Prva lasta #Retrovizor

Pao mi kamen sa srca, predsednik Republike položio je prvi ispit u Višoj trenerskoj školi, dosta je vremena proteklo otkad sam ga video na njegovom prvom času, bez maske, kao da je školski inspektor seo na mesto đaka koji je tog dana izostao, pa kontroliše, iz perspektive deteta, kako nastavnik predaje, bilo je ‘zaokruži predmet koji ne pripada skupu’…

Već sam bio počeo da brinem je li prezauzeti i vremešni brucoš prijavio išta za prvi ispitni rok, je li odgovarao, ili je vratio pitanja da ne kvari budući prosek najboljeg studenta: da nije, grešna mi duša, možda i pao na ispitu, jer se školuje uz rad, po uzoru na Nikolić Tomislava, ali koji isto nije nijednom dobio peticu, kad, položio predsednik sa odlikom, prva desetka, o srećnom događaju našu i svetsku javnost izvestio je smesta sam odlikaš, za profesorku koja ga je ispitivala i ocenila imao je samo reči hvale: Oskar Vajld je posle premijere svog komada izašao na binu i, pušeći cigaru, pohvalio inteligenciju gledalaca koja ih je učinila dostojnim da prate njegovu dramu, i da u predstavi uživaju, gotovo kao on sam.

Okretanje vladara profanom i potencijalno komercijalnom zanatu možda obećava kraj njegovog neograničenog jednovlašća, možda smo svedoci istorije, možda je ova desetka prvi nagoveštaj da će kad diplomira predsednik predati vladarsko žezlo nekom drugom, možda će abdicirati u korist nekog krvnog srodnika, ili će nam odrediti da živimo u trijumviratu, ne znam koliko škola traje, ni da li će kao posebno nadaren moći ubrzano da polaže ispite, ali bih rekao da je nameran odmoriti se ipak od nas, nije dakle kail (nameran), mada mu ništa ne stoji na putu, da na našem čelu ostane do poslednjeg svog daha.

Odmah posle ove naučno-sportske blagovesti prešao bih na umetnost. Grad Beograd je gradovima čiji nas stanovnici i gradski oci ne vole oduzeo sve ulice koje su im dosad u našoj prestonici preostale, a sad je pozvao je umetnicu, nastanjenu u gradu gde nas osim možda Milorada Pupovca, Igora Mandića i Ćire Blaževića niko ne voli (mojoj prijateljici D. je mislim svejedno), da se vakciniše kod nas. Rediteljka Tatjana Mandić Rigonat dala je Gradu mobitel svoje prijateljice, Grad je prijateljicu pozvao, i to jeste simpatičnije nego kad vesićevci kažnjavaju udaljene i jezički nedužne toponime, rediteljka je pomogla književnici, kak hudozhnik hudozhniku, i ne bih reč o tome ni rekao, da rediteljka nije napisala: “Ja da mogu, vakcinisala bih sve umetnike širom regiona i Evrope koji su svojim radom, umetničkim delima postali deo kulturnog života Srbije.”

GRAD je (tako ga, velikim slovima, u pismu označava rediteljka) pozvao umetnicu iz druge države, koja je srčani bolesnik, dobro, lepo, ali zar srčani bolesnik iz Srbije nije time pomalo diskriminisan, a samo zbog toga što nije postao uspešan pisac i što se njegova drama ne izvodi u “Ateljeu”? Iz pisma građanke Mandić Rigonat doznao sam da je vakcina namenjena državljanima Srbije, strancima koji ovde žive, i građanima koji nemaju državljanstvo Srbije i koji ne žive u Srbiji, što će reći da vakcinu može dobiti svaki homo sapiens koji ima mobilni telefon. Prema tome i Vedrana Rudan, nije prekršen naš proglas dostojan Pariske komune, ali bi umetnici širom regiona i Evrope ipak morali da se strpe dok svi mi koji nismo umetnici ne budemo vakcinisani.

Umetnici (to se ponajmanje odnosi na gospođu Rudan čija se umetnost pokazala i komercijalnom) svoje pundravce i prisilne radnje predstavljaju kao vrline za koje im društvo mnogo duguje, umetnici bi da njihova dela (ili veštine) budu viđena i priznata kao mistične vrednote bez kojih nema civilizacije, bez kojih nema duhovnog života.

U slučaju hrvatske književnice presudno je bilo to što potonju GRAD vidi kao osobu koja nas voli, vakcina je data prijateljici Srbije, to je titula rođena u Miloševićevoj naopakoj vladavini, a kao veliki izum živi i danas, dovodeći domicilni živalj u neravnopravan položaj: kako čovek da bude prijatelj Srbije kad u njoj živi?

Ja ne bih vakcinisao ni Getea – koji je onoliko bio ushićen našom deseteračkom poezijom, i jedno vreme je samo o tome i govorio – da je geniju, koji je bio i ljubitelj i miljenik prirode, pošlo za rukom da poživi do korone, književnica Rudan o sebi govori da je svjetska faca, sve joj zemlje u kojima je slavna duguju i više od uboge vakcine, prodala je dvesto hiljada knjiga Srbadiji, pa valjda joj izdavač i knjižare šalju njezin autorski tal: građanin Srbije, ma kako neznatan, neupadljiv i neslavan bio, i koji nije za srpsku kulturu prstom mrdnuo, nije ni u kakvoj obavezi ni prema jednom umetniku, bio ovaj iz Srbije, Hrvatske, ili iz međunarodne zajednice, daleko joj lepa kuća, ako se tako može reći.

Za Vedranom Rudan mogu se povesti svi ostali prijatelji Srbije ako im je život mio, i ako u njihovim zemljama (koje su priznale Kosovo! pocrk. sve dabogda) još nema dovoljno vakcina, da se i oni vakcinišu u državi sa kojom su sklopili srdačno i lično prijateljstvo (meni nije uspelo da se sprijateljim ne sa ujedinjenom Nemačkom, nego ni sa na primer Bavarskom, u kojoj mi je uvek bivalo prijatno i u kojoj sam se pristojno i mislim baš prijateljski vladao), propis o vakcinisanju na Sajmu lako je dopuniti: “Vakcinu može besplatno i preko reda dobiti svaki prijatelj Srbije koji ima certifikat o prijateljstvu ne stariji od dvanaest godina.”