Trgovački ustanak #Retrovizor

Ura! Neizvesnost hoće li nas predsednik Republike počastiti još kojim svojim blagoslovenim mandatom napokon je prekinuta, i to na najbolji mogući način: vrhuška Partije, Bog neka je poživi, još više, neka je oboži i umnoži, odlučila je da Vučić Aleksandra sučeli sa generalom Ponošem, sa žurnalistom Škoroom i ostalim hibrisovcima, a kandidovani je sa blagodarnošću i skrušenošću primio novi zadatak dobijen od Partije: donedavno nije ni sam znao hoće li biti kandidat, znali smo svi da za to živi, ali to očito nije niukoliko zavisilo od predsednika samog, predsednik Republike je pre svega vojnik Partije, kome doduše u karakteristici piše “ističe se”, i čekao je, demokratski i svetosavski, šta će njegovi partijski drugovi odlučiti.

Da li je bilo još kandidata koji su se u potaji nadali ovoj istorijskoj počasti, ne se znae: ili su u četiri partijska zida njihovi snovi raspršeni, ili je gorepomenuti Vučić Aleksandar bio jedini učesnik svepartijskog kontesta? Nećemo to nikad saznati, a nije ni važno, sve je dobro što se dobrim svrši, a ovo je ne dobro, nego pre-dobro, preodlično!

Koji je vladar u našoj preslavnoj istoriji na svoja pleća primio teret snabdevanja običnih, da ne kažem suvišnih ljudi (lishnye liudi, znani iz ruske književnosti, danas biseri rasuti po vasceloj Sorabiji), ko nam je drugi ikad predočio naučne dokaze svega što je država za nas nabavila?! Na nama je sad samo da platimo za sav taj grašak, za so, za pirinač od kojeg smo, a da vladalac to nije ni primetio, postali zavisni.

Opsesija predsednika, premijerke i bezmalo čitavog olimpijskog plemena, da u svet pošaljemo što lepšu sliku o našoj državi, doživela je u predsednikovom karaglumačkom nastupu svoj vrhunac: njegov vazal je nedavno održao spektakularnu konferenciju za štampu u kojoj su bili samo on i verolomni kamerman koji je na kraju prikazao praznu salu; istaknuti vučićevac je rutinirano prošarao pogledom po novinarskim njuškama, kojih nije bilo, upitao ima li neko nešto da zucne, nema, prvi put, drugi put, hvala što se došli u tolikom broju, rodu i padežu, vidimo se opet…

Nije važno kako stvari stoje, nego kako izgledaju, to je geslo sviju političkih bratija koje smo preplaćivali i trpeli, ali je u poslednjoj deceniji dovedeno do savršenstva: “Dođite svi u Beograd na vodi, da vidite kako je lep!”, pozivao je nas je otac ovog građevinskog čuda: ionako nećete znati ni koliko ovo košta, ni čijim je i kakvim novcem plaćeno!

Ista persona nije žalila truda, svog i svojih kmetova, da nam predoči na megasvitku izloženom u “Progresovoj” galeriji šta su sve o njemu dušmani pisali i crtali, pa je taj artefakt šetan i prikazivan po Srbiji: ne gledajte me šta radim, nego gledajte kakvu naopaku sliku šalju o meni oni koji Srbiji ne žele dobro!

Sad nam je pokazao silne fotografije magacina krcatih provijantom koji provijant naravno da se tu nagomilao samo zahvaljujući našem najvećem trgovcu na veliko, jedino gde ni natprirodne sposobnosti i nadljudski napori nisu još urodili plodom jeste mleko u prahu, koga na celoj planeti nema, osim možda nekoliko kesica u Kini, pa je naddobavljač ovu namirnicu uporedio sa respiratorima, kojih isto kao mleka u prahu nije bilo, ali je i tu genije pronašao tajni put i iz ništa manje tajanstvenog fonda dopremio ih u Srbiju i okolne zemlje. “Može vam izgledati smešno…” – otelo mu se u jednom od retkih dodira sa stvarnošću, ali se odmah vratio u svoju metastvarnost, u kojoj se oseća kao kod svoje kuće, te je nastavio da se razmeće, što je dovelo do čega?! Do stampeda na bakalnice, mesare, pijace i pumpe: stanovništvo je poželeo da u malom ima sve što je videlo na veličanstvenim posterima iz predsednikovog albuma.

Iste noći, pošto je Kustos na kustosima prikazao umetničke slike preobilja, ljudi u Srbiji kao da su svi do jednog pročitali Brethovu pesmu “Iz nemačkog bukvara”:

[…] KAD MAZALO PREKO RAZGLASNIKA GOVORI o miru
Drumski radnici gledaju auto-strade
I vide
Beton visok do kolena, namenjen
Teškim tenkovima.

Mazalo govori o miru.
Ispravljajući bolna krsta,
S velikim šakama na topovskim cevima,
Slušaju ga livci.

Piloti bombardera
Utišavaju bukuk motora
I slušaju kako mazalo govori o miru.

Drvoseče slušajući stoje u tihim šumama,
Seljaci zaustavljaju plugove i drže šake iza uva,
Žene što nose hranu polje zastaju:
Na preoranoj njivi stoje kola sa zvučnicima. Iz
njih se
Čuje kako mazalo zahteva mir.

KAD ONI ODOZGO GOVORE O MIRU
Prosti narod zna da će biti rata. […]

Čovek koji nas je iz prve ruke izvestio o rogu izobilja, dva dana docnije se čudom čudi što je došlo do potrošačke pomame i rado bi kaznio onoga ko je izazvao paniku.
&
Daleko od magacina i kutija sa provijanom koje su ćutke pozirale fotografu Maršalata (ili je to slikao neko iz besmrtnog Tanjuga?!), u samouslugama imamo vazda isti prizor: jedna duša okapava na kasi, ispred koje je stolpotvorenie, a ostale prodavačice i po koji prodavac – jer vodi se računa i o pravima muškaraca – na sve strane, kao berači pamuka kojima se vrti u glavi od monotonije posla i od sunca, lepe nove i nove cene.

Jedino što bi moglo da nas spase, pošto je državi svejedno (štaviše joj je ovako i bolje, jer ubira veći porez od sve skupljih i skupljih namirnica!), je da se trgovci listom dignu na ustanak: ako bi oni, zajedno sa radnicima na benzinskim pumpama, zaposlenima u privatnim laboratorijama, apotekama i drugde otkazali poslušnost u tom presudnom momentu, kad se cena u prisustvu kupca menja, poskupljenja bi bila zaustavljena kao voz koji je ukočio nekoliko metara od mesta na kojem je pruga raznesena eksplozivom, nekoliko sedmica pre nego što bi se kupci organizovali i otkazali svaku poslušnost državi!

Uh, voleo bih da ponovo idem u školu, da učim iz istorije XXI veka: “U Srbiji je, u proleće 2022. izbio dotad neviđeni trgovački ustanak: oni koji su posredovali između proizvođača i kupaca ispoljili su visoku klasnu svest, i odlučili da se suprotstave tlačenju svoje braće i svojih sestara! U poslednjem trenutku, na poslednjem bedemu, odlučili su da preduprede galopirajuću bedu stanovništva. Uostalom, prodavci su od svojih skromnih plata i sami morali da kupuju robu na koju su gle, baš, oni vlastoručno zalepili mrske izrabljivačke i pljačkaške etikete. I pored basnoslovno dobre snabdevnosti življa svim i svačim, osim mleka u prahu, u Srbiji su ustanici zaustavili život na bezmalo dve nedelje, ali je pobuna ugušena u suzavcu i hapšenjima: snage reda i poretka su u tajnosti skovale plan odmazde, pa je u raciji za jednu noć uhapšeno više od dvadeset hiljada ustanika-štrajkača, kolovođe su, njih osam stotina, iste noći osuđene na doživotnu robiju, i otpremljene na izdržavanje kazne u jednu prijateljsku zemlju, jer nije bilo mesta u domaćim kazneno-popravnim ustanovama, uostalom, za osuđene na doživotnu robiju nikakvo njihovo popravljanje nije ni potrebno; u gušenju ustanka posebno su se istakli uniformisani radnici Parking servisa, kao i verni navijači, koji su brojčano nadmoćniji od Komunalne policije i Žandarmerije: samo su zadužili oružje i prošli tajnu noćnu dvonedeljnu obuku, dok je kmetsimanovsko slavlje pobunjenih prodavaca i kupaca trajalo. General policije Vulin odlikovao je i unapredio više od sedam hiljada policajaca, većina je dobila nove stanove, a na mesto pobunjenih trgovaca Partija je postavila četrdeset hiljada VD prodavaca, koji su cene, nakon dvonedeljnog zastoja i dangubljenja, povećali osam puta.”

Eto, o tome bih voleo da učim, i da odgovaram ako me nastavnik prozove: da jesmo bili poraženi, što nam nije prvi put, ali da smo se prvi put u novom stoleću i mi protiv nečega pobunili.