Prestravljeni agresor(i?) #Retrovizor

Pukom snagom usmene reči Vrhovni komandant odbranio je Srbiju i Srbadiju od napada koji su tradicionalni i neizlečivi mrzitelji Srbiju podlo i do tančina isplanirali, i čekali samo da se vreme prolepša. Ali. Naš Vrhovnjak, ma zvuči hrvatski i slovenački, naročito ako je naglasak na kraju, Vrhunije, ovo pak vuče na mrsku latinštinu, mada taj nastavak ima i naša Njegova svetost, naš Il Comandante, ovo zvuči španski, da ne kažem madurovski, uglavnom, naš vlasnik je svojom premudrom vidovitošću predupredio ko zna koliki pokolj, bog zna kolika razaranja i niko ne zna koliku štetu koju bi u prvim ratnim mesecima pretrpela buduća domaćica EXPO-a, razume da silina usmene reči najboljeg oratora kojeg je naše podneblje dalo možda ipak ne bi bila dovoljna, da se govornik nije prethodno, blagovremeno naoružao, toliko da se generalima u susednim zemljama ledi krv u tim njihovim neradničkim, parazitskim, a ipak ratobornim žilama.

Nekoliko dana i noći nisam trenuo, osluškujući (a dobovanje kiše po limenim okapnicama me je u tome upravo neprijateljski ometalo) preteći zvuk eskadrila, kako iz susedstva drsko prodiru u naš vazdušni prostor, stavljajući na kušnju našu PVO, ali su u stožeru, jednom ili više njih, videli koliko je bolesnica na Dunavu i Ibru naoštrena i kadra da se brani, pa su od agresije odustali čim je vlasnik otpočeo svoju besedu u visokom savetu za nacionalnu bezbednost.

Najvećem vojskovođi nisu potrebne nikakve Kolubare, Kajmakčalani, on dušmanina satire na daljinu, a satire ga svojim proročkim darom i armadom naoružanom oružjem tako skupim da mu zavide i države koje se vode kao razvijenije od Srbije, mada lično ja ne vidim u Evropi, propalijoj nego ikad, ijednu takvu! Razume se da bismo u oslobodilačkom ratu pobedili, i to bi bio sevap, ali ovako je još bolje: neprijatelj zna da bi u odbranu Srbije ustali, rame uz rame, Ćacilend i Božićno seoce, pa je mudro podvio svoj kukavički repić i sad može slobodno u tisućljetnji san – kako pobeđuje Srbiju.

Takozvani evroparlamentarci, ako su to oni, tj. ako su pravi, ako nisu komandosi u odelima i sa kravatama, a čija je misija otmica gruntovnog i faktičkog vlasnika Srbije, dolaze sad u januaru, ali neće imati ludu sreću da se sretnu sa rukovodiljom Narodne skupštine, Ana Brnabić zna da se opozicija nada hapšenju Vučića baš od strane tih antipatičnih gostiju, i zato ona demonstrativno odlazi iz zemlje, koja je zemlja najdalja, Estonija, odlično, idem tamo, u zvaničnu posetu! Estonci su prijatno iznenađeni i počastvovani, a sitnim dušama kazaćemo da je poseta utanačena još pre četiri i po godine, kad je Skupštinom dominirao kapetan, doleten iz udaljene galaksije, sa vasionskim žigom u vidu crnog epidermalnog šiljka na čelu…

U međuvremenu se velikan koji je ex ante dobio rat protiv neidentifikovanih agresora iz susednih zemalja vraća svojoj najvećoj ljubavi: brojevima. Da, i svojoj novoj retoričkoj mezimici, a to je „ljudi moji“, ili „pa, ljudi moji“, ljudimoji nam je naučno dokazao da studenti lažu kad kažu „skupili smo 400 hiljada potpisa za jedan dan, i dvadeset hiljada u rasejanju“; prethodno se pohvalio da su na svakom izdaj. punktu bili i njihovi/njegovi ljudi, znači naprednjaci, koji su cepali listiće, aferim, cepači, ali, zar je učtivo to što su predsednikovi ljudi radili, ako je istina to što predsednik zbori, a sam je rekao da ni-kad ni-je sla-ga-o i da nikad nije pokrao izbore, uglavnom je sad obelodanio: skupa sa njegovima, oko studenata jedva ako se skupilo dvadesetak hiljada duša, mada ove koji su zaista stali uz bok blokaderima možda ne treba tako ni zvati. Duše su ovi koji su okupljeni oko Duha na visinama, a pristalicama studenata više pristaje reč koja naizgled ima isti koren, ali je muškog roda i poreklo joj uopšte nije slavensko: dušmanin!

Oni kojima smeta jaka Srbija i jak Ćacilend iščeprkali su prljavštinu – koja ako i jeste istinita, nije za podičiti se, i ne bi trebalo da se o njoj govori u javnosti – da je slavni ćacijaš, onaj koji je osujetio podmukli upad novinarke N1 u ovu slobodarsku naseobinu, ozbiljan robijaš (rima!)! Da vidimo, šta smo u njegovom veleprestupničkom dosijeu imali: pljačke, iznuda, jedno silovanje, ovo ono, vseznaika o tome mudro ćuti; tijekom božićnog tuluma u studiju „Informera“ svijetlom caru i carskoj sviti pevao je meni nepoznati umetnik koji je robijao zbog ubistva, domaćin Vučićević će nam naknadno reći da nije bilo predumišljaja, ali da je bilo i sa predumišljajem – šta hoćete vi blokaderi?! Čovek je platio svoj dug društvu, i vreme je da se razgali sa braćom i sestrama, osvanuo je dan kad će u obraz presrdačno cmoknuti predsednicu Skupštine, veseliju od veselih žena vindzorskih, a koju će proglasiti našom lepoticom, uz gorostasnog vladara će se priviti kao članica harema koja sultana i ne viđa, a sad joj je na dohvat ruke, carevu lepotu nije posebno apostofirao, svi radosno poziraju, a sve u slavu rođenja Sina Gospodnjeg po julijanskome kalendaru: dani oko Božića zar nisu blagosloveno vreme mirboženja?