Pogrešan gost #Retrovizor

Potičem iz partizanske, logoraške i nepušačke porodice, ali pamtim da su cigarete u dućanu bile prodavane i na komad, danas bi ova iskrena mera oskudacije i skromnosti mogla da se primeni na trešnje, čija cena dostiže i petnaest evra po kilogramu, ali koje reklamira, gle, baš predsednik Republike: persona maxime grata nas, jezikom nauke i matematike, svakih pet minuta iznova podseti da živimo sve bolje, u čemu dakako ima i opasnosti, jer žitelji i vlastela u okolnim zemljama ne mogu da podnesu toliki napredak Srbije, pa moramo kupovati borbene avione, ako zavidljivci, gruntovni vlasnici i baštinici Jasenovca, budu dali oduška svojoj bolesnoj nakani da nam upropaste još koju petoljetku; osoba odlučna da nas uvuče ne samo u svoj dnevni raspored (dnevna zapovest, tako se to zvalo u JNA!) sprovodi kampanju „Upoznajte moj metabolizam da biste me još više voleli“, čuli smo ispoved o očinjem amanetu, da živi na sardinama i jabukama, gledali smo ga sa polovinom vekne narodnog hleba i parizerom, sad je pozirao sa jagodama i trešnjama, i pozvao ne znam tačno koga na razgovor uz ukusne plodove iz naših voćnjaka, a iz berbe možda i poslednje uoči epohalnog zagađenja koje nam je obećano: trešnjojed je odavno pogazio reč koju je dao kad se bio uplašio narodnog ustanka, ali koja ga, reč, samim tim – što je bio uplašen – nimalo ne obavezuje, to izlanuće ravno je izjavi koju si pod pritiskom i možda i uz neku zaušku dao u policijskoj stanici, gde su zidovi još obojeni bledozelenom masnom farbom i gde je do juče još klepetala pisaća mašina, pa to posle porekneš na sudu; njegovi zaštitnici i njegovi poslovni partneri iz EU ukazali su nam čast da budemo oruđe i žrtve u njihovom potmulom baterijskom ratu sa Kinom, da epitet mnogostradalnog naroda potvrdimo na najlepši način: „Rio Tinto“ kruži nad Jadrom kao orao nad ranjenim bivolom koji se još trza u mutnom plićaku.

Trešnjojed je zloglasnim blokaderima spočitnuo što su jednog od najvećih Srba, Slobodana Miloševića, čim je prestao da bude predsednik, poslali u dušmansku apsanu zvanu Haški tribunal, i kad god pomisli da su to učinili na Vidovdan, u Predsedništvu se začuje plač i škrgut zuba: „Da nije šef zaboravio da ispljune koštice od trešanja?!“, presekla se predsednica Skupštine koja je u susednoj kancelariji pripremala jednu od svojih pretećih bedastoća.

Bivalo je da potomci narodnih neprijatelja, kao i bračne drugarice pitomaca Golog otoka ili Kolime, ispaštaju zbog grehova roditelja ili predaka, u našoj despotiji možeš biti optužen i za izdaju koja je nekoliko godina prethodila tvom dolasku na ovaj sve izopačeniji svet.

Na redu je rubrika „Gde su, šta rade?“, Danici Drašković se NIS zahvalio na obostrano nesebičnoj saradnji, naši naftaši nisu škrtarili, davali su ovoj istrajnoj, neumornoj rukovodilji oko sedam hiljada evra mesečno, njeno cenj. i precenj. tj. prepl. mesto zauzeće Irena Vujović, što me je vratilo u poslednju deceniju prošlog veka, kad sam, učeći mukotrpno engleski – sam, i na licu mesta – primetio da se za muškarca kaže da je „handsome“, dok je devojka ili žena radije „pretty“, ali nisam bio siguran u svoju statistiku, pa sam tada trogodišnju M. R. Z. lukavo upitao jesam li ja hendsom ili priti, na šta se devojčica nasmejala: „Neither! O silly Ljuba!…“

Tako se sad ja pitam: ko je za naš naftaluk korisniji, večna Dana ili stalnonapredujuća Iriša, ni jedna ni druga, mada njihovi bližnji možda drže da je bilo mesta i para za obe.

Feudalizam i plemstvo me stalno jednako očaravaju, pogotovo kad su velmože iz našeg klim. područja, tako se na jednom potkastu ukazalo lice koje novinari predstavljaju kao čuvenog Grofa Božovića, o kome bih ja do juče, jer ne pratim fudbal u bivšem SSSR-u niti u Aziji, rekao da je poznati anonimac, mea culpa, ali poklonio sam antropologiji medija pojam „pogrešan gost“: zoveš na razgovor nekog ko će reći nešto pogrešno, a nećeš uspeti da do kraja osporiš ili ublažiš njegov lupet, tako je ovaj trudbenik sporta, fudbalski trener trenutno na birou za zapošljavanje, rekao da bi ljudima starijim nego što je on, zapravo starijim od šezdeset pet godina, zabranio da glasaju, jer penzioneri nisu, barem u dosadašnjoj, pisanoj istoriji izveli nijednu revoluciju. Tako je, Vashe grafskoe blagorodstvo, ovo je zemlja neravnopravnosti, diskriminacije, nepravde i bezakonja, zašto ne biste i vi, dok tražite novo zaposlenje, pridoneli tome u okv. sv. mogućnosti?