Sto godina samoće #Retrovizor

Naučno sam, u nekoliko faza mog dijalektičkog što razvoja što zastoja, obrađivao jedno po jedno od hiljadu lica despotije; ustanovio sam, najvećma na ličnom primeru (kao istraživač koga zajednica ne podržava pa opite izvodi na sebi) da je podanicima ponajteže kad Gospodaru naspe da bude duhovit, osetim se svaki put kao oni galioti kad mimo običaja umesto pomija dobiju po jedan karabatak, pa im njihov gonič i dirigent objasni kako gospodar želi popodne da se skija na vodi, tako meni padaju šale kojima nas vlasnik malo malo pa obaspe, ali to nije sve: pomenuta ustanova, nenadležna za pitanja duha barem koliko je nenadležna i za rasipanje državnih para, uživa da se iz faraona naprasno preobrazi u nežnog i tronutog, do suza potresenog sina, koji roditelje nakon sto godina vodi u Borču, u pečenjaru, one koji mu život darovahu predstavlja publici kao oni što reklamiraju kosmodisk: „Eto da nije kosmodiska ne bi bilo ni ove baštice, gde se ja rasađujući cveće sagnem i čučnem, kleknem sto puta svaki dan… “ Evo, da nije ovih ljudi – jedu pečenje, koje su zaslužili, a kojem se od mene nisu nadali, jer znaju da brinem o Srpskom svetu – ne bi bilo mene ni mog bate…

Vseznaiki ne sme ni savetnica, ni ađutant (proglasio se i vrhovnim komandantom) da kaže: „Razumem vaš preplemeniti poriv, ali nemojte to činiti, nemojte niščima razotkrivati vašu intimu, ne zaslužuju oni da znaju šta ste sa materom svojom i ocem svojim obedovali, i nemojte o bratu svojemu govoriti kao o bati kome ćete poneti kilogram bajadera i neodređenu količinu kis. kupusa, nije od javnog interesa, i nije ni od kakvog značaja to što ćete vi i brat vaš popiti rakiju, kojoj takođe pred svima tepate i zovete je odveć prisno „šljiva“, a slavniji ste kao vinoznalac i vinoljubac; dalje, ili pre svega, ako u vašoj familiji nije uobičajeno da se kao u američkim filmovima svaki čas izjavljuje ljubav, nemojte ovako obelodanjivati nakupljeno i decenijama nepominjano čuvstvo; nemojte me pogrešno razumeti, ali ponašate se kao da ste svoj vlastiti paparaco, razotkrivate ono za šta je nekad bilo potrebno ne znam koliko zaseda, dvogleda, teleobjektiva… Zbog čega razotkrivate ono za šta bi šrinku bile potrebne barem tri seanse, našto razglasiti da ste se kao dete osećali manje voljenim nego što je bio vaš brat – da ne izleti i meni „bata“! Dušmani, koji vam zavide i koji daju sve od sebe da naude Srbiji, jedva će dočekati da kažu kako se od te prauskraćenosti sami lečite i obeštećujete tako što primoravate celu Srbiju da vas voli: i toponimi, koji su svi u vašoj glavi, i auto-putevi, koji jesu vaših ruku delo, sve mora sad da vas voli više nego ikog u istoriji ili u budućnosti! Osećaj, pa bio i pogrešan – što građanka iz prvog pasusa baš i tvrdi! – nedovoljne voljenosti u detinjstvu sada treba da nadoknade Beograd na vodi, silni nadvožnjaci, zaobilaznice… Ostavljate utisak da bi vas i fauna i flora, i Nacionalni stadion morali svakodnevno grliti, veličanstveni barjak EXPO-a u vašoj kancelariji mora da vas pogladi po kosi kad u sitne sate pođete na počinak!“

Miloševića su njegovi vernici oponašali (Radoman B, Igić etc), vođu sadanjeg njegovi vazali ne imitiraju, ali zato njegove postupke, njegove tehnike i takoreći patente – kao ovaj prepričani, koji hoće reći: običan sam čovek, kao i bilo ko od vas koji mi niste ni do gležnjeva! – i te kako zlorabe! Tako je i mala slatkica, obrevša se na mestu ministarke prosvete, blagovala davne uspomene, raskokodakala se o svom detinjstvu i modnim savetima koje je upila kad bejaše na pragu devojaštva svojego. I slatkica, okrutna prema učiteljicama i nastavnicama, u intervjuu govori „mama“, iako bi u javnosti morala reći „majka“, kao što je rekao Breht „Sad je moja majka umrla, pred veče, 1. maja. Nokti je ne mogu iskopati iz groba“, ili bi morala kazati „mati“, kao Crnjanski, Gorki i drugi. Raspekmežena kćer, od koje se trudbenicima prosvete ledi krv u žilama, predstavlja se takođe kao jedna od nas, premda lično ja nisam nikad kupio cipelice za šeststopedeset evra. Ćerkičinsko naravoučenijence glasi: način na koji nešto nosite važniji je od onoga što ste kao dete dobili, i od onoga što ćete kao ministarka docnije sebi priuštiti.

Intervju sa osobom koja likuje što će učitelji i nastavnici dobiti još manje plate nego što su one kad ne štrajkiju, obiluje deminutivima, sve vrvi od haljinica i cipelica (pretpostavljam da malo ko obožava da sluša sladokusce koji piju rakijicu, pivce, kaficu, ili da sluša kaćiperkice kako se dive haljinicama i sl.); dalje, ako se „da“ pojavljuje dva ili više puta uzastopno – slušamo osobu oskudnih izražajnih mogućnosti: „Haljinica treba da se nauči da se nosi“; tu bi učiteljica crvenom olovkom skrenula pažnju na nezgrapnost, možda je to i činila, ali je učenica, gle, izrasla u ministarku rasimovskog tipa, a koja na svoj sektor gleda kao na neprijateljsku diviziju. Nadam se da ide svome završetku ovaj nesporazum, gde osoba sa vrlo malo svojstava – ne idem onoliko daleko kao Muzil: i istrajna pokornost je neka osobina, i osornost prema nenadređenima je neko svojstvo! – tako dugo obitava u blagotvornoj blizini sviju naših vladara.

Pumpaj!