODCASTU
 
 
Vladimir Đukanović / Foto: FoNet/Aleksandar Levajković

Nadam se da sam valjano upamtio Poslanicu Sv. Đuke, ili barem njen ton, koji doseže lepotu psalama, ako izuzmeno jedno stilsko posrnuće koje se, eto, dogodi i onima koji su kao besednici i pisci prednjače u našem izuzetnom narodu. Ono „preko Tvoje grbače“ nezgrapno je i ne ide uz više biće: ako sili višnjoj u slabosti našeg uma ponekad dajemo i ljudsko obličje, bilo bi bogougodnije da je Sv. Jerarh napisao „preko Tvojih leđa“, ili da je napisao „Tebi iza leđa“, ali to bi onda značilo da urotnici žele da osvoje neku tešku zabit, Bogu iza leđa, a oni bi da udare baš na na ono što je Gospod stvorio i hteli bi da se nastane tamo gde adresat blagoobitava!

Nikola Selaković / Foto: FoNet/Marija Ðoković

2. Sveti Jerarh Nikola (u svetovnom životu znan kao Selaković) hrišćanski i očinski nas je podsetio da bez Stefana Nemanje ne bismo bili Srbi, prosvetlio nas je da ne bismo imali ni „ić“, na kraju prezimena, ovo blaženstvo doista nije obuhvatilo baš sve nas koji živimo u Srbiji, ali i mi smo blagodarni našem Županu na sufiksu kakvog nema u čitavom anglosaksonskom svetu, ni u Kini, ni u Africi, koja je rodno mesto čovečanstva. Jerarh se ovim naučnim ogledom, kratkim kao što je sažeta i Ajnštajnova formula E=mc2, odužio koliko je mogao porodici Nemanjić za orden imeni Svjatogo Save koji mu je Sveta matera dodelila, a novine su nedavno bile preplavljene jerarhovom poslanicom „Čemu nas uči Sretenje“, pomislio da se ministar okrenuo teologiji i da ćemo iz njegovih usta čuti kako je Zaharija, koji je bio na dužnosti u hramu, Presvetu Devu uputio da sa novorođenčetom stane tamo gde su devojke, a ne gde stoje žene, što je razgnevilo Iroda, koji je imao problem sa kontrolom besa i koji je paranoično, mada taj poremećaj još dugo neće poneti to ime, naredio da se beba liši života, ali se poučak iz pera Sv. Selaka ticao naših ustanaka, naših pravnih akata i naše državnosti, dok je sam praznik, Sretenije Gospodnje, iako obećan u naslovu, morao da uzmakne pred veličanstvenim danima bića na ić koja su ponos ljudskog roda i cele Prirode.

Ana Brnabić / Foto: FoNet/Vlada Srbije/Slobodan Miljević

3. Sveta Jerarha Ana u čijoj se hagiografiji ogleda vekovni razvoj jezika nebeskog naroda, od najjednostavnijih i ubogih u svojoj ograničenosti reči – koje su se teško hvatale za ruke sa drugama, mnogo sporije nego što se padobranci sa jos neotvorenim padobranima uhvate u nemo kolo na nebesjeh – pa do istinskog, verom nadahnutog beseđenja, gde se prožimaju propoved sa predikaonice i monodrama na festivalu eksperimentalnih malih pozorišta: “Ja… ja bih pre umrla, da, sigurno bih umrla, pre bih i stotinu puta umrla nego što bih izrekla ono što je izgovorio Đilas Iškariotski, Dragan Vuk Branković, koji je šesto devetanest zlatnika zaradio kako je zaradio, a koji je bezbožno stao u red za melem koji zna se od koga potiče, kao i sva druga dobra što potiču, ja bih, kažem, pre umrla, od korone, ili prirodnom, ali preuranjenom smrću nego da stanem u red za vakcinu, posle onoga što sam rekla i o narodnom dobrotvoru i o spasonosnim kapima!”

Učio sam naizust besedu i Sv. Đuke i ispovest Sv. Ane, ali ne mogu jamčiti da sam, grešna mi duša, sve verno preneo: da li je u nekadašnjoj Jovankinoj vili, koju će istorija i katastar odsad voditi kao Brnabića dvore, gde kapi kiše dobuju po plehanom lavoru jer krov tradicionalno prokišnjava, bila proba ovog nastupa, pred ogledalom, i sa diktafonom na nahtkasni, ili je ovo preigravanje zbog kojeg se pada na svakoj audiciji za glumicu bila improvizacija, naučena od Šefa?

Koji je rodonačelnik žanra preterancije, neumerenog prenemaganja, nagle ogorčenosti, samosaželjevanja i hvalisavosti, gde se sva ta čuvstva i prateća mimika smenjuju brzinom koju naša priprosta publika, nenaviknuta na artizam najvišeg reda, prati sa krajnjim naporom, i bez istinskog razumevanja i divljenja.