Raskol na Jeremića gumnu #Retrovizor

Miroslav Aleksić se, što bi moja beznačajnost uradila i ranije, odmetnuo od negdašnjeg predsednika sveta i doživotnog predsednika Narodne stranke Vuka Jeremića, za raskolnikom se povela i u nepoznato zaputila neznano kolika grupa odanih menjševika, dok je tvrdo kak se veli jezgro partije ostalo-postalo još tvrđe i još jezgrovitije, psihijatrica naravno, ali i advokat Gajić koji je najpre u stilu vojskovođe besedio o sprečenom neprijateljskom preuzimanju stranke, a onda se odlučio za stilske figure, i za prave drvene figure iz najstarije igre na svetu: aleksićevci su, reče, pod okriljem Vukovijem, bili lauferi – što uopšte nije loš položaj na tabli – odsad će biti pioni, ne reče čiji, ali svoju objavu beše zapečatio mudrolijom “treba poznavati šah!”, naravno, ja mislim da će raskolnici izgubiti i pionska svojstva, postajaće sve bleđe i bleđe kocke na drvenoj tabli, a sam Miroslav, imenjak nedostojni pisca Jevanđelja, biće metalna, rasklimatana bravica kojom se nakon igre zatvara šahovska garnitura sa svim njenim dičnim staležima.

Siniša Kovačević je, odmorivši se nakon očinske odbrane glumca Kostić Vuka, nesuđenog projektanta i graditelja novog Berlinskog zida, jezikom kakav priliči velikanima umetnosti rekao svoje povodom jeresi i izdaje Aleksićeve: “Za Narodnu stranku ne brinite. O njoj neće odlučivati oni koji će u nedelju u Topoli da krkaju pauflek i zaponjke. Ovi loši, koji mogu da spoje demokratiju i naciju, nisu ni pozvani na Oplenac. A bivšim saborcima mnogo sreće u daljoj politickoj borbi i novim koalicionim zagrljajima.” Krkati pauflek i zaponjke, kakav raskošan, rableovski prizor i opis! Ovo bi, da je samoživ, stvaralac upotrebio u kakvoj drami, to bi na sceni zvučalo i bolje nego na tviteru, ali je svoju rečitost stavio na raspolaganje Partiji, koja kako reče može da spoji demokratiju i naciju, premda lično ja držim da je drvenom kralju na Gajića tabli stalo jedino do srbovanja. Slavni grafit koji se partenogenezom rađa na raznim mestima u prestonici, “Kad se vojska na Kosovo vrati”, mogao bi da bude logo novovukovaca, starovukovci, iz Se-Pe-O-a skončali su zasluženo u što bi oni rekli u ropotarnici istorije; sumnjam da bi neumorni muralisti – koji crtaju i srpskog vojnika u oklopu, gde soldatu tanka šija, kao piletu golišavcu, viri iznad oklopa, nudeći turskim dimiskijama nezaštićene obe srpske karotide – umeli da dovrše rečenicu, kad se vojska na Kosovo vrati, onda – šta?! Šta će da bude, kad će to da se zgodi, i kako će da se blagookonča? Kad je osnovan Srpski pokret obnove pitao sam, na stranicama “Vremena”: obnove čega?

Do danas mi niko iz Otadzbinske uprave nije odgovorio, ali sam iz njihove misije shvatio da je reč o obnovi pre svega četništva i zatiranju svakog spomena na mrsku partizaniju.

Već pomalo i čili iz pamćenja predsednikovo tugaljivo dobročinstvo, primio je srpsku decu iz regiona, ali pošto će se prijem zacelo ponoviti još ko zna koliko puta u beskrajnoj vladavini Vučićevoj možda treba reći: doveo je u neprijatan položaj svu nesrpsku decu iz okolnih regija, ali je zabrinuo i decu iz Srbije, a čiji roditelji nisu Srbi – kad se ponovo, kao grof Tolstoj, uželi dečurlije, nas isto neće primiti kao što sad nije primio nijedno Hrvatče, Bošnjače ili Albanče? Hoće li u Beogradu na vodi biti upriličen susret vladarov sa nesrpskom decom, a koja su potomci njegovih podanika?

Da li je u prvopomenutoj svetkovini (“Vučić primio srpsku decu iz regiona”) bilo i Srpčadi iz mešovitih brakova, ili smo imali smotru čiste rase, zna se koje!?

Ako bi slučajno i primio nesrpsku decu rođenu u Srbiji, bi li time uspostavio narušenu ravnotežu, ili bi diskriminacija i šteta bile još veće? Jer bi se deca – i ova nepozvana i nepotrebna, nenaša – i neSprčad iz Srbije, i čisto srpska deca, kakav izraz, radosno zabavila u zajedničkoj igraonici, da, možda bi predsednik mogao da sagradi i Nacionalnu igraonicu, koja bi bila pandan Nacionalnom stadionu, pa bi odjednom mogao da primi svu decu, i sprsku i ovu drugu, i iz Srbije u njenim sadašnjim, nepravednim granicama, i decu iz okolnih država, a susret sa velikanom bi pridoneo pravilnom razvoju čeljadi, pa bi i susedne zemlje već za deset ili dvadeset godine počinjale da liče na Srbiju.