Ruski car

Ne pamtim ovako uzbudljiv oktobar! Sanjamo toliko o povratku našeg mile kraljevine, a dobismo odjedared cara, i to ruskog. Stigao spomenik kao nagoveštaj posete njegovog pravnog naslednika; utajili su nam na onolikim časovima istorije da bez cara Nikolaja ne bi bilo ni lađe francuske, verovatno ni pesme “Kreće se lađa francuska”, ali predsednik Nikolić znade povest roda svoga. Lično od predsednika sam i čuo kako je baćuška Car podviknuo Francuzima da nam pošlju već jedared te lađe francuske, ako li nam ne pošalju lađe, ima Rus iz rata da izađe! Tako smo mi sa izvesnim zakašnjenjem zahvalili caru, nisam, grešna mi duša, još išao da vidim spomenik, a kopka me jesmo li cara dobili na poklon, ili su nam ga ruska braća isporučila znajući da ne moraju ni reći: “Cara da ste smestili u srce Beograda!”.

Noć uoči dolaska Medvedeva, pre ne znam tačno koliko godina, bio sam očevidac noćnog, takoreći interventnog montiranja spomenika Aleksandru Sergejeviču Puškinu: ako gost iz svečane kolone u Ruzveltovoj pogleda kojim slučajem nadesno prepoznaće u parku spomenik i znaće koliko ljubimo i rusku poeziju i rusku prozu oličenu danas najvećma u govorima ruskih predsednika.

Kako su Rusi znali da ćemo se obradovati baš caru? Možda je naš predsednik na fini i diplomatski način izrazio želju da se mi i preko spomenika srodimo još više sa ruskom istorijom: „Da nemate, nije lepo reći na lageru, da nemate kakvu carsku statuu viška, ili makar kalup, pa da ga sami izlijemo, po mogućstvo pre nego što Vladimir Vladimirovič bude skoknuo nakratko do Srbije?“ Ma biće da je to ipak poklon, velika zemlja, veliki poklon: znaju da imamo tepiha i tepiha koje su nesvrstani poklanjali drugu Titu: razmislili su šta nam fali i tako došli do cara.

Osim gej parade imali smo i vojnu paradu, svečani defile dakle u kojem su ponovo veličane porodične vrednosti, što se videlo i po nejači koju su naši voljeni rukovodioci doveli na svečanu tribinu. Parada je bila svečanija nego ikad jer se, gle, podudarila sa posetom predsednika Putina. Bio je doista tek šesnaesti oktobar, ali kao što vo slavnoe vremja Demokratske stranke život nije mogao da čeka, tako sad i Oslobođenje Beograda nije moglo da čeka.

147

Voleo bih da sam ja pisao govor za predsednika Nikolića: “Braćo i sestre Srbi, brate Vladimire, pre tačno šezdeset devet godina i tri stotine i šezdeset jedan dan u Beograd su ušle Crvena armija i takozvana Jugoslovenska narodna armija, da zajednički oteraju mrskog zavojevača, ali kao što mnogi nazovi školovan građanin ne zna koliko dugujemo ruskom caru, tako se ne zna, ili se namerno prenebregava, da su u borbama za Beograd učestvovala i dvojica četnika, bila su to braća iz jednog zaseoka podno Maljena, jedan je brat bio lakše ranjen, a drugi je usled kontuzije izgubio pamćenje te nije ni tražio boračku penziju. E, zbog te braće je Oliver Antić želeo da u vojnom defileu bude i koja četnička trojka, zbog četničkog antifašizma iskazivanog tokom celog Drugog svetskog rata ja i jesam prihvatio da budem njihov vojvoda…”
&
Ali dok je na paradi bilo sve cakum-pakum fudbalska utakmica sa Albancima dala se na zlo, izviždali smo fino neprijateljsku himnu (nije bio usvojen moj predlog objavljen u “Vremenu” da se, kad već nema albanskih navijača i kad je zvanično priprećeno da će svaki albanski navijač biti priveden i procesuiran, izvede dvared “Bože pravde”, a himna gostiju da se dostojanstveno preskoči), bili smo svoji na svome, kad se naprečac iznad tribina i iznad zelenog tepiha pojavio helikopterčić na daljinsko upravljanje, a pod njime barjak omraženi, mapa Velike Albanije i pored mape dva portreta, ne znadosmo čija tačno, ali znadosmo da su neprijateljski. Uzrujaše se ionako uzrujani izveštači Vajnog servisa, braćo, ovo je dušmanski dron, počinioci zaslužuju da ih UEFA sravni sa zemljom, da ih zaore. Sumnja odmah pade na Albanca, ali ne na prodavca sportskih zanimacija, nego na ličnost iz VIP lože, a koja je brat rođeni albanskoga premijera. Uglavnom se utakmica prekide, etnički čiste tribine očistiše se još više, Srbadija nespremna na ovakav nestašluk ćutke je napustila stadion ne tražeći ni da joj organizator vrati novac za ulaznice. Narednih par dana se od drona nije moglo živeti, dron pa dron, reč nedelje, utisak nedelje, bog da mu dušu prosti, legendarni karantin Olje Bećković našao se vdrug na smetlištu istorije, ostavivši ucveljene ostatke zaklanog DS-a da nedeljom uveče tumaraju gradom bez cilja, ne znajući kako bi nakon dvadeset devet godina zavisnosti našli sebi leka: okupljaju se oko zgrade nesrećnog B92 kao duše umrlih kad još četrdeset dana obitavaju nad mestima koja su im bila draga, gori ste sto puta od Slobe, ukorila je autorka vlastodršce, uverena da je pala kao poslednji bedem slobodne reči.

Dok smo još kod crne hronike da se spomenemo i veličanstveno neutralnog DSS-a, za čijeg su vakta svečano buktale ambasade Amerike i Nemačke, spomenimo se partije koju sada nema ko da požali. Starosta Koštun se uvređen povukao, i stranka je – kao seosko domaćinstvo kad se zarati pa domaćina odvedu u zarobljeništvo, a jedva punoletni sin ode u partizane – pala na žirafama prekrivena nežna pleća doktorke Ivić Rašković. Avaj, ponajbolji sinovi DSS-a, Aligrudićev sin, Vladeta, Mihajlov, i još neki znameniti članovi partije kojima ne znam imena, ispisaše se iz partije, ni Smaradžić ne htede da ostane pod ženskim igom tj. rukovodstvom. Ah, gde su zlatni dani kad je Koštunica mogao dvoje svojih ljubimaca da smesti na puškomet razdaljine, Vladetu u Vatikan, a Sandu Rim! Nama mrski Vatikan pasovao je Njegovoj ekselenciji Vladeti, jerbo je tamo sve kao u pozorištu, a pozorište je Ekselenciji na srcu, odmah iza tenisa, televizije i grčkih mitova. Ribu zvanu Sanda – ovo je Basarino, aferim! – poslao je Koštunica kao ambasadorku u večni Rim: robinja mode bila bi još srećnija u Milanu, ali tamo bi šef mogao da je postavi jedino za konzulku.

Na redu je rubrika “Zaletanje u svečanu kolonu”. Već smo se bili privikli da vozači nasrću na kolonu u kojoj je predsednik Nikolić, te ga poplaši generalov džip, te auto nekog civila koji žuri na slavu, te mu neko razbije skupoceni džip koji mu je i draga uspomena na darodavca, šeika koji nas on zna zašto voli i poklanja okovane mercedese našim najboljim sinovima, sad je i taj teret preuzeo mlađani premijer.

Nama dvojici, premijeru i mojoj neznatnosti, zajedničko je protivljenje ovolikom broju službenih automobila. I u pravu smo. Što je vladinih kola i vladinih vozača manje to je manja verovatnoća da se vladin auto pod upravleniem vladinog šofera zakuca u krilo premijerove tobože štićene limuzine. Da bi bruka bila veća, sudarčić se zbio nadomak BIA-e u čije je osveštane prostorije premijer mislim i krenuo da nazdravi bezbednosti kako države, tako i bezbednosti svakog od nas ubogih podanika ponaosob.

Ali sve je dobro što se dobro svrši, tako i ja, pošto niko nije povređen, odmah se upuštam u maštaluk, kao spahija Manjilov kad, očaran Čičikovim, stane da zamišlja kako su on i Čičikov komšije, pa na jako lepoj verandi, sa koje se vidi sama Moskva, vode pametne i prijatne razgovore uz zakusku, piće i duvan. Pa kako je za to njihovo prijateljsto čuo i car, ne možda ovaj čiji smo spomenik dobili, nego recimo njegov otac, pa proizveo car Manjilova i Čičikova u generale… Tako i ja, malo malo pa zamišljam sebe kako radim za Vladu, tačnije vozim Vladin auto: moj šef na službenom ručku, ja dremam pošto sam pročitao cele “Večernje novosti”, ako bih i izazvao kakav manji udes gledao bih da ne udarim baš nekoga od naših, iz Vlade, iz Predsedništva, pa ni iz Skupštine, ta ima toliko drugih učesnika u saobraćaju!

Zaista, kako se postaje šofer u Vladi? Nisam nikad video oglas, konkurs, gde Vlada pronalazi toliki šoferski živalj? U nemogućnosti da se drukčije obratim i preporučim Vladinom odseku za ljudske resurse, na ovaj način obznanjujem da sam nosilac vozačke dozvole B kategorije, dovoljne za bezbedan i zakonit podvoz vladinaca, ne pijem alkohol, jedino bi neko, kao guvernerki, mogao da mi ukrade lekove za srce: v takom sluchae, konechno, ne mogu da jamčim za sebe.