Tajac na oblaku #Retrovizor

Hteo ne hteo razmišljam o bićima hijerarhije, a to su sva stvorenja koje živuju na drvetu života zvanom država: matematički genije, određen da izvede početni udarac na svečanosti ustoličenja predsednice parlamenta, sročio je čak i za naša merila čudesan hvalospev najvišem biću, vizionaru i takoreći proroku, kaogod i njegovoj vernoj štitonošici: postoje obični ljudi, koji rade normalne stvari, mnogo su ređi neobični ljudi, koji dakako rade nenormalne stvari, a postoji i vizionar, kod nas jedan jedini, koji vidi stvari nevidljive i neshvatljive umu običnih ljudi; e, zbog toga je Radenović Stojan, štancmajstor radova za naučne časopise, toliko radostan: dva uzvišena bića dopustila su da ih podržava te da ih u okv. sv. mogućnosti opeva u dosad nečuvenoj antropološkoj teoremi.

Primera prehvaljivanja onoga koji je većinski vlasnik svega što postoji i što će nastati u Srbiji imamo napretek, tako da je Stojančetova poema ovde verovatno suvišna, ali tema su bića hijerarhije, koja naravno da znaju svak svoje mesto, i nepogrešivo se prema nižerangiranima odnose kao prema nedostojnima i nevažnima, ali nedavno smo videli kako se biće hijerarhije, Siniša Mali, naturščik koji statira u svim grotesknim dokumentarcima koje snima vrhovno biće, ophodi prema slavnoj doktorki, Danici Grujičić, koja je svojevoljno i sva ushićena doletela u olimpijsko pleme: u feudalnom ustrojstvu zauzima doktorka položaj ravan onome koji ima g. Mali, međutim se ministarka zdravlja preko novina povajkala da joj Siniša Mali ne odgovara na pozive.

Razloga može biti sijaset: ministarka Grujičić u zao čas kamči novac za neke medicinske, bolničke, hirurške i druge gluposti, ne obazire se na ono što je vladaru i plemstvu najvažnije: da se nabavi što više novca za večite rivale i za njihove navijače koji su izrasli u silu nemerljivu, pa im je država na usluzi koliko god i kad god može (za razliku od mene koji bih “Zvezdu” i “Partizan” bezdušno pustio da propadnu, što se ovima možda uveliko već i desilo). Naravno da su ministru Malom dosadni i nadasve odurni izdaci za sve što ne proističe iz vizije Stojanovog omiljenog vizionara, znači: sve što nije vezano za EKSPO, za Nacionalni stadion, za preseljavanje stanovništva radi uslužnog glasanja, sve je taština muka duhu, pa se ministar Mali ne odaziva na telefon!

Mi mislimo da su ministri složna družina kojom blagoupravlja ni s skem nesravnimaia i nepovtorimaia Anuška, ali, s druge strane: biće hijerarhije toliko se upinje da ugodi višem od sebe, da za one koji su mu ravni naprosto nema živaca i nema vremena. Da, obično se truća o krugovima pakla, kao o prostoru poznatom i nepromenljivom, dok se krugovi raja – a to su krugovi, ili stratifikovana nebesa gde obitavaju miljenici i sluge vrhovnog božanstva – nikad i ne pominju, ali zamislimo sve članove vlade na oblaku, neka bude cirrostratus, iznad njih je samo Aleksandar Vučić kome ne treba ni oblak, koji se snagom volje drži u bestežinskom blaženom stanju, ispod ministarskog oblaka je mnoštvo oblaka, i belih, kao u bukvaru, i onih koji se rumene usled zalaska Sunca, i mrkih, i gradonosnih, na njima su feudalci trećeg reda i ostali, sve niži i niži staleži, činovnički i militarni, kojima se ministri mogu obratiti, osorno onoliko koliko se kom ministru prohte, a ispod svih tih oblaka su kmetovi, razasuti po Zemljinoj kori, nedostojni bilo kakve ljubaznosti ili istine, nevidljivi i nepotrebni osim za reketiranje i glasanje. Dakle, Siniša Mali ili troši svu svoju snagu na ugađanje božanstvu, pa mu za koleginicu Grujičić ne preostaje ni minut, ili, naprotiv, ima i vremena i snage, ali doktorki stavlja do znanja: ja, dvostruki doktor nauka, ne smatram te sebi ravnom, ti si pridošlica i prišipetlja u politici, koja je moje rodno mesto i moja sigurna kuća!

Ne osećam se sposobnim da pišem o nesrećama kojima naša zajednica obiluje rekao bih više nego ranije, ali pogibija od točka otpalog sa gradskog autobusa je čudovišno okrutna, čak i za merila na sve oguglalog homo sapiensa, Saša Ilić je u „Peščaniku“ napisao da je to slika i posledica sveprožimajuće, neobuzdane i nemerljive korupcije, ali je neverovatno, čak i kod nas, da će se ceo taj, bez točka ostavši autobus, srušiti na mehaničara koji je bio dužan da vozilo u celosti preispita pre nego što je ovo pušteno u saobraćaj. To me je vratilo u vreme kad je država režala na novinare, kad su političari blebetali o krivici novinara za stanje ne samo u sredstvima informisanja nego u celom društvu, pa je Duško Radović pitao zašto se stalno govori o odgovornosti novinara – niko ne pita šta je sa prodavcima novina?! Je li majstor nesumnjivi i jedini uzročnik nesreće? Ima li uslove da svestrano i redovno testira svako vozilo, je li imao na raspolaganju sve što je potrebno da bi se ne samo videla, nego i da bi se predvidela moguća prslina na osovini zlostavljanoj ko zna koliko godina i koliko kilometara? Je li rukovodilac tog problematičnog preduzeća takođe odgovoran, barem moralno? Da li je potpuno nedužan gradonačelnik prestonice? – Pa ne može Šapić da pregleda svaki šraf i da meri alkohol u krvi svakom šoferu! Da, ali isto kao i ministar saobraćaja, moralno je odgovoran za sve što se događa u javnom prevozu i na javnim mestima, a nema mesta javnijeg od ulice! Ne bi li sva trojica morala da podnesu ostavke? Mrzim i da napišem znak pitanja kad na to pitanje svako zna odgovor: ni za malo neposrednije učešće u nesrećama, helikopterskim, automobilskim, nesrećama na poslu etc. niko od počinilaca ili rukovodilaca nije odgovarao, zašto bi se sad napravio sve u svemu neprijatan i nepotreban presedan!?

Junak nedelje je bez sumnje gradonačelnik Čajetine, koji je na nahijskoj televiziji prosvetlio i voditelja i pripadajuće mu zlatiborstvo: plansko i masovno premeštanje birača u nastambe gde su vladaru potrebni njihovi glasovi ekstremno je zakonito, i to bi svakom moralo biti belodano jasno: pa zašto imaš vlast ako ne možeš da rukovodiš resursima onako kako tebi odgovara!? Preseliš tobože tj. na papiru onoliko duša koliko ti je potrebno, duše zaista obave svoje kad su izbori, potom premeštaš te iste duše u drugi grad, zato izbori i nisu odjednom u svim gradovima, to je ne samo pravo vladaoca, nego je umnogome i svrha njegove misije, planira, pomera koga treba, kud treba, za velikana to je kao partija šaha, ima pravo na rokadu, žrtvuje figuru koju treba da žrtvuje, preumni Stamatije je iz najčistije i najbolje namere obelodanio ono što naš vlasnik poriče, katkad podrugljivo, katkad ljutito, Stamatije drži da je bolje tu ujdurmu proglasiti zakonitom, ako se već po celoj Evropi za nju zna, nego se praviti da nije bilo ništa ni u Hali Sportova, ni na Voždovcu, ni u Grockoj… Stamatija za predsednika! – Pa on je već predsednik opštine! Za sreskog načelnika ipak nije, ali bi mu trebalo barem dati titulu počasnog doktora političkih nauka i doneti uredbu da njegovi pravni naslednici vladaju Čajetinom sve dok ne istekne besplatni zakup za Generalštab, o kojem biće reči u sledećem nastavku, ja se nadam.

Naslovna fotografija: Fonet, Ljiljana Stojanović