Preteća poruka #Retrovizor

Prošle sedmice legalizovan je prvi šator u Ćacilendu, studenti koji žele da uče i nestudenti koji nisu nikad želeli da uče, a koji su su u zajedničkom stanu (staništu) proveli tri meseca, ispunili su uslov da svoju stambenu jedinicu upišu u katastar i u sve zemljišne, parkovske, kolovozne i trotoarske knjige: pozvali su se na pravo održaja, komisija RGZ ustanovila je da su domaćinski održavali šator, i da su ga postavivši police sa udžbenicima učinili još prijatnijim nego što je bio u trenutku kad su u njega smešteni; za pionirima legalizacije poveli su se i ostali žitelji čadorskog naselja, hoće i oni da legalizuju svak svoje stanište, ne žele da prolaznici na njih gledaju kao na uljeze, neće da strahuju dokle će njihovo blagostanje trajati. Juče je na pisarnici primljena i prva molba za gradnju: da se šator zameni zgradom od črvrstog materijala, pa bila to i brvnara, koja bi se krasno uklopila u preostalo zelenilo Pionirskog parka, ali koja bi imala vlastiti sanitarni čvor, i pravo da se njeni novi vlasnici na četrdeset okolnih kvadrata bave povrtarstvom. Stanovnici Novog Ćacilenda već se raspituju bi li mogli da, o trošku države, na metalnim konstrukcijama dograde barem dva sprata, jer bi dobar deo njihove svojte voleo da se takođe doseli u centar Beograda i da ima sve plaćeno…

Morao sam, blagopoučen od tabloida kojima cvetaju ruže, da privučem i ja čitaoce, nove, mlađe, i one kojima je već dosta mog poluvekovnog spisateljskog zuluma, dakle, nije baš istina ono što piše, ali možda može postati istina. Jer otac Ćacilenda kaže da će u svakom mestu napraviti barem po jedan ćacilend, megakonstrukcije kojima se dosad dičio više ga ne ispunjavaju, kako se to kaže, nastrešnica u Novom Sadu pala, nova železnička stanica prokišnjava, Beograd na vodi takođe ga je kao autora idejnog projekta razočarao, i tu se odvaljuju neka stakla, curi na sve strane, pa se okreće lakšoj gradnji: šatorima.

I kao što je Albanija Envera Hodže bila sva u belim bunkerima, video sam ih svojim očima, stotine belih kupola, nalik na jaje ptice Ruh, iz „Hiljadu i jedne noći“, tako će Srbija na satelitskoj mapi da bude sva u belim tačkicama, a kad ih uvećate, ukazaće se krugovi, kvadrati, elipse, glavni ukras biće plavet postrojenih nužnika…

Ali promena nije samo u načinu i mestu tvorbe ovih budućih večnih ognjišta lojalista, predsednik Republike nam predočava nov oblik življenja, koji nadilazi snove svih utopista: kao puku i iskrenu nagradu za odanost, odanost darodavcu i dobročinitelju, dobijaš smeštaj, potrepštine, nepotrepštine, džeparac, zdravstenu kućnu (šatorsku) negu, ne radiš ništa, uljezima koji remete tvoj podnevni i celodrevni dremež kažeš tonom što je moguće bezobraznijim: „Ovde smo da jedemo sladoled, nemojte da ste više ikad – sa mikrofonima na kojima piše N1, i to latinicom, dobro da je barem cifra naša, srpsko-arapska! – prekoračili preko našeg praga, koji vi kao strani plaćenici niti primećujete niti je za vas on sveta granica privatnosti i naše ćačke i porodične intime…“

Ovo je ganc-novi komunizam, u kojem dobijaš sve što ti je potrebno, a jedino što se od tebe traži jeste odanost, i jeste, bogami, obaveza da ukoliko predsednik da mig napustiš svoje blagostanje i da koristeći svoju palicu, sprej, možda i lično naoružanje koje ćeš zadužiti, naučiš pameti one onima koji ne mogu da podnesu neizrecivi i sad već sve teže i merljiv napredak Srbije.

Pojavljuje se novi komunizam, ali ponavlja se, u malom, i ono što je Austrija uradila sa mojim starima, koje bih sada, kad sam i sam star, zapravo voleo da vidim i unekoliko upoznam: dobićete zemlju, koju sami obrađujte i zbirajte za sebe sve što vam se posreći da rodi, uživajte u plodovima černozema i u plodovima svog svakodnevnog i celodnevnog rada sve dok mi iz Beča sa nekim ne zaratimo: u taj mah, svi muškarci, punoletni i pokretni, da se manu motike, pluga i srpa, i da se pojave na zbornom mestu, za nas je to bila Kapetanija u Perlezu: čekaju vas krasne uniforme, puške, bajoneti, i šlemovi koji štitiće te vaše seljačke glave od dušmanske tanadi, od njihovim sabalja, ali i od groma, ti će šlemovi za sto ili dvesto godina biti komični u svojoj upravo kaćiperskoj kočopernosti, ali dužićete i njih…

U istom jezičkom području se 1917. pojavilo delo za koje sam mislio da ga je Hašek izmislio, ali nije, „Sam se obuči kako da za Kajzera pogineš“ (Udo Kraft, Lajpcig), ne znam je li prevedeno na naš jezik, ali bi to delo morali biti na raspolaganju studentima koji žele da uče i džabalebarošima koji nisu nikad želeli da uče, od stanovnika ćacilenda se, i to je razlika između izvornih kajzera i našeg kajzera, ne očekuje da daju život za svog dobrotvora i zapovednika, treba samo da, ako je moguće i bez prolivanja srpske krvi, umereno i stručno pretuku nekog građanina, ili studenta, ako ovi i dalje budu ovako dosadni i bandoglavi.