Prvi sajt

Svečano otvaranje sajta Prve dame zateklo me je daleko (556 km) od rodnog kraja, ali sam, zahvaljujući dobrim ljudima koje je životopis gospođe Dragice potresao, i ja koliko-toliko izvešten, mene je razgalila već adresa www.supruga.predsednik.rs. Pretpostavljam da ima ili je u povoju i sajt www.prvorođenisin.predsednik.rs, jer Radomire uveliko prti očevim stopama br. 46, odavno je potpredsednik Stranke ili tako nešto, a ima i bespravno sazidanu kuću nad čijom bezbednošću treba da bdiju neki sirotinjski sinovi za koje je predsednikov sin dao da se sazida stražarska kućica, isto tako bespravna, kao i njegova. Predsednik Nikolić je u Skupštinu doneo i svoju unučicu, to je državnički pandan odnošenju novorođenčeta u crkvu: ovde ćeš, daće Bog, i ti da radiš, i ako ti neko iz opozicije bude rekao “je l’ ti to od dede ostalo?”, ti ćeš reći da jeste. Ali vratimo se sajtu Prve dame (u daljem tekstu: Prvi sajt) koji kao da je prekucan iz Vežbanke na linije: u srcu Srbije, u pitomoj Šumadiji, rodila se devojčica koja je odmalena, ne znajući kakva je radost i slava očekuju, brinula, davala savete i ukazivala pažnju! Pa nije li svaki homo sapiens činio isto to?! Je li Prva dama sama sebe tako krasno opisala, ili je neko iz predsednikove svite odlučio da zaradi svoju preveliku platu? Hoće se uglavnom reći da se karitativna deiatel’nost’ Prve dame u prvoj fazi njenog dijalektičkog razvoja oslanjala samo na toplu ljudsku reč. Proći će, avaj, decenije Tomislavljevog mučeničkog poslaništva pre nego što će obitelj Nikolić početi braći i sestrama da pomaže i materijalno (predsednikov konvoj pomoći Krupnju etc). Da, i Prva porodica nekada je delila sudbinu jugoslovenskog proletarijata, godinama se štedelo, a možda je i kredit bio podignut, da bi se kupio kazan za rakiju, o zidanju privatne pravoslavne crkve nije se tada smelo ni sanjati.

Dosta o njima, da vidimo mi od čega se živi. Naredne četiri godine ima da prođemo svaku epizodu Velikog rata, pošto je mesec dana pre njegovog početka proslavljeno ubistvo okupatorovog sina i prestolonaslednika, u Kamengradu i na Gazimestanu. Sada se hvata korak sa ultimatumom koji je obezglavljena, ali za rat itekako naoštrena austrijska carevina, poslala našoj bledoj materi. Evo, premijer je da li u Patrijaršiji, da li u nekoj Episkopiji, obeležio stogodišnjicu ultimatuma. Zašto u Crkvi? Nije SPC dobila ultimatum nego država. Ali vlast mora u svakoj prilici da se istakne soiuz nerushimyi između Crkve i Države, uz nos ustavima koji ih od četrdeset pete godine uporno, onako partizanski i komesarski razdvajaju.

Vulin je, vidim, bio uveličao stogodišnjicu Kolubarske bitke. Ima sad četiri godine da živimo sa našim narodom i našom vojskom, čeka nas prelaz preko Albanije, pa vožnja lađama francuskim, sve doklen se, oporavljeni na Krfu, ne vratimo da probijemo Solunski front i da mislilo se zauvek, a ispalo je na svega frtalj stoleća, isteramo dušmane sa naše rodne grude. Godinu dana smo živeli sa Konstantinom, koji nas je počastvovao ugledavši svet u niškom porodilištu, sad ćemo četiri godine da živimo u dvema dimenzijama. Prva biće naš nevredan pomena mirnodopski život, druga će biti četiri godine stradanja i slave koje smiješane najlakše se piju.

141

I dok Vulin sa senima naših starih proživljava Kolubarsku bitku, natalitet nam kaska za evropskim, gde žensko čeljade odgovarajućeg uzrasta rađa 1,6 zdrave dece: hoće li i naše sustajanje na ovom naizgled intimnom ili porodičnom frontu biti smetnja da budemo primljeni u porodicu evropskih naroda? Koja bi porodica volela da se proširi tako što će primiti penzionere, invalide rada, naciju koja cela kašlje, pogrbljena je, i još malo pa će oko sebe širiti mrski vonj urina? Ali dok se ministar Vulin službeno, kao ministar rada, zalaže da država podstakne rađanje, dva mu sindikata rade o glavi, traže njegovu ostavku. Pa nemojte, braćo! Koliko se borio za Kosovo, koliko je straha ulio Albaneriji marširajući ka njoj u crnoj uniformi, sad žali pale borce, želi male bebe, reklamirao je svoje levičarstvo noseći u poplavljenim područjima radnički kombinezon i majicu sa slikom voljenog Čea, kud ćete više!

Speaking of children (da, i Prva dama vodi čitav projekat “Da nas bude više, makar i ne bila sva novorođenčad te sreće da im baba i deda rukovode državom”), Mladen Obrazović izdržava kaznu u krugu porodice, daleko od razuzdane gomile. Četiri meseca neće moći da na ulici odučava homoseksualce od njihove naopake ljubavi. Eto, mi takvog mladića zatvaramo, a kad bi bilo po njegovom, kad bi homoseksualnost bila zvanično prokleta i proterana iz našeg pravoslavnog i pravovernog areala, bilo bi više dece, držali bismo korak sa naprednim i zdravim ženama Evrope.

Još prošle se sedmice iz Vlade samoispisao naš najškolovaniji ministar, sa Harvarda li beše domamljen da pomaže sestrama i braći. Otišao je zbog neslaganja sa svojim nadređenim. Au, ako smo se toliko dičili što imamo pametnjakovića sa jednog od najslavnijih univerziteta, ako smo ga poistovetili sa tom svetski priznatom ustanovom, zar ne treba sada i da štrecnemo: Harvard ne odobrava ono što Vlada radi, ili Vlada ne daje pet para na to što joj Harvard savetuje?

Univerzitet “Union” još nema komisiju kadru i vlasnu da se ispod uzburkane vode bazena uhvati u koštac sa faulovima koje je doktor Šapić naneo naučnicima čija je dična imena zaboravio da navede u disertaciji. Ali, nema žurbe. Nije li Kavafi napisao: “Istina je velika, i pobediće/Onda kad više niko ne bude mario pobeđuje li ili ne”?

I tako, novorođenčadi nemamo dovoljno, doklen doktorati se bespolno množe li množe, Borko Stefanović jakože Angel vopije da se odbegli članovi Demokratske stranke vrate u okrilje samohrane matere. Ko je poderao člansku knjižicu dobiće novu sa starim brojem. Dođite kući, sve vam je oprošteno. Da sprečimo ili makar usporimo propadanje volj. Srbije. Premijer Vučić odnosi novčanu pomoć Doboju. Bog sve vidi, za braću u Republici Srpskoj mora da se nađe makar milion evra, i mi smo imali poplave, ali one su dodatno razbuktale našu sućut. Japanci su nam u znak zahvalnosti za pomoć nakon cunamija u Beogradu podelili sadnice njihovih trešanja, ali to su negde pretpostavljam imali u blizini, nisu nam delili namirnice, lekove i građevinski materijal potreban njihovim ugroženim sunarodnicima, a mi dajemo i ono što nemamo, poklanjamo ono što nama fali i što nama drugi šalju. Oni koji su nama poslali novčanu pomoć mogli bi pomisliti da su naši poplavljeni svi do jednog zbrinuti pa mi višak darujemo prekodrinskoj braći. Zaista, otkud nam uopšte i taj jedan milion? Možda ga je Vlada sakupila u kemama, kojih u Srbiji ima dosta, ama kod nas nisu konvertibilne, a Dobojcima će valjati? Uostalom, može Dodik našim poplavljenima isto da uruči pomoć, to je veliki plus u njegovoj biografiji, kao i ovo u Vučićevoj.

U Skupštini Srbije imamo šezdeset devet sekcija u kojima su poslanici emotivno vezani za strane države. Najbrojnija je ona gde su prijatelji Rusije. Ima sto devetnaest duša, što nije malo. S druge strane, zar je moguće da prijatelji Rusije nemaju većinu u Skupštini Srbije? Nadam se da će do sledećeg ‘Retrovizora’ u ovu sekciju ući još sedam nar. deputata, tim pre što se ne moraju odreći svojih starih ljubavi: jedan te isti poslanik može biti član svih šezdeset devet grupa, a može osnovati i neku novu, ako neka država zasluži poslaničku prijateljsku naklonost.

U oktobru nam dolazi najdraži gost, predsednik Putin. Odabrao je 19. oktobar, dan uoči sedamdesetogodišnjice oslobođenja Beograda. Naši imaju tri meseca da izraze koliko im je taj praznik drag i važan, koliko ljube ne samo Crvenu armiju, nego i Jugoslovensku narodnu armiju koja je ipak dekoncentrisala Hitlera, iako joj je cilj bio samo da se otrese naše ljubljene dinastije i našeg ponovo ljubljenog eksploatatorskog sistema.